Evropa je izbegla Putinov gasni "metak", ali još uvek željna jeftinog gasa!
Od trenutka kada je ruska invazija na Ukrajinu izgledala neizbežna, Evropa je znala da će uskoro morati sebi da postavi neka veoma komplikovana pitanja.
Visoko među njima bilo je da li bi kontinent mogao da se odvikne od ruskog gasa koji je žedno gutao decenijama – i da izbegne da bude na milosti predsednika Vladimira Putina ako bi prekinuo to snabdevanje kao odgovor na podršku Ukrajini.
Za Evropu je energetska bezbednost uvek bila kompromis: jeftina, uvezena energija dolazi sa rizikom da zavisi od zemalja iz kojih potiče.
U slučaju Rusije i njenog prirodnog gasa, zvaničnici su u početku spekulisali da bi duga, hladna zima 2022-23. mogla da primora Evropu da ublaži kažnjavanje Moskve. Uostalom, razvijene zemlje poput onih u Evropskoj uniji nisu mogle razumno pustiti svoje građane da se ohlade zbog Ukrajine.
Međutim, kombinacija sreće, planiranja i podrške Evropljana Ukrajini ostavila je energetski rat – koji se nekada smatrao Putinovim asom u rupi – suvišnim. Evropa je imala posebno blagu zimu, dok su vlade i građani činili zajednički napor da koriste manje gasa.
Ta kombinacija tople zime i manje potrošnje gasa stvorila je prozor za Evropu da se okrene od svoje politike Vandel durch Handel (Promena kroz trgovinu) – koja je pretpostavljala da će Rusija biti u skladu sa zapadnim vrednostima za gotovinu.
Prvi korak je bio smanjenje uvoza iz Rusije. 2021. godine, godinu dana pre invazije na Ukrajinu, 45% gasa koji je uvezla EU dolazilo je iz Rusije. U Nemačkoj je ta cifra iznosila 52%. Ti brojevi su od tada naglo opali. Prema podacima EU, u prvom kvartalu 2023. godine Rusija je činila samo 17,4% ukupnog uvezenog gasa u bloku.
Drugi korak je bio da iskoristimo toplu zimu i napunimo rezerve gasa u pripremi za hladnu sezonu 2023-24.
foto:tviter/printscreen
Zalihe gasa u Evropi su ove godine već toliko pune da postoji konsenzus da Kremlj neće moći da iskoristi energiju na način koji bi promenio evropsku odlučnost protiv Moskve i podršku Ukrajini. EU je kao celina dostigla svoj cilj da zalihe budu 90% popunjene do sredine avgusta, mesecima pre krajnjeg roka 1. novembra.
Štaviše, Evropa je značajno diverzifikovala svoje izvore energije.
Sada za loše vesti. Uprkos ovim naporima, zvaničnici i analitičari se plaše da koliko god impresivni bili ovi napredak, evropska energija je daleko od bezbedne na duži rok.
Najneposrednija stvar za zabrinutost je da je Evropa diverzifikovala svoj uvoz gasa, a veliki deo koji trenutno stoji u rezervi je tečni prirodni gas (LNG)
„LNG je toliko očigledno rešenje da je postao prioritet, ali pošto je LNG takođe toliko fleksibilan i kojim se može trgovati da je malo teže pratiti poreklo“, kaže Milan Elkerbout, istraživač u Centru za evropske političke studije.
„To znači da indirektno deo LNG-a može doći iz Rusije i dalje tako da doprinosi njihovim prihodima“, dodaje on.
foto:tviter/printscreen
Dok EU kaže da se najveći deo svog LNG-a kupuje od SAD, Katara i Nigerije, on se često prodaje na berzama gde su ugovori za količine bez ikakvog pozivanja na poreklo.
Druga – i verovatno važnija – oblast zabrinutosti je dugoročna.
Iako je Evropa možda delimično odbacila Promenu kroz trgovinsku politiku sa Rusijom, ona se i dalje oslanja na druge za energiju. A kada je u pitanju energetska bezbednost, zavisnost nas na kraju vraća na onaj klasični kompromis: ekonomija naspram rizika.
Jedan od načina na koji se EU nada da će se osloboditi energetske zavisnosti je preko svog Zelenog dogovora, visokog plana da Evropa postane prvi klimatski neutralan kontinent do 2050. Projekat, koji će prema trenutnim projekcijama koštati preko 1 bilion evra (1,07 biliona dolara ), biće postignut brojnim sredstvima, od sadnje 3 milijarde novih stabala do renoviranja zgrada kako bi bile energetski efikasne. Naravno, ogromna ulaganja u obnovljive izvore energije i čist transport će takođe igrati ogromnu ulogu.
Prva velika prekretnica u Zelenom dogovoru je smanjenje emisija staklene bašte u EU za 55% pre 2030. godine, u poređenju sa nivoima iz 1990. godine. Kritičari su sve više zabrinuti da će spor napredak u dostizanju ovog cilja, pored ogromnih troškova za pojedinačne države članice, videti da će neki tražiti drugi strani izvor koji bi pomogao energetskoj tranziciji: Kinu.
Glas javnosti
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
