Rudan smatra da se jučerašnji incident nije desio slučajno.
Ističe da se u Hrvatskoj ništa ne odvija spontano, a da će momci koji "nemaju kune u džepu za pivo i sendvič urlati štagod naručiocima padne na pamet".
Konstatuje i da nećemo saznati ko su naručioci.
-Grupa divljaka je u Borovom Selu u pratnji policije urlala: Ubij, ubij Srbina. Navodno navijači. Narušavali su javni red i mir. Normalnima je jasno da je to bilo kazneno delo javnog podsticanja na nasilje i mržnju. Za takvo nedelo predviđena je kazna do tri godine zatvora, za organizatore do pet, piše Rudan.
Pitajući se šta bi ovde i danas u Hrvatskoj zaista trebalo da bude prelomna vest, ona ukazuje na to da dnevno od korona virusa umre "pun autobus ljudi, onaj veći".
-Kad neko umre od korone, njegovi najbliži uglavnom nisu vakcinisani i moraju ostati u karantinu. Pogreb smeju organizovati tek nakon nekoliko dana. Mrtvaci se gomilaju. Bolnice nemaju dovoljno frižidera, pa uskaču groblja koja takođe nemaju dovoljno frižidera, pa uskaču: Gde se smrzavaju naši pokojnici? U mesarama? Velikim trgovačkim centrima? Zatvorenim hotelima? Možda sam perverzna, ali baš ne bih želela ležati mrtva, žuta i kruta između dva goveđa buta, piše Rudan.
Ona je u tekstu nabrojala nekoliko afera koje su uznemirile hrvatsku javnost, te istakla da ljudi umiru od gladi, da im je dosta i korone i karantina, da nema kulture ni hemoterapije, nema posla, nema nade, ali da "ima samo kriminalaca na vlasti koji međusobno dele plen, a sve ga je manje".
-Ipak, dok god u Hrvatskoj bude nešto što se može ukrasti, vodiće se krvave bitke između razbojnika koji nikad nisu i nikad neće odgovarati nizašta. Zašto i bi? Hrvati su vo koji jedva čeka da ga tresne malj da najzad izdahne pa odahne.
Na kraju teksta vraća se na incident u Borovom selu i pita se ko bi ubio Srbina "kad bi zaista trebalo danas u Hrvatskoj krenuti u lov na Srbina".
-Hrvatska odavno nije zemlja lovaca. Hrvatska je zemlja mrtvaca, zaključuje Rudan.
(Glas javnosti)