Glas Javnosti

HRVATI OPLELI PO

Hrvatska
Autor: Glas javnosti

Dok domaća publika puni bioskopske sale i obara rekorde gledanosti filma "Toma", a odnedavno je film i pred hrvatskom publikom, već stižu prve kritike od naših komšija kritičara, i to ne baš tako slatke.

Film "Toma" kreće da se emituje i u hrvatskim bioskopima, a "Slobodna Dalmacija" dala je svoju ocenu ostvarenju reditelja Dragana Bjelogrlića.

Naime, na hrvatskom portalu Index.hr objavljena je kritika hrvatskog teologa i filmskog kritičara Željka Porobije, koji je „Tomu“ okarakterisao kao neozbiljno ostvarenje koje nema mnogo veze sa stvarnošću.

Tekst pod naslovom ""Toma": Rakija ide na slatko, pogledali smo srpski megahit koji je hollywoodski zašećeren, ali udara u balkansku dušu, pogađa emociju i tipuje na nostalgiju",  koji je objavljen u ovom mediju prenosimo u celosti.

Fenomen "Tome" ne treba čuditi. Biografija popularnog narodnog pevača Tome Zdravkovića (1938. - 1991.) sa solidnim Milanom Marićem u titularnoj ulozi stigla je u bioskope na 30. godišnjicu njegove smrti, simbolično poklopljene s početkom raspada Jugoslavije, nakon čega je folk zamenio turbo folk, a film otvoreno tipuje na nostalgiju i nekadašnje jedinstvo regionalnog auditorija kao beg od učmale stvarnosti i nacionalističkih trzavica u režiji političara.

To je nostalgija za Zdravkovićem i još nekim omiljenim pevačima onog doba koji se pojavljuju u epizodama (Davorin Popović, Kemal Monteno...), a više ih nema. Nostalgija za državom koja više ne postoji. Nostalgija za nekim prošlim (ne)svršenim vremenima.

Nedugo pre odjavne špice Toma posvećuje sarajevski koncert 1991. "za sve kojih više nema i za ono čega više neće biti" i to kao da je Bjelogrlićeva režijska zvezda vodilja, nesumnjivi zalog velike gledanosti filma, inače rijetkog i sasvim finog primjerka biografske drame na ovim prostorima. Može kraljica sevdalinki Silvana Armenulić (upečatljiva Tamara Dragičević) u jednoj sceni reći "ne biraš ti publiku, nego publika tebe", ali "Toma" je, dakle, ciljano birao najširi krug gledaoca.

 

Kalkulacija je prisutna u "Tomi", tj. igra na takozvana opšta mesta biografskog žanra koju je igrao i nedavni holivudski megahit "Bohemian Rhapsody", "biopic" razmerno prikladan za poređenje, koliko god da svira drukčiju glamuziku na drukčijim mestima (rock vs. folk/narodnjak, stadioni vs. kafane i Domovi sindikata).

Marić nije pevao Zdravkovićeve pesme kao ni Rami Malek one Fredija Merkjurija, već je to umesto njega radio Aco Pejović, a filmovi dele i romantizovani, pomalo ušminkan, komercijalni pogled na aktere, lišen poroka, mirisa cigareta i ukusa alkohola koji bi osetio s ove strane ekrana. Kad Toma skrene u smeru cuganja, kockanja, autodestrukcije i zasviraju stihovi "... dotakao sam dno života, pakao i ponore...", film ne dotiče to dno niti skače s njim u bezdan.

Ipak, od toga da je Toma "proš'o svašta", barem "nešto" se vidi u životu otisnutom u njegovim očima i na njegovu licu. Treba to zahvaliti Bjelogrliću koji pokazuje režijski potencijal Kusturice u scenama sećanja na Zdravkovićevu nesretnu prvu ljubav opevanu u pesmi "O, ciganko moja", Romkinju Rušku (Tamara Mione), te glavnom glumcu, na momente fizički nalik mladom Robertu De Niru, zavisno u rakursu.

Patvoreno se, dakle, isprepleće s nepatvorenim, a holivudsko s balkanskim. Rečju, "Toma" ume biti autentičan nezavisno o veštačkim nosovima i perikama, udariti u kafansku dušu i, unatoč "kalkulaciji", pogoditi iskrenu emociju i melankoliju, ne samo Zdravkovićevu balkansku, već i univerzalnu (efektno porđenje Moody Bluesove "Nights In White Satin" u kratkom američkom segmentu priče).

Holivudski zašećerena biografska drama ima melos balkanske narodnjačke gorčine, tuge i tragike, dovoljno da prizemlji gdekad povišenu melodramu na rubu patetike. "Ne ide slatko na rakiju", kaže Toma u jednoj sceni, ali rakija ide na slatko u filmu koji, poput glavnog lika, pjeva iz duše i zanimljivo prelama Zdravkovićevu smrt sa smrću Jugoslavije. S njima kao da je umrla i narodna muzika kakvu peva "Toma".", navodi se u komentaru novinara Slobodne Dalmacije.

Sličnu ocenu dao je i hrvatski portal Index.hr, na kome je objavljena kritika hrvatskog teologa i filmskog kritičara Željka Porobije, koji je „Tomu“ okarakterisao kao neozbiljno ostvarenje koje nema mnogo veze sa stvarnošću.

 Odgledao sam u Beogradu film „Toma“, oko kojega (kako je i red u nas) raspravljaju i oni koji ga nisu videli. Da odmah budem jasan – ako volite kafanske pesme pa jedno sat i po neobavezne zabave, onda će vam se ovaj nesumnjivo gledljiv film dopasti, kao i mnogim drugima.

Za ona dobra stara vremena

Odrastao sam u kulturi u kojoj niste mogli izbeći Tomine pesme, od kafana po Dorćolu i Skadarliji do studija Radiotelevizije Beograd, one su bile nezaobilazni deo repertoara. Mene i moje novobeogradsko društvo, koje je odrastalo na novome valu, to nije ni okrznulo, ali mi smo i tada bili tek manjina. Stoga i ne čudi količina emocija i interesovanja koje je sama najava filma već bila podstakla.

Objektivno, film je patetično igranje s nostalgijom za vremenima kad smo bili srećniji, kad je muzika bila bolja, kad je Tito bio živ (zapazite samo izbor njegovih slika), kad je nekako sve bilo bolje i lepše. Osim Tome, tu su i Silvana (jako bitan lik u priči), Tozovac, Cune, Lepa, ukratko – all star postava tadašnje estrade.

Ono što će vam prvo upasti u oči jesu izuzetno loše (tačnije, odvratne) maske, zbog kojih glumci mahom izgledaju kao oni mrtvaci iz kultnog „Sabirnog centra“.

Reditelji se malo igraju paralelnog vremena (u čemu znaju biti dosadni), a katkada ih hvata i želja da imitiraju Kusturicu, pa se pojavljuje mistični lik neke mlade Romkinje, čije značenje saznajete na kraju filma (i dodatno ga čini patetičnim).

Glumački je posao solidno odrađen – Milan Marić u naslovnoj ulozi na momente je odličan. Meni još upečatljivija Tamara Dragičević u ulozi Silvane odlično je skinula govor legendarne pevačice, a prezgodna Milena Radulović je skinula gaće (i to dvaput, na radost gledalaca). Da sve bude ravnopravno – skinuo ih je i „Toma“ (ili njegov dubler). Inače izuzetna Mirjana Karanović ulogu Tomine majke odradila je razočaravajuće loše.

Foto: Youtube/Printscreen

Od Vardara pa do Triglava

Lik inače za obradu zanimljivog Tome Zdravkovića prikazan je površno i neuverljivo. Pesme su mu tužne „jer je moj život tužan“, ali pojma nemate šta je uopšte njegov problem i ne znate zašto biste saosećali. Zbog nesrećne ljubavi? Čak i sam film priznaje da je Toma bio veliki ženskaroš, kome nisu bile strane ni orgije s puno golih cura. Oni koji ga bolje znaju (poput suseda iz meni obližnjih naselja) pričaće vam kako je krvnički znao da tuče svoju zadnju ženu – o čemu ni reči u filmu. No, ionako se radi o pseudobiografskom ostvarenju u kome je priča vrlo labavo povezana sa stvarnim životom svog junaka.

Srećom, i takav slobodni pristup držao se nekih ograničenja, nije se išlo u ulagivanje Crkvi i ovim novim vernicima, pa Toma jasno veli da ne veruje u Boga (čak ga i psuje, što je za hrvatski film nezamislivo).

Bjela (kako od milja zovu reditelja Bjelogrlića) film želi da plasira na prostore cele bivše Jugoslavije, tako da nam se tu pojavljuju i likovi Zdravka Čolića (tu ćete se morati nasmejati), Davorina Popovića, Kemala Montena (majko mila, unakaziše inače lepog čoveka), muzika Grupe 220, legendarni koncert u Sarajevu, nastupi u Makedoniji, otkazani termini u Osijeku i Mariboru nesrećne 1991. godine.

Bolje biti pijan nego star

Sasvim je jasno zašto je film unapred bio osuđen da postane hit. Estetski je on na nivou pesama naslovnog lika – dakle, „umoran sam od života“ spika, pa idemo u kafanu da razbijamo čaše do zore. Takav pristup životu u filmu kroz tragični lik Ljiljane dobija čak i filozofsko opravdanje – i jedna od poruka filma je da je bolje cunjati po beogradskim kafanama i razbijati čaše uz Tominu muziku, nego biti smrtno ozbiljan doktor koji leči ljude od raka.

Naravno, moja kritika ima smisla samo ako ovaj film shvatite kao ozbiljno ostvarenje – što on jednostavno nije. Uveren sam da će ga i u Hrvatskoj mnogi naši gledaoci (inače veliki ljubitelji valcera i gudačkih kvarteta) rado pogledati. Tomina je muzika bila neka mešavina srpskih narodnjaka i hrvatskih zabavnjaka, ona spram današnjih cajki zvuči kao Čajkovski, a te se čarobne formule držao i film. Glavni (i jedini) cilj je postignut – imamo veliki kino-hit.

(Glas javnosti)

 

SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS


POVEZANE VESTI




KOMENTAR