ZAŠTO BERANE NIKAD NIJE BILO TUĐE: Srpski grad od kad je 'sveta i veka'

Berane i u doba tursko uvek je bilo srpsko

U beogradskom listu “Balkan“ od 13. oktobra 1912. o stanju u Beranama se kaže:

-Berane sa okolinom ima 25 hiljada stanovnika od kojih su nešto više od 2 hiljade Turci a ostalo su Srbi. Zato bismo hteli da upoznamo srpsku čitalačku publiku malo izbliže sa Beranama i najkarakterističnijim tamošnjim prilikama. U etnografskoj slici Berane i okolina daju se otprilike ovako odrediti. Berane leži na severnoj granici Crne Gore. To je pojas zemlje, koji se prostire duž crnogorske granice od Šekulara i Mokre planine do Femića krša (bjelopoljska nahija), zatim između Bihora, Rožaja i Rugove. Okolina Berana naseljena je plemenom Vasojevićima koje je (…) zastupljeno (i) u slobodnoj Crnoj Gori. Iz poslednjeg tursko-crnogorskog rata trebalo je i ovaj kraj da pripadne Crnoj Gori kao što je to bio slučaj sa gornjim vasojevićima. U okolini Berana ima 27 čisto srpskih sela. Sama varoš broji oko 5000 duša od kojih je većina muhamedanske vere, Bošnjaci, kako se i sami nazivaju, jer govore čistim južnim bosanskim dijalektom (…). Srbi pravoslavne vere u varoši većinom su doseljenici iz okolnih mesta: Peći, Đakovice, Prizrena i td. Uopšte se za samu varoš može reći da je naseljena samim doseljenicima- muhadžirima. U varoši živi i nešto malo Arnauta koji su svi izreda muhamedanci; takođe su i oni doseljenici iz okolnih mesta.

Po selima živi čisto ovejan Srbin. Ono nekoliko muhamedanskih familija u Ržanici i Goraždu jedva zaslužuju da se pomenu. Oni imaju svoje rođake pravoslavne Srbe, npr. Đukići skoro ni po čemu se od ovih ne razlikuju, sem što i oni briju kosu a na potiljku ostavljaju prilično dugačak „perčin“, kako to i drugi muhamedanci praktikuju.

U istom listu o Crkveno-školskom pitanju se piše:

-Sa školama je beranska nahija stajala do skora vrlo rđavo. U poslednje vreme obratila se malo veća pažnja na njih, tako da danas Berane u tom pogledu stoji bolje od drugih okolnih varoši u Staroj Srbiji. Pre je bila samo jedna škola kod manastira Đurđevih Stubova, a sada su škole otvorene: u varoši, Ržanici, Kaludri, Dapsiću, Budimlju, Goraždu, Zaostru, Lubnicama i Buču. Moglo bi mnogo bolje biti, ali je ipak dobro. Omladina iz Berana koja je žudna nauke, ima je dosta po svima srpskim srednjim školama u Turskoj, u Srbiji i na univerzitetu. Svaki Srbin iz Berana ne žali celo imanje da utroši, da bi školovao svoga sina.

Država u beranskoj okolini nema više sem jedan manastir Đurđevi Stubovi. To je jedina srpska bogomolja za varoš i sva okolna sela. Pa i ona je bila čudne sreće kroz nekih pet-šest vekova! Manastir je pravio Prvoslav, brat Nemanjin (nije brat već sinovac – R. G.) ali je u toku vremena bio izložen svakovrsnim nepogodama; Turci su ga rušili, a Srbi opet podizali. U poslednjem ratu Turci su zatvarali goveda u njemu. U avgustu ove (1912) godine oplja- čkane su sve crkvene stvari tako da ništa u crkvi nije ostalo. Nekoliko topovskih đuladi probušili su oltar te se sada i na ta nova vrata može ući u crkvu. U isto vreme spaljene su dve manastirske zgrade i škola, koja je bila u neposrednoj blizini crkve. Manastir je dosta bogat, ali je gazdovanje uvek bilo zanemareno. A i Turci drže mnogo manastirske zemlje, koju će sada i si- lom vratiti, jer je Berane oslobođeno nagovešćujući osvitak zore svima mu- čenicima u Staroj Srbiji. Srpski će sokolovi osvetiti svoju palu braću i jedanput za svagda nestaće „raja“, a „gospodari“ će biti proterani onamo otkuda su došli.

Nikšićke „Slobodne misli “ od 2. oktobra 1932. godžine, na strani 4, autentično obaveštava:

-Dvadesetogodišnjica smrti I. Popovića beranskog kajmakama. U mesecu junu 1912. g. desilo se ubistvo jednog turskog graničara (korduna) u blizini Mojkovca i sela Bjelojevića. Mesna mešovita komisija, koja je na licu mesta imala stvar izvideti, bila je u tome sprečena od meštana – Turaka, te su između Poljana, Crnogoraca, i mojkovačkih muslimana nastali zategnuti odnosi. Ovi su se odnosi s dana na dan pogoršavali, naročito, kada su mesne turske vlasti počele podizati neke šančeve (rovove) u blizini karaula, a na crnogorskom zemljištu. Protesti crnogorskih vlasti da se šančevi poruše ostali su bezuspešni i Turci su blagodareći dominirajućim položajima svojih graničnih karaula onemogućavali Poljanima iskorišćavanje svojih imanja dotičnih granici i svakodnevno ih izazivali. Drugog izlaza nije bilo, već da se oružanom rukom red uspostavi i prestiž države očuva.

Na Ilin dan 1912. g. pukla je puška na Mojkovcu. Čete Poljskog i Kolašinskog bataljona prsimice jurišaju na tvrde turske karaule Pržište i Pobrđe. Turci se očajnički brane. Karaule su u plamenu i iz njih iskaču polu izgoreli korduni od kojih nijedan živ ne umače. Sukob uzima široke razmere, jer Mojkovčanima – Turcima pridolazi u pomoć bašibuzuk iz svih okolnih mesta do blizine Pljevalja. Moračko – Rovačka brigada angažovana je na granici. Crnogorci prelaze reku Taru i borbe se vode na turskom zemljištu u pravcu Brskova i okolnih visova. Karaulu na Hambarini i novosagrađenu tursku carinarnicu ispod Mojkovca dostiže ista sudbina kao one na Pržištima i Pobrđu. U borbi sa Turcima upotrebljena je i artiljerija. Turci su pretrpeli velike gubitke, mada su i kod Crnogoraca osetni.

Vlade u Carigradu i Cetinju preduzimaju mere da se sukob lokalizuje i izvide uzroci. U tu svrhu Otomanska vlada šalje naročitu komisiju, kojoj je predsednik pok. Ilija Popović, a članovi Ahmet Faik-beg, major i Mustafa Hilmi, kapetan. Sa strane crnogorske vlade u komisiji su bili: Serdar Janko Vukotić, oblasni upravitelj u Kolašinu i Gavro Protić, pogranični kome- sar, sa kojima je bio i potpisati, kao ondašnji sekretar Oblasne uprave u Kolašinu.

Ova je komisija radila nekoliko dana na Mojkovcu i nemogavši doći do sporazuma razišla se. Za vreme njenog bavljenja na Mojkovcu dogodio se pokolj Srba u selu Kaludri i pogromi u okolini Berana.

Jednog dana kada je komisija bila na sednici u kući Sima Terića, jedan Srbin iz okoline Berana doneo je krišom dva hitna pisma, jedno za kajmaka- ma Iliju Popovića, a drugo za serdara Janka Vukotića koji je za vreme sukoba na Mojkovcu bio zapovednik crnogorske vojske. Oba pisma pisala je gospođica Divna Veković iz Berana i obaveštavala, da su staroturci u Novom Pazaru (ili Kosovskoj Mitrovici) doneli odluku, da se Popović ubije, bilo na Mojkovcu, bilo u putu za Pljevlja i da su za to ljudi već određeni. Naša nastojavanja da se ne vraća u Tursku, jer mu je smrt neizbežna, pokojni Ilija je odbio ovim rečima: „Kad bih znao da će Crna Gora i Srbija zaratiti s Turskom, ostao bih da se kao vojnik s puškom u ruci borim za slobodu svoje braće. Ali se bojim, da će se i ovi incidenti svršiti kao dosadanji, pa ako ostanem u Crnoj Gori Turci će to iskoristiti nad rajom i ne mogu onaj narod maći na dušu, no idem među njima i šta njih zadesi neka zadesi i Iliju Popovića . Ovo je doslovno njegov odgovor i ima li lepšeg primera požrtvovanosti u službi svome narodu. Rastali smo se na Mojkovcu da se više nikad ne vidimo. Popović je sa komisijom pošao u pravcu Bijelog Polja i u putu se sa članovima komisije negde rastao otputovavši za Sjenicu s namerom, da pođe u Skoplje kako nam pri odlasku reče (…). Cetinjski “Vjesnik“ doneo je opis smrti pok. Ilije, prema izveštaju Kolašinske oblasne uprave.

Andrija Mrčarica dalje kaže da je ubicu Ajredina Čelića stigla pravedna boža kazna. Odred Pavla Vujisića je u Prvom balkanskom ratu za taj zločin Čelića streljao, a čardake Čelićeve predao ognju.

Dakle, kazivanje Andrije Mrčarice, kolašinskog sreskog načelnika u penziji, koji je bio član pomenute komisije i sa I. Popovićsm sedeo pri rešavanju pomenutog spora ne ostavlja mesta ni za kakva nagađanja o nekakvom spontanom nasrtaju pešterske rulje na kajmakama Iliju Popovića, bez obzira da li je tog dana bio pazarni dan u Sjenici. Iliju je ubila tajna služba komandanta mladoturske vojske u Beranama sa kojim je Ilija bio u žestokom sukobu zbog toga što nije dozvolio uništenje Kaludrana i spaljivanje Kaludre prilikom Kaludarske bune u maju te godine. Zbog toga se Popović sa vojnim komandantom „dugo sporio“, kojom prilikom je bio podneo ostavku na položaj kajmakama, istovremeno tražeći smenu komandanta beranske mladoturske vojske. Međutim, kao što se iz prednjeg teksta vidi, niti je uvažena Popovićeva ostavka, niti je komandant bio smenjen.

Drugi „veliki greh“ kajmakama Popovića kao predsednika turske komisije prilikom rešavanja spora oko Mojkovca sastoji se u tome što je u pomenutom sporu podržao Crnu Goru odnosno crnogorsku komisiju, svaljujući svu krivicu na posade mladoturskih pograničnih karaula, pa time omogućio Crnoj Gori da se proširi i na desnoj strani reke Tare, čime je učinio neoprostiv „greh“. I ne samo napred rečeno, već je sva njegova delatnost kao okružnog načelnika služila srpskim interesima. I za sva takva njegova ponašanja bio je tajno osuđen na smrt. Vasojevićka heroina dr Divna Veković je saznala da je odluka o ubistvu Popovića neminovna, te za to lako nalazi srpskog dobrovoljca da na konju preko planine Bjelasice šalje obaveštenje i Iliji Popoviću i serdaru Janku Vukotiću o Popovićevoj neizbežnoj pogibiji, sa predlogom Popoviću da se ne vraća u Berane, a serdaru Vukotiću da ga zadrži u Crnoj Gori. No, srpski patriota nije prihvatio bekstvo. Pošao je da razasni stvar u upravu Vilajeta u Skoplju i zatraži zaštitu, ali je stigao samo do Sjenice. Vojne turske posade su već odavno bile snabdevene telegrafskim štacijama. Ubijen je pred vratima sjeničkog Ućumata, pored žandarmerije i na očigled sjeničkog kajmakama.

Beogradska „Politika“ od 15.06.1912. godine javlja:

-Lom oko Berana. Vojska je ubila deset Srba u selu Kaludri. Preki sud u Beranama. (Naročiti izveštaj), Prizren, 12. juna 1912.

Zbog četiri vojnika, koji su nađeni ubijeni u planini blizu beranskog sela Kaludre, vojni komandant je naredio, da vojnici pucaju na selo, pri če- mu je poginulo deset Srba seljaka. Povodom tog događaja, beranski kajmakam Ilija Popović Bakić, dao je ostavku tražeći da se komandant smeni i ka- zni.

Ostavka mu nije uvažena, a ni komandant nije smenjen. Čuje se, da je preki vojni sud otišao iz Peći u Berane. (…)

Pre kratkog vremena jedna arnautska četa ubila je dvojicu vojnika. Žandarmska patrola pošla je za tom četom i pri tome zanoćila u jednoj srpskoj kući. Zbog toga su Arnauti sutradan upali u tu kuću i ubili dvojicu od ukućana zato što su primili žandarme na prenoćište. Sad opet vojska ubija seljake zbog toga što su blizu njihovog sela nađeni leševi“.

I beogradska „Štampa“ od 12. avgusta iste godine piše:

-Kad su Turski korduni pre mesec dva dana ubili deset Srba seljaka iz sela Kaludre kod Berana, Ilija Popović je dao ostavku na položaj kajmakama ali mu ona nije uvažena. Zbog toga pokolja Srba Ilija Popović je optužio kordunskog komandadta i s njime se dugo parničio.

(Glas javnosti/Goran Kiković/IN4S)

SKINI APLIKACIJU