Međutim, koliko god to bilo zakonski nedopustivo, to je, u ovom slučaju, daleko manji problem u odnosu na činjenicu da je rulja napala na nešto što se vekovima unazad, od kad je čoveka i vojnika, zove „oficirska čast“. U konkretnom slučaju, oficir nije uspeo da se odbrani, iako je, verovatno, postojao način da preventivno deluje i spreči varvarsku reakciju razularene rulje. Možda se uzdao u zaštitu policije, možda nije očekivao ovakav rasplet nesporazuma sa radikalizovanim komitama, a možda je tako i najbolje, jer je sva priroda fanatizovane Đukanovićeve rulje ogoljena do koske.
Kako bi u ovakvoj ili sličnoj situaciji reagovali, primera radi, Božidar Žugić ili Peđa Leovac, ali i mnogi drugi svijetli primeri iz istorije Crne Gore koji, zarad odbrane svoje oficirske časti i vojničkog dostojanstva, nisu žalili ni sopstveni život, možemo samo da pretpostavimo – ali, to su već neka druga vremena.
Naime, prebijanje oficira dogodilo se u prisustvu njegovih kolega, koji uopšte nisu reagovali.
To odsustvo solidarnosti, profesionalizma i morala – to jezivo odsustvo zajedništva, svesti i nedopustivo prisustvo ideološko-političke identifikacije sa nečim što se samonazvalo komitama – to je nešto što najviše zabrinjava.
(Glas javnosti)