SVENARODNI OTPOR LJUBAVLJU U CRNOJ GORI: Ipak, da li je onom suprotnom polu te zemlje važnije iščekivanje našeg nestajanja ili sopstveno postojanje?

Situacija u Crnog Gori svakodnevno ima epilog, a kako to objašnjava profesot Vladimir Božović, južni i severni pol Crne Gore, promenljivog magnetizma suprotstavljeni jedan drugom, ali postoji 'čudo', kako kaže, duh novozavetne ljubavi, koji je objedinio verujuće i obespravljene, svenarodni otpor ljubavlju.

„Pre nekoliko godina, na jednoj tribini koja se bavila onim opštim temama demokratizacije i ozdravljenja društva kroz traženje mostova između ideološki suprostavljenih polova Crne Gore, rekao sam da je potpuno pogrešna pretpostavka da će jedna strana, pod bilo kojim okolnostima iskoreniti drugu. U metaforičnom smislu, te dve strane, jesu južni i severni pol Crne Gore, promenljivog magnetizma, zavisno od istorijskih okolnosti. To promenljiva magnetičnost je konstanta istorijskog usuda, jedno od ključnih obeležja fizike i duha Crne Gore.

U ovom vremenu, kad ”cvetaju apsurdi”, nije lako odrediti geografski, a kamoli ideološki sever i jug. To haotično stanje je pre svega posledica vulgarnog identitetskog maskembala klijentelističke režimske zadruge.

Pored režima, koji je u svojoj (ideološki) kamuflažnoj, a u stvarnosti sve češće u ratnoj uniformi, na tom polu je i određena formalno nerežimska društvena struktura, veoma dugo u nekom poluvegetativnom stanju. Iako sa ozbiljnim političkim ambicijama, ta struktura godinama iščekuje ”povoljan” rasplet situacije. A šta oni zapravo čekaju?

Navodno posvećeni demokratskim standardima i konvencionalnim pravima, nadaju da će upravo ovaj režim, dozlaboga okrvavljenih ruku, već jednom završiti ”prljav posao” satiranja srpskog identiteta u Crnoj Gori. Dakle, publika uštirkanih i umirisanih neokon birokrata, večito zagledana u budućnost ”države” pre demokratije, budistički mirno prati krvožedne režimske egzekucije ”srpskog pitanja”.

Blazirano žmirkaju nad patnjom ljudi sa kojima su porodično, nekad prijateljski vezani, sa kojima su odrastali, školovali se… Nadaju se da će njihova formalna ”nevinost” biti dovoljan miraz za neku novu politčku realnost. Svakako, taj ulickani fašizam ”samo da ne prljamo ruke” više zaudara od ovog koga svakodnevno upražnjavaju neposredni režimski izvršioci. Neuporedivo.

Međutim, nakon decenija sistematskog gušenja srpskog identiteta i sužavanja životnog prostora (mediji, obrazovanje, politika zapošljavanja…), desilo se nešto što se zemaljskim merama ne da izmeriti. Nikao je veličanstveni ”litijski duh”, naizgled niotkud, ali sa punoćom i snagom za koju postoji samo jedna reč srpskog jezika – čudo! Ta reka se pojavila niotkud, ali se zna kuda teče. Višedecenijski projekat koji je sirovo i agresivno kalupio stvarnost kroz obrasce identitetskog inžinjeringa je doživeo potpuni slom.

Glavni ideolozi, a i operativci tog ”novog identiteta” su izbezumljeni, poraženi. Bez svežine i talenta, u transu ponavljaju otrcane kumrovačke mantre, u kojima su mesto nakadašnjeg apsolutnog ideološkog neprijatelja zauzele ”litije”. A litije, taj duh novozavetne ljubavi, objedinivši verujuće i obespravljene, su svenarodni otpor ljubavlju. Oni sa više epskog sentimenta kažu – Gorski Vijenac 21. veka – uživo.

Može ova vulgarna, ali uplašena sila preknjižiti svu imovinu Crkve, može uvesti redare i policiju u oltare, ali Crkvu, naravno, ne može uništiti. Oni koji u sebi imaju i zrno vere, znaju zašto i zbog Koga.

Veoma daleko od postojanog vernika, tek sa trunčicom vere u sebi, čini mi se da dobro razumem i ”neverujuću” stranu. Oni koji nemaju, ili misle da nemaju ni to zrnce vere, u pogledu istorijske vitalnosti Crkve mogu da ”konsultuju” dijalektički materijalizam u vremenskom rasponu od 2000 godina.

Crkva će opstati uprkos svakom političkom, birokratskom pritisku, pa i ove nezapamćene tiranije hibridnog, balkansko-sicilijanskog tipa. Dakle, Crkva neće nestati. Jedino što se očigledno kruni i nestaje, i to strahovitom brzinom, je materijalna, ekonomska suspstanca, temelji pravnog uređenja, one osnovne pretpostavke za civilizovan život. Kroz sve dublje tunele režimske korupcije i krađe čili, zapravo nestaje Crna Gora. Sa druge strane, opstaće i Crkva i ovaj novostvoreni duh svenarodnog otpora.

Stotine hiljada ljudi su mirno i saborno, ali vrlo čvrsto iskazali stav da im je pitanje elementarne slobode, a posebno slobode vere važno makar koliko i hleb nasušni. Stoga, postavlja se pitanje, da li je onom suprotnom polu Crne Gore važnije iščekivanje našeg nestajanja ili sopstveno postojanje? Odnosno postojanje Crne Gore, bez imalo patetičnog prizvuka? Ili, ako ne tražim previše, i naše zajedničko postojanje? Ako ima imalo razuma, uz zrno vere ili bez njega, sastaćemo se i uraditi nešto za opšte dobro. Protiv ove starozavjetne, biblijske pošasti možemo, čini mi se i moramo samo zajedno – već viđenim i uspostavljenim novozavetnim duhom.“

Prof. dr Vladimir Božović

(Izvor: IN4S)

SKINI APLIKACIJU