SRBI KO GUBAVI: ZAŠTO NE POSTOJE NIKAKVA PRAVA ZA SRBE U CRNOJ GORI DANAS?

Od Crne Gore kao srpske države i naroda, svega je ostalo oko 28,73% stanovništva koji se izjašnjavaju kao Srbi. Na popisu stanovništva u Crnoj Gori 1909. godine od ukupno 317.856 građana ogromnu većinu stanovnika činili su pravoslavni Srbi (94,38%), dok su ostali uglavnom bili Arnauti i muslimani. Srpskim jezikom je govorilo 95% stanovništva, a u malom procentu je bilo i stanovništva sa albanskim

Međutim perfidnim ucenama i političkom indokrinacijom, uz zaglušujuću propagandu, oduzima se nacionalno biće većini Srba i oni su po osnovu državnosti prevode u novu naciju - Crnogorce, menja im se vlastiti jezik i pismo, nekritičkim i nasilničkim odnosom vlasti prema njima. Tako nisu radili ni Turci za vreme viševekovnog ropstva.

Zato, zahvaljujući promeni identiteta, Srpskoj zajednici u Crnoj Gori preti asimilacija i nestajanje, što predstavnici vlasti, a i jedan dEo opozicije, neskriveno i žele. Misle da će se preumljenjem odnosno stvaranjem nove veštačke nacije otrgnuti od suštine srpskog nacionalnog bića i da će tako lakše sprovoditi samovolju, što ionako udarnički čine svakodnevno sa osvetničkim sladostrašćem.

Ipak, najveći neprijatelji ovom naumu su mnogobrojni istorijski izvori i popisi stanovništva koji ukazuju da je srpsko nacionalno određenje u Crnoj Gori bilo apsolutno većinsko do 1945. godine i da crnogorske nacije do te godine nije bilo. Socijalistička vlast je to narodno opredeljenje faktički stavila van snage i proklamovala crnogorsku naciju. Sve je to urađeno planski, radi razbijanja srpskog uticaja i karaktera Crne Gore u budućnosti.

Crnogorski Srbi danas traže status konstitutivnog naroda, jer u ovakvoj državi nemaju nikakva prava. Raspadom bivše ''velike'' Jugoslavije i stvaranje novih država ponovo je otvoreno na dramatičan način ionako polurazrešeno i naopako postavljeno ''srpsko pitanje''. Sa otcepljenjem Crne Gore, uz istovremeno držanje Republike Srpske u okviru Bosne i Hercegovine i drsko zapadno delovanje u podršci nezavisnosti lažne države Kosovo, sprovodi se marginalizacija značaja srpskog naroda na Balkanu.

Zato Srbi u Crnoj Gori moraju tražiti svoja prava, pre svih pravo na nacionalne, kulturne i prosvetne institucije i svoje udžbenike istorije i Srpskog jezika i književnosti, makar ih uvozili iz Srbije i Republike Srpske. A ako se stvari budu i dalje razvijale nepovoljno, u budućnosti treba tražiti i srpske razrede u zajedničkim školama ili svoje nacionalne škole na srpskom jeziku. Po srpski narod je dugoročno najopasnije poistovećivanje sa novom crnogorskom izmišljenom nacijom i lažni govor kako u Crnoj Gori svi imaju ista prava po Ustavu. Jer, nakon referenduma, položaj Srba u Crnoj Gori postaje nepodnošljiv, pošto su Srbi marginalizovani u svakom pogledu: bez svojih medija, bez adekvatnog političkog predstavljanja, ekonomski ugroženi i bez ikakvog uticaja na kreiranje državne politike, u državi u kojoj su uvek bili autohtoni narod, a danas odjednom – nisu više! Sasvim je moguće da će i Srbi u Crnoj Gori morati da shvate ono što su mnogi narodi prije njih već naučili, a to je da im ni slobodu ni prava niko neće dati samo zato što ta prava formalno postoje na papiru, već će morati svoja kolektivna prava da konačno uporno traže, sve dok ih ne budu dobili i mogli da ih koriste u realnom životu.

Srbi u Crnoj Gori treba da spreče dukljanizaciju Crne Gore, da se u tome drže Njegoševe misli i dela i da nepokolebljivo budu uz sve što pripada Srbima u Srbiji, Republici Srpskoj i rasejanju.

Poznato je da je, posle referenduma (za koji postoje brojni dokazi da nije bio izraz volje naroda), proces udaljavanja Srba i nove nacije Crnogoraca, postao žestoko intenziviran i danas je nepremostiv jaz između ta dva tabora. Prevazilaženje tog kancerogenog stanja mora početi odmah, jer Crna Gora, u suprotnom, može zapasti u još dublje podele i građanske sukobe. Da bi se to izbeglo, odnosi između Crnogoraca i Srba u Crnoj Gori treba da budu ustavno-pravno regulisani na demokratski način. Odlaskom režima Mila Đukanovića možda bi se veći deo Crnogoraca vratio ''vjeri prađedovskoj''. Jer, naopakim delovanjem vlasti Mila Đukanovića u dužem periodu, Srbi i Crnogorci se već razlikuju po jeziku, kulturi i pristupu sadržaju istorije. Zato u školama u Crnoj Gori treba da postoje odeljenja na srpskom jeziku. Bolje bi bilo da se ponište sadašnje proustaške reforme, koje deo po deo srpskog nacionalnog bića nasilno izmeštaju iz baštine srpskog naroda - u kulturološkom, etničkom, političkom pa i bezbednosnom smislu.

Kroz istoriju i vekove Crnogorci nisu postojali, kao narod. Od nastanka Zete, a potom Crne Gore kao srpske države, pa sve do komunizma - Crnogorci su bili Srbi.

Crnogorski režim ne obezbjeđuje elementarna prava za srpsku zajednicu ni na nivou nacionalnih manjina, tako da je nedopustivo prokazan i prognan srpski jezik, zatim zastava trobojka a sve žešće i Srpska Pravoslavna Crkva, na koju se režim okomio poslednjih meseci. Srpski narod je jedinstven u osudi uvođenja crnogorskog jezika i izričit je u odbrani i održanju srpskog jezika i ćirilice. Iako, po sumnjivom popisu aktuelne vlasti, u Crnoj Gori ima oko 28,73% nacionalnih (etničkih) Srba, pogledajte tabelu broja i procenta zaposlenih građana srpske nacionalnosti u najznačajnijim crnogorskim institucijama po poslednjem državnom istraživanju.

Pogledajte tabelu aktuelne državne vlasti i sâmi zaključite u kakvom je položaju srpski narod!

Služba predsednika Crne Gore – 15 zaposlenih, 0 Srba

Zaštitnik ljudskih prava i sloboda – 18 zaposlenik, 0 Srba

Uprava za kadrove – 34 zaposlena, 0 Srba

Državna revizorska institucija – 44 zaposlena, 3 Srbina

Generalni sekretarijat Vlade – 106 zaposlenih, 0 Srba

Sekretarijat za zakonodavstvo Vlade – 21 zaposlen 0 Srba

Pri MUP-u 2.825 pripadnika, 149 Srbi

Ministarstvo prosvete – 54 zaposlenih, 4 Srbina

Ministarstvo pravde – 19 zaposlenih, 0 Srba

Ministarstvo rada i socijalnog staranja – 76 zaposlenih, 0 Srba

Ministarstvo nauke – 19 zaposlenih, 0 SrbaMinistarstvo kulture – 34, samo 1 Srbin

Ministarstvo saobraćaja – 18 zaposlenih, 1 Srbin

Ministarstvo odbrane – 184 zaposlenih, 14 Srba

Ministarstvo spoljašnjih poslova – 63 zaposlenih, 1 Srbin

Ministarstvo za ljudska i manjinska prava – 15 zaposlenih, 1 Srbin

Ministarstvo zdravlja – 42 zaposlenih, 1 Srbin

Ministarstvo ekonomije – 89 zaposlenih, 4 Srbina

Ministarstvo finansija – 125 zaposlenih, 10 Srba

Ustavni sud – 32 zaposlenih, 1 Srbin

Vrhovni sud – 46 zaposlenih, 0 Srba

Upravni sud – 21 zaposlenih, 0 Srba

Apelacioni sud – 27 zaposlenih, 0 Srba

Privredni sud – 39 zaposlenih, 1 Srbin

Veće za prekršaje – 22 zaposlenih, 0 Srba.

(Piše: Goran Kiković,prof.istorije,potpredsednik SO Berane)

SKINI APLIKACIJU