ŠEST LICA TRAŽI KRIVCA: Analiza ekspresije MILA ĐUKANOVIĆA kao detaljna klinička slika DUŠEVNOG STANJA crnogorskog predsednika!

Posmatrajući izraze lica mnogih osoba, a posebno onih u transu ili dok drže govor, iskusni psiholog mogao bi svašta da zaključi. Jedan od govora crnogorskog predsednika Mila Đukanovića upravo je takav jedan primer, kako se iz facijalne ekspresije može mnogo zaključiti o duševnom stanju čoveka.

Ko se iole bavio nekom psihologijom morao je da dođe u kontakt sa mikrofacijalnim ekspresijama i njihovim značenjem. Deluje veoma prosto, makar ako gledate seriju „Lie to me“ – on pogleda osobu, postavi pitanje, sačeka neki grč na licu i kaže da li laže ili ne, da li je zločinac ili pogrešno optužen.

Prokleta realnost i ozbiljna nauka. Ali, ajde da se zapetljamo malo:

„Šta ću ja danas ovde?“

Fantastična fotografija. Sve je u pripremi i treningu. Naravno, posle nekog vremena se i najbolji sportista umori, pa svaki potez bude težak. U konkretnom slučaju El prezidente pokazuje ozbiljnu nezainteresovanost i izgubljenost. Vreme, prostor, decenija, partija ili stranka, komunizam ili socijalizam. Visoko dignute obrve praćene spuštenim krajevima usana, uz nagib glave na jednu stranu – ozbiljna zabrinutost – šta ću ja danas ovde?!

„Ko ti je reka’ da dođeš na Konik?!“

Momenat odbrambeni. Nakon početne izgubljenosti, prvi trzaj očajnika je agresija koja se ispoljava Orjenom i Rumijom između obrva, ramena (ako ih osoba ima, nije slučaj ovdje) malo podignuta – životinjski nagon da se izgleda krupnije, skupljene usne i trzaj glavom napred. Moguće da El prezidente nije imao konkretan razlog za ovu agresiju u ponašanju, već je mehanička reakcija u pitanju, „prvi ga šakom“ mentalitet.

„Sad me već malo strah“

Neopravdani izliv agresije iz prethodne fotografije nastavak dobija u pogurenim ramenima, povučenoj glavi, malo dignutoj bradi i otvorenim ustima. „Možda se zajebah na startu“, „što mi je ovo trebalo“… Sad već akteru naše analize dolazi, što bi prost narod rekao – iz guzice u glavu – i shvata da se nalazi u prostoriji sa istomišljenicima. Bolje reći sa svojim vernim kerberima, poslušnicima, nogo i dupeljupcima. Treća slika je tranzicija – strah me da sam se zajebao.

„Vadi se Mićaš, zapevaj nešto“

Ne, ne bukvalno. Ali je položaj tijela neverovatno sličan pevačima kada pokušavaju da probude emociju kod publike. Sa usana skoro da se može pročitati „Ja sam rođen u cveću livada…“ Ruka nekontrolisano ide na grudi, što ovaj skrinšot hvata mutno, ali dovoljno – jer je sad nastupila faza pravdanja. Unutrašnji dio obrva podignut, rekao bi neko – skoro pa suza, ruke lete, približavanje mikrofonu. Ramena malo skupljena ka napred, jer govornik sada pokušava da se poveže sa publikom.

„Odustajem, nema više snage, idem u Dubai“

Potrebna je neverovatna energija da bi se prošlo kroz prve 4 faze gore opisane. Potpuno je razumljivo da akter dešavanja oseti u jednom trenutku potrebu da odustane i da mu odlutaju misli. Pogled izgubljen u daljinu, opušteno čelo, bez grča na licu – ili u opuštanju, El prezidente je odlutao. Zasitio se i sebe i svih oko sebe. Mašta.

„Back to reality“

Snap! – pisalo bi u stripu izviše glave El prezidentea. Nakon maštarije prošla ga je jeza realnosti i shvatanje da se vratio u borbu. Ruke se skupljaju u piramidu moći, Orjen i Rumija rastu, ispod levog oka imamo blagi trzaj usnom ka gore – gađenje. Postavlja se pitanje, a ne može se odgovoriti samo sa fotografije – gađenje sobom, skupom, prisutnima ili svojim akcijama… Neka ostane nepoznanica. Ovde se izgovaraju reči o odbrani, o tekovinama… O!

Važno je da njemu samom nije dosadno sa sobom.

(Glas javnosti/nacionalist.rs)

SKINI APLIKACIJU