Na današnji dan ustaše ubile Pavla Đurišića

Oficira Kraljevine Jugoslavije i komandanta crnogorskih četnika tokom Drugog svetskog rata, Pavle Đurišića, Dragišu Vasića, Zaharija Ostojića i Petra Baćevića ustaše su zverski umorile. Sekula Drljević je četnike predao zloglasnom ustaškom popu Filipoviću.

Proleća 1945.godine kreće velika grupa crnogorskih i hercegovačkih četnika zajedno s velikim brojem izbeglica put Slovenije, kako bi našli utočište, nakon što je bilo izvesno da će komunistički poredak zavladati Jugoslavijom.

U noći 4. na 5. april 1945. došlo je do iznenadnog ustaškog napada kod sela Dolina. U napadu su korišćeni i tenkovi. Četnici su pružali žilav otpor. Položaj Đurišićeve grupe se dodatno pogoršao 6. aprila kada su im u leđa udarili partizani. Opkoljeni, pružali su otpor do 21. aprila kada je Đurišić, usled velikih gubitaka, bio primoran da prihvati novi sporazum sa Sekulom Drljevićem kako bi spasio svoje ljude i stavi se pod njegovu komandu. Sporazum je, međutim, odmah izneveren.

Ustaše su zarobile više stotina oficira i vojnika među kojima su bili i Pavle Đurišić, Petar Baćović, Mirko Lalatović, Zaharije Ostojić… Svi su odvedeni u logor Stara Gradiška. Velika je verovatnoća da je u Lijevču polju mučki ubijen i akademik Dragiša Vasić, drugi čovek i ideolog Ravnogorskog pokreta. Njegova sudbina nije do kraja rasvetljena, pa se u literaturi pominje i da su Vasića zarobili partizani, da je na tajnom suđenju u Banjaluci osuđen na smrt i likvidiran.

Gostoprimstvo ustaša i Drljevića biće uskoro skupo naplaćeno. Umesto pokreta sledi zamandaljivanje zatvorskih kapija, ispred kojih su postavljena mitraljeska gnezda. Pavlu je predat spisak sa imenima 33 oficira, na čijem samom početku je bilo njegovo. Zahtev: bezuslovna predaja, preostali mogu da se priključe svojim jedinicama.

Đurišić je bio odvojen od vojske, a onda su jednog po jednog, oficire sa spiska, streljali u zgradi komande.

– Oko dva časa posle podne kapija je otvorena, ušao je prvo tenk, za njime odred ustaša. Naredili su obezglavljenoj vojsci da položi oružje, odvojili oficire od boraca. Tu sam poslednji put video Dragišu Vasića, Zaharija – čika Branka Ostojića, Petra Baćevića, Ivana Ružića, Mašana Adžića, Bećira Tomovića, Mana Vekovića… Plakao sam, bili smo bespomoćni, ostalo je u sećanju Predraga Cemovića.

Cemović će se uskoro naći u Pavlovoj ćeliji – biće to njihov poslednji susret, koji on ovako opisuje:

– Ostao sam sat, dva, možda i više. Pavle mi je neprestano pričao, uglavnom o familijarnim stvarima. Računao je da nas mlađe neće pobiti, savetujući mi da bežim prema Sloveniji i da to prenesem ostalima. Dok smo razgovarali vadio je stvari iz džepova i trpao u moje. Tu su bile neke njegove zabeleške, slike, novac, sat… a onda je razgovor prekinuo ustaški oficir.

Formiran je preki sud, čiji je predsednik bio Boško Agram, a članovi Dušan Pavlović i Vukosav Drljević. Presude su posle kratkog ispitivanja bile: natrag u zatvor.

– Pored naše ćelije provedoše Pavla, a odmah za njim poveću grupu oko sto pedeset ljudi. Posle otvoriše i našu ćeliju i povedoše nas ka Savi. Kroz jutarnju maglu uspeo sam da nazrem da nas vode ka nekakvoj lađi. Ulazili smo preko neke rampe jedan po jedan… Među “crnogorskim” borcima video sam priličan broj naših omladinaca, držali su puške na gotovs, a oči im pune suza. Onda je pala komanda da se vratimo u logor. Već je bio uveliko 25. april, kada smo izašli na drum Beograd – Zagreb – zapisao je Predrag Cemović u Glasniku SIKD “Njegoš” 7. juna 1961. godine.

Po njegovom sećanju, Đurišić, njegovi komandanti i borci odvedeni su lađom u Jasenovac i o njihovoj likvidaciji ima više verzija. Po jednoj, koja se smatra najtačnijom, cela grupa je predata, po odobrenju Sekule Drljevića, zloglasnom ustaškom popu Filipoviću. Po toj verziji, Đurišića, Vasića, Ostojića i Baćevića ustaše su zverski umorile. Pavla su, po toj priči, živoga zapalili.

O pogibiji Pavla Đurišića ponešto su zabeležili i drugi, oni koji nisu bili u njegovim redovima i kojima on nije bio nadređen.

– U travnju (april) 1945. dobio sam naređenje od Džala da likvidiram grupu Crnogoraca – ističe u knjizi “Koncentracioni logor Jasenovac” Ljubo Miloš, jedna od vodećih ličnosti ustaškog pokreta. – Odnosno da organizujem njihovu likvidaciju, to jest da ih dovedem do mjesta likvidacije i predam Pičiliju koji je sa svojom grupom vršio likvidaciju logora. Ja sam ga zamolio da me toga oslobodi jer sam među Crnogorcima poznavao neke studente, te je na mjestu mene taj posao izvršio satnik Prpić… Za ovo vrijeme dok sam boravio u Jasenovcu, po nalogu pukovnika Džala likvidirana je jedna grupa crnogorskih četnika – oficira na čelu sa vojvodom Pavlom Đurišićem.

O načinu na koji je umoren Đurišić govori jedan stranac, Herman Nojbaher, specijalni Hitlerov izaslanik za Balkan. On u svom radu “Specijalni zadatak za Balkan” (Beograd, 2004) navodi da je Pavle Đurišić sklopio ugovor s ustaškim trupama Ante Pavelića da bi sa svojim jedinicama mogao da prođe kroz Hrvatsku i Istru, gde su se već nalazile i druge četničke jedinice, kao i ljotićevci. Ustaše, za koje su do poslednjeg trenutka glavni neprijatelji ostali pravoslavni Srbi, nisu ispoštovale dogovor, postavili su mu zasedu i pobili deo njegovog odreda. Svi četnički oficiri bili su uhvaćeni i pobijeni. Pavle Đurišić bio je, zajedno s nekoliko svojih drugova, spaljen – navodi Nojbaher.

Čovek iz prošlog veka
Đurišić je bio pravi Crnogorac iz prošlog veka, zapisao je Herman Nojbaher o Pavlu Đurišiću. – Politika ga nije interesovala, a do političara nije mnogo držao. Njegovo zanimanje, njegov poziv bio je: uvek, i dan i noć da bude junak Crne Gore. On je vodio krvavi gerilski rat protiv partizana. Ali i kod mnogih partizana je, takođe, postojala ista želja i to uprkos njihovoj komunističkoj ideologiji. U toj crnogorskoj herojskoj tradiciji, dok je besneo okrutni građanski rat, uništeni su mnogi životi.

No, ima i sumnji da je baš tako bilo. Stanislav Krakov u knjizi “General Milan Nedić” kaže: “Ako je Đurišić stvarno dobio nemačko odlikovanje od strane firera, željezni krst, teško da bi ga ustaše, verni Hitlerovi poslušnici, na lomači spalile.”

Vojin K. Janičić, jedan od boraca Pavla Đurišića u svojoj knjižici “Dva svedoka” povodom zagonetke zašto su ustaše likvidirale njegovog komandanta, istaknute oficire i druge ličnosti, kada je već postignut dogovor o nesmetanom prolazu četnika preko Hrvatske na putu za Sloveniju, kaže da je to “teško i delikatno pitanje”. On se i sam pita: “Da li zato što je pogazio ugovor sa ustašama i Drljevićem, zato što je smatran četnikom Draže Mihailovića, kao Srbin, ili zato što je popalio Sandžak?”

Kao i u drugim prilikama, kada nema arhivske građe koja je dobrim delom uništena, delom još uvijek nedostupna, onda su saznanja i o samom kraju Đurišićevom u fragmetnima, nepotpuna, a sećanja preživelih su delom i subjektivna, što takođe treba razumeti. Tek izvesno je da je Pavle Đurišić nastradao u zloglasnom Jasenovcu.

Svoj život, u trideset i petoj godini, okončao je, po svoj prilici, u teškim mukama, komandant crnogorskih četnika. U sećanju onih koji su bili s njime u “beznadnom stroju nade” bio je hrabar, krut, odvažan, bistar i veoma omiljen komandant, naročito kod hrabrijih vojnika. Nije ga volela inteligencija, mada su ga poštovali. Sledio je put Draže Mihailovića (i po načinu odevanja crnogorski i srbijanski četnici su bili više nego slični), sve do rastanka u Bosni.

Pavle potiče iz bratstva Đurišić iz sela Parci u Lješanskoj nahiji. Rođen je u Podgorici, 27. juna 1909. godine. Sin Ilije, učesnika u oba balkanska i Prvom svetskom ratu, završio je osnovnu školu i četiri razreda gimnazije u Podgorici. Učiteljsku školu počeo je u Beranama, ali je pri kraju druge godine prešao u gimnaziju. U jesen 1927. primljen je u 55. klasu Vojne akademije, koju je završio 1930. i dobio čin pešadijskog potporučnika. Više meseci tokom 1930. i 1931. službuje u Sarajevu. Od 1934. služi u Beranama. Kapetanski ispit položio je 1937. Godine 1936. venčao se u manastiru Đurđevi stupovi sa Goricom Bakić.

Sve do aprilskog sloma 1941. ostaje na položaju u Plavu, gde je upućen na Veliki petak 1939, kada su italijanske trupe okupirale Albaniju. Draža Mihailović ga je proglasio jednim od svojih najhrabrijih i najsposobnijih oficira, dajući mu zvanje četničkog vojvode. Postavljen je za komandanta limskih četnika, a 1944. i za glavnog komandanta četničke vojske u Crnoj Gori. Za zasluge u borbi protiv komunista, kako navodi njegov biograf Goran Kiković, kralj Petar Drugi ga iz emigracije unapređuje u čin potpukovnika i odlikuje Karađorđevom zvezdom s mačevima.

novosti.rs / Savo Gregović

SKINI APLIKACIJU