ISTORIČAR I PISAC BOJAN DRAŠKOVIĆ: KOME SMETA MITROPOLIT JOANIKIJE?

Mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija Mićovića, i nekadašnjeg episkopa budimljansko nikšićkog, poznajem više od dvadeset godina.

Tačnije rečeno, kada je kao mlad četrdesetogodišnji monah ustoličen na tron novoobnovljene episkopije budimljanko-nikšićke.
Episkop Joanikije bio je ostao veliki prijatelj mog strica prof. Veska Draškovića, tako da se mogu slobodno pohvaliti da je u našoj kući smatran porodičnim prijateljem. Tako, bez velike pristrasnosti mogao sam posmatratiti nekada mladog, a danas zrelog i iskusnog episkopa i arhijereja Srpske pravoslavne crkve, kao čoveka koji se u velikoj meri razlikuje od svog prethodnika na tronu Svetog Petra Cetinjskog, što je veoma dobro znao i visoko cenio i sâm mitropolit Amfilohije Radović.
Episkop Joanikije ističe se pre svega izuzetnim karakterom koji ga čini nepodesnim za sve bogoborce i protivnike Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori. On je prostodušnan, hrišćanski jednostavnovan, mudar i pristupačan. Čovek iz naroda. Rođen u Crnoj Gori, odrastao uz zvuke gusala, čuvajući ovce po Banjanima, učeći knjigu u rodnom selu, Nikšiću i Beogradu, neiskvaren velikim znanjima, velikim imenima i velikim rečima. Čovek koji može da razgovara sa svakim čovekom i u čijem društvu se ljudi osećaju prijatno. Njegova najveća vrlina i društvena moć je u razumevanju stvarnog života i njegovih aktera, čime se ne mogu pohvaliti mnogi crkveni ljudi.

Poštovanje i divljenje

U Crnoj Gori, pritisnutoj velikim višedecenijskim ateističkim i bogoboračkim terorom, retki su duhovnici, podvižnici i monasi koji su spremni da zarad Hrista istrpe svaku uvredu i svaku muku, da se ne odaju strastima dnevne politike i da svoj posao obavljaju s takvom savešću kakvo i kod njegovih "ideoloških" neistomišljenika izaziva poštovanje i divljenje. Za razliku od njih karakter mitropolita Joanikija Mićovića govori upravo surotno. I upravo je to jedan od glavnih ako ne i glavni razlog zbog čega ga bogoborci i vlastodršci u Crnoj Gori ne žele na tronu Mitropolije Crnogorsko-primorske i Skenderijske, jer predstavlja ličnost od najvećeg društvenog značaja sposobnu da povede narod i obnovi pravoslavlje u nesložnoj, obezboženoj i identitetski zapuštenoj zemlji kakva je danas Crna Gora.
Joanikije Mićović, kada je postao episkop budimljansko-nikšićki počeo je gotovo ni od čega. Dobio je pustu zemlju i obezbožen narod. Krenuo je apostolskim stopama prvih Hristovih učenika i tako postigao uspeh koji se odmah nije mogao videti.
Iako episkop i visoki crkveni velikodostojnik, član Sinoda Srpske pravoslavne crkve, on je u svojoj eparhiji gotovo svakodnevno često obavljao poslove običnog seoskog sveštenika. U mnogim selima crkve su bile srušene i zapuštene, a svešteno lice decenijama nije kročilo u njih. Episkop Joanikije, bukvalno je išao od sela do sela, od porodice do porodice, od crkve i crkvišta: sahranjivao, krštavao i venčavao, a što je od svega najvažnije susretao se i razgovarao sa ljudima, pokušavajući da u njima probudi stare predačke instinkte i zdravo nacionalno osećanje. Čini mi se da nema čoveka u Crnoj Gori kojeg episkop Joanikije Mićović ne poznaje i koji ne poznaju episkopa Joanikija. A ko ga jednom upozna, teško da može da ga ne smatra za svoga prijatelja i u neku ruku člana porodice.

Bastion srpstva, pravoslavlja i svetosavlja

Na taj način, hrišćanski krajnje jednostavan, tokom dve decenije temeljnog rada, episkop Joanikije, uz Božju pomoć, uspeo je da preobrazi ateističku i bogoboračku severnu Crnu Goru u bastion srpstva, pravoslavlja i svetosavlja, što se u najboljem slučaju videlo na prošlogodišnjim litijama, kada je masa sveta, među kojima su mnogi, što se izjašnjavaju kao Crnogorci i tradicionalno zarad posla glasaju za DPS i Mila Đukanovića, ovoga puta sa svojim narodom, svojim sveštenstvom i svojim episkopom hodili u odbranu svetinja.
Taj uspon srpstva u Crnoj Gori, prenerazio je tradicionalne srpske neprijatelje koji više od osam decenija pokušavaju da od srpske Crne Gore stvore Štedimlijinu Crvenu Hrvatsku.
Najpre su pobili i proterali sveštenike Srpske pravoslvne crkve, a zatim veštački stvorili crnogorsku naciju odričući se Njegoša i kralja Nikole, čije im slike služe kao navodni putokaz (slike da, ali knjige ne, jer ih inoako ne čitaju pa o njima mnogo ne znaju), da bi se kasnije sve više okretali ka Zagrebu odakle su u Crnu Goru, preko Jevrema Brkovića i Slavka Perovića uvožene starčevićevsko-pravaške ideje, koje će krajem devedesetih godina prošlog veka prihvatiti Milo Đukanović, uz veliku podršku terazijskih Crnogoraca, starih komunista i bogoboraca, koji paradoksalno potiču upravo iz svešteničkih porodica, poput Jova Kapičića i Vlada Dapčevića. Oni su svaku hrišćansku aktivnost u Crnoj Gori gledali kao na obnovu četništva kojeg su istrebljivali ali ga nisu istrebili do kraja (nisu pobili dovoljan broj ljudi) pa se ono obnavlja iz generacije u generaciju. Takođe, u tome su ih podržavali mnogi drugi poput pokojnog Bora Krivokapića i Blagoja Grahovca koji su bacali drvlje i kamenje na Srbiju, srpstvo i Podgoričku skupštinu, veličajući AVNOJ, Tita i NATO pakt, ali nipošto se ne odričući luksuznog života u Beogradu i privilegovanog položaja u narodu kojeg mrze i protiv čijeg se „hegemonizma“ ostrašćeno krvnički bore.

Abolirani od grehova prošlosti

I kad su mislili da su pobedili, da su konačno ušavši u NATO pakt, postali zaštićeni i abolirani od grehova prošlosti, zločina i kriminala koji su počinili u zla koje su sistematski izvršili nad sopstvenim narodom, kako bi se obogatili i opstali na vlasti desilo se za njih, čudo neviđeno.
Bog kog su razapeli i po hiljadu puta kamenovali i ubijali, vaskrsao je! A s njime se pokrenuo i verujući narod na čelu sa svojim pastirima.
Apostolski rad Joanikija Mićovića urodio je plodom.
Sa zgarišta srušenih crkva iznikle su nove bogomolje, a Crna Gora postala je ponovo Sveta Gora, bastion pravoslavlja na Mediteranu.
Zamnimljivo, ti čuveni stručnjaci i bogoborci zaboravili su samo na jednu prostu činjenicu, da je državu u Crnoj Gori obnovila Crkva i da stoga crkveni uticaj u njoj, ma koliko bio potcenjivan i nipodaštavan, uvek postoji. S dobrim pastirom on se obnavlja i snažni, naročito kada pokušajem da se osmisli ništavilo, desi suprotno, i narod na kome sve počiva, posle svega, počne da se vraća svom izvorištu, svom stvarnom duhovnim identitetu.
Bogoborci i ateisti našli su se u čudu. Dok su sile koje ih održavaju i podstiču konačno shvatile vrednost, naizgled malog, ali suštinski značajnog, apostoskog i pastirskog rada jednog vrednog srpskog duhovnika, nacionalnog pregaoca Joanikija Mićovića koji je iznikao u velikog pravoslavnog podvižnika i narodnog pastira, ličnost u svemu dostojnu svojih prethodnika u velikom osamstogodišnjem životu svetosavske crkve.
Takvu opasnost nisu videli bogoborci i ateisti, zaslepljeni mržnjom i nemoći, koliko su videle strane službe, dobro procenivši da će mitropolit Joanikije Mićović za samo deset godina vrednog pastirskog rada na Cetinju, uspeti toliko da se zbliži s tim narodom da će srušiti i poslednji bastion Štedimlijine Crvene Hrvatske i Crnu Goru konačno vratiti sebi, svome licu i svojoj kući: crnogorskoj, pravoslavnoj, njegoševskoj, markomiljanovskoj, srpskoj, pa ako hoćete i ruskoj i sveslovenskoj.
Stoga je potrebno na Cetinju izazvati zlo i krvoproliće, za koji će se optužiti Srbi i njihovi pastiri, kako bi se satanistička i bogoboračka Crna Gora održala na vlasti, što je davno prorokovao Njegoš u svojim velikim delima Gorskom vijencu, Luči mikrokozmi i Šćepanu Malom.
U svakom slučaju, iskreno se nadam da će mitropolit Joanikije, koga danas napadaju Satanini legioni uspeti, uz Božju pomoć, silu i snagu, ali i sopstvenu mudrost da prebrodi ovo veliko i teško iskušenje, koje mu na leđa tovare srpski neprijatelji i stratezi NATO pakta, želeći po svaku cenu da kod Srba obnove razdor i građanske nemire, kao i poslovičnu bratomržnju, kako bi opravdali sopstvene neuspehe.
Iskreno se nadam da im naum neće proći za rukom i da će narod Božji, okupljeni oko svojih pastira, pobediti zlo koje mu spremaju dušmani.
A mitropolitu Joanikiju neka Gospod Bog podari svaku milost i zdravlje na tronu Svetog Petra Cetnjskog.

Bojan Drašković, 29. avgust 2021. godine

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU