Девет живота Мила Ђукановића

Да бисмо разумели шта се дешава Црној Гори, ствари морамо да посматрамо кроз призму спољних и унутрашњих интереса и утицаја, који су усмерени не само на Црну Гору, већ, у великој мери, на Србију и, посредно, регион у целини

Да бисмо разумели шта се дешава Црној Гори, ствари морамо да посматрамо кроз призму спољних и унутрашњих интереса и утицаја, који су усмерени не само на Црну Гору, већ, у великој мери, на Србију и, посредно, регион у целини. Геополитички гледано, када је у питању Србија, сведоци смо вишедеценијских упорних покушаја да се ослабе српска држава, војска и црква, кроз стигматизацију и активно спољно и унутрашње урушавање ових институција и српске нације у целини. Циљ ових настојања је да се лакше сломи отпор глобалистичким апетитима у овом делу Европе, којима су Србија и Срби деценијска, чак вековна, кост у грлу.

Српска православна црква је, и поред свих напада, одолевала и, упркос свих изазова успела да одржи свој утицај и снажан осећај припадности код великог броја Срба, где год да живе. Истовремено, желели то неки да признају или не, уважавана је не само од канонски признатих православних цркава и католичке цркве већ и од других верских деноминација.

Њена снага и утицај, и у секуларној држави као што је наша, и даље могу да буду пресудни за однос јавности према политичким одлукама о кључним питањима везаним за националне интересе и будућност српске нације.
У новијој историји, нису се штеделе речи, средства, мешетарења разноразних тајних служби и огољена сила да се српски народ демонизује као геноцидан и жигоше као главни кривац за крвави распад некадашње Југославије. Сви покушаји да се укаже на то да су често те исте кадије кумовале и активно управљале током овог распада одбацивани су као теорије завере. Међутим, недавно скидање ознаке тајности са докумената британске тајне службе из деведесетих година прошлог века показало је да су многе “историјске чињенице” које су писале Велика Британија и Сједињене Америчке Државе о догађајима на нашим просторима биле, у најмању руку, обојене њиховим личним интересима. Међутим, и поред тога што су ове, у најбољем случају, полустините конструкције огољене доказима и документима које су прикупиле и описале њихове сопствене службе, хиљаду пута поновљене лажи поставиле су се као неприкосновена истина, историјска чињеница креирана од стране овог дела медјународне заједнице: Главни извор свег зла на брдовитом Балкану су снови о Великој Србији и подмукли апетити Русије. О апетитима западних геополитичких играча и стварању неких других великих националних држава, које они посредно и дан-данас подржавају се, наравно, не говори.

Стога не чуди да главна тема у извештајима западних агенција о протестима и литијама у Црној Гори није закон донет у децембру 2019., проблематичан са правног становишта, укључујући и угрожавање верске слободе као једног од основних људских права, који је јавно осудјен од стране Ватикана, Васељенске патријаршије, Руске православне цркве и многих других верских заједница.

Главна вест нису стотине хиљада грађана Црне Горе свих вероисповести који данима у миру протествују. Уместо тога, главна вест у западним медијима је да протесте у Црној Гори организује Српска православна црква, уз подршку и учешће просрпских Црногораца, а да протесте подржава Русија.
И ту долазимо до Црне Горе. Поред већ поменутих спољних разлога, постоје и унутрашњи разлози, који нису нужно у вези са јачањем или угрожавањем црногорског националног идентитета, како то владајућа политичка елита, односно сам Мило Ђукановић, покушавају да представе. Ради се, заправо, искључиво о Ђукановићевим личним интересима и његовој потреби да себи продужи “рок трајања” стварањем перцепције у западној медјународној јавности о неопходности да он остане на власти, као једини гарант “стабилности и прозападног курса” Црне Горе.

Сам Ђукановић је овај приступ примењивао више пута у својој тридесетогодишњој каријери неприкосновеног владара Црне Горе, пролажењем кроз велики број метаморфоза, од младог апартчика протежираног од Слободана Милошевића, преко веза са “контроверзним бизнисменима” у проблематичној трговини профитабилним робама, партнера у пропалим инвестиционим пројектима руских тајкуна и прању великих количина новца кроз купопродају некретнина у Црној Гори, до посвећеног обновитеља црногорског националног идентитета и бескомпромисног евроатлантског борца против “малигног руског утицаја и великосрпских апетита”.

Последње две деценије вешто је маневрисао између међународних оптужница и напора западних сила да га скину са власти, процењујући шта је у том тренутку западни геополитички приоритет на Балкану и играјући на ту карту на све или ништа. Запад је заузврат толерисао то што Црна Гора све више тоне у заробљену, приватну државу, и то што се изборни процес у кључним тренуцима “креативно” води до жељених резултата, било да је реч о парламентарним или председничким изборима или референдуму о самосталности, односно о уласку у НАТО.

Уласком Црне Горе у Северноатлантски савез није остало много тога што Мило Ђукановић може да понуди западу и он је више него свестан тога. У оваквим околностима, најновијим сукобом са дугогодишњим блиским сарадником и објављивањем доказа о томе како је деценијама пљачкана Црна Гора, поново је заљуљан његов трон, али овог пута је опасност коначног одласка са власти много реалнија него претходних деценија. Пажљиво ослушкиване поруке које је у октобру прошле године у Подгорицу донео државни секретар САД, Мајк Помпео, у оквиру обиласка нових чланица НАТО на Балкану, дале су нови правац још једном пројекту останка на власти кроз покушај да се искористи замах русофобије и митолошка мантра о Великој Србији: “Чланицу НАТО, прозападну Црну Гору, угрожава пројекат Велике Србије, који директно спроводи Русија преко своје продужене руке, Српске православне цркве.”

Метод примењиван небројено пута у историји – активно продубљивање подела у друштву на наше и на њихове, заоштравање до усијања, како би се пажња и домаће и светске јавности скренула са скандала који потреса сам врх државе.
Међутим, оно што квари рачун у овом пројекту је то што су на улицама стотине хиљада грађана Црне Горе, без обзира на националну, верску или политичку припадност.

Овим се директно поткопава теза о подели “на нас и на њих”, теза да је реч о субверзивном деловању Русије кроз СПЦ, просрпске опозиционе партије и саму Србију. Отуда и претеће поруке члановима ДПС-а и санкције против оних који учествују у протестима.

Истински државотворни лидер би позивао на дијалог, смиривање страсти, али оно што можемо да видимо је нервоза, бруталност и непотребно дизање тензија у ситуацији у којој и најмања варница може да има несагледиве последице.
Иако разумем оправдано нестрпљење и огорченост црногорских опозиционих политичких странака и многобројне обесправљене српске заједнице у Црној Гори, мислим да је, у оваквим околностима, важно да будемо свесни замке да се инсистирањем на српским обележјима иде у прилог поменутој замени теза и представљању овог свеопштег протеста против дугогодишње самовласти и бахатости елита које владају Црном Гором као покушаја српског и руског мешања у унутрашње ствари суверене државе.

Улог је још већи ако имамо у виду и да су овај напад на Српску православну цркву и отимање светиња у Црној Гори заправо увод и прављење преседана за исти сценарио на Косову и Метохији.
Оно што је такодје важно је да понешто научимо из болних лекција из прошлости и да не очекујемо да ће истина сама од себе победити. Потребан је много већи напор свих нас да се истина чује у светској јавности, јер, у противном, нека друга верзија “истине” се прихвата као непобитна чињеница.

Пре две недеље је у Вашингтону одржан Молитвени доручак, престижни скуп који организују америчка верска удружења у сарадњи са Конгресом САД, са званицама из преко 100 земаља света. Догађаји у Црној Гори су овлаш поменути и постављени као једна од будућих тема новооснованог Светског савеза за верске слободе, који је промовисан под патронатом специјалног известиоца Стејт департмента за верске слободе, амбасадора Сема Браунбека, и државног секретара Мајкла Помпеа.

Али ниједан од представника верских заједница у САД које су чланице овог савеза није знао шта се заправо догађа у Црној Гори и шта стоји иза ових протеста.

Истовремено, регионални лидери, који су присуствовали овом скупу, говорили су о таласима протеста у својим земљама искључиво из перспективе субверзивног отпора евроатлантској будућности региона, потпуно пренебрегавајући чињеницу да су протести, пре свега, усмерени против криминализације власти, клептократије и заробљених држава. Методологија је позната и већ видјена, али без нашег адекватног и појачаног ангажмана, за сада успева да усмери перцепцију светске јавности на, већ поменуту, другу верзију истине.

Након вечере у Бриселу којој су присусствовали и председник Републике Србије, осталих земаља у региону и главне политичке фигуре непризнате државе Косово, Мило Ђукановић је и поред завидне политичке елоквенције коју је демонстрирао кроз деценије своје владавине, изненадио многе својим изјавама након радне вечере на којој је тема био „западни Балкан“.

Наиме, овога пута износећи неке своје ставове, посебно око статуса цркве у земљи коју води већ више од 30 година, Ђукановић је показао да не разуме (или се прави) да не разуме шта се данас дешава у Црној Гори.
Теза да не жели да враћа Црну Гору у 19. век је само ефектна стилска фигура за Запад и чињенично стање у коме је вера и поверење у СПЦ дубоко укорењено вековима у народу који живи у Црној Гори. Земља којом влада разним механизмима и политичким „слаломима“ дуже од 3 деценије заправо је више неким другим његовим поступцима враћена уназад. Многи заборављају да је Мило Ђукановић већи део 90-тих година прошлог века провео активно контролишући разноразне нелегалне активности које су обављане под патронатом државе, због чега је био и прва „звезда“ разних истрага у неколико земаља ЕУ, чијм “вредностима“ сада стреми. Многи заборављају да је управо имунитет јер је константно био на највишим државним функцијама, оно што га је спасло од процеса у бројним земљама почев од Италије.

Заборавља се и да је „интерегнуум“ премошћавао ротацијама са Филипом Вујановићем, повременим употребама Игора Лукшића, и тако настављао да влада чврстом руком у Црној Гори, заобилазећи и Законе на које се тако чврсто сада позива.

 Мило Ђукановић је заправо начином на који влада посебно последњих неколико година, вратио земљу којом влада у 19. век. Или можда баш у онај “средњи век” од кога се ових дана наводно брани, и по ко зна који пут у својој каријери, од “ретроградних Срба” и Српске православне цркве. Наравно, није највећи проблем у том што Ђукановић не зна кад почиње, а кад завршава средњи век, већ је проблем што он скоро ништа не зна. Нјегово образовање је претанко и прениско да би се озбиљно бавио било каквим послом, а поготово државним. То што су му западни ментори одржавали политички и финансијски баланс система, док је он паралелно распродавао ђедовину и гомилао лично богатство није никаква “државничка” вештина. Таква “политика” се своди на расипништво, криминал и паразитирање.

Црна Гора је данас земља са малобројном елитом (оном финансијском на првом месту) а све политичке одлуке доносе се само на једном месту – у његовом кабинету. Скупштина и остале институције су ту само да озаконе његове одлуке, што се најбоље видело и у случају спорног Закона који је на крају извео на улице стотине хиљада људи!

Црна Гора данас је подељена држава сиромашног севера, нешто боље стојећег југа, и изузетно богате елите која је наравно, изузетно блиска породици Ђукановић.

оначно, да се вратимо на почетак…Да ли Ђукановић заиста не разуме шта се догађа у земљи којом влада, или не жели да разуме, говори и његов став у Бриселу око статуса Срба у Црној Гори! Под један, уз толики број људи који се изјашњавају као Срби у Црној Гори, они не могу бити третирани као мањина већ као конститутиван народ. Никаква политички вешта изјава и изједначавање њиховог статуса са положајем Албанаца у Македонији или Црногораца у Србији не могу да прекрију огољену чињеницу. Као мањина Албанци и Црногорци уживају сва права које мањине имају у једној цивилизованој земљи.

И да неко не би злопутребио као и много пута до сада и ову причу као некаву игру увек ратоборних Срба, који су ваљда криви што не дају своју Цркву, светиње и повода да дође до физичких сукоба…довољно је погледати изјаву једног хрватског Теолога који је на предавању у Лјубљани рекао и да је овај Закон „нова врста тоталитаризма којим држава жели да потчини све верске заједнице“.

Хрватски теолог Драго Пилсел је између осталог навео и да је овај Закон у режији Мила Ђукановића „подређивање цркве ради пљачке“ и да „одлазак Ђукановића са власти неће значити прелазак у опозицију него у затвор“.

Биће да је Ђукановић водећи своју земљу на најблаже речено „контроверзан“ начин годинама, заборавио на једно – после завлачења руке у џепове, овога пута покушао је да им украде тело и душу. Народ (Срби, Црногорци, Православци, Католици, Муслимани…) у Црној Гори већ недељама говори своје. Шта је следећи (многи кажу и последњи) потез Мила Ђукановића?

SKINI APLIKACIJU