ZAŠTO PO ZAKONU KAD MOŽE MITO! Carinici trpaju u džep, dok država GUBI MILIONE!

Uvoznici tekstila plaćaju višestruko niže carine i poreze jer špeditere i carinike podmićuju sa 2.500 maraka po kamionu robe. Bosna i Hercegovina ovim gubi desetine miliona maraka godišnje

Esnaf Kastrat iz Sarajeva je početkom 2020. godine vozio deset tona kineskog tekstila iz Mađarske ka Bosni i Hercegovini (BiH). U fakturi koju je trebalo da preda carinicima pisalo je da je prosečna vrednost robe oko šest maraka po kilogramu. To nije bila realna već dogovorena cena robe za one koji su spremni platiti mito. ​

„Nijedna špedicija neće da te prihvati da radi sa tobom ako ne daješ ‘kafu’“, kaže za Centar za istraživačko novinarstvo (CIN) Kastrat.

Pokušao je ranije da dogovori saradnju sa špedicijama iz Gradiške i Sarajeva, ali su ga odbili. Sada je, po preporuci, došao u gradiški „Centrošped“ gde mu je špediterka Jelena Stanivuk objasnila da pored carinjenja mora da plati nešto „i u koverti“

„Ja sam njoj rekao ja taj nisam.“ Kastrat se priseća da mu je špediterka, nakon razgovora sa carinikom, ponudila da umesto dve i po hiljade da samo dve hiljade maraka mita, ali je i to odbio.

„Ona meni dolazi i baca papire i kaže i ti preteruješ, nije niko budala, zna se da to nije stvarna vrednost robe. Ili ćeš dati ili ti je (carinik, op. a.) rekao dizat osnovu. Razvaliće ti robu, pustiće cuke!“ Carinici su pregledali Kastratov tekstil i utvrdili da su na fakturi prikazane niže cene, ali kazna po njegov džep nije bila velika. Morao je platiti tek oko hiljadu maraka više u državni budžet jer su carinici utvrdili da je deset tona tekstila skuplje za samo tri i po hiljade maraka. Šest godina ranije su zbog carinskih prevara i mita uhapšeni bivši direktor Uprave za indirektno oporezivanje (UIO) BiH Kemal Čaušević, uvoznici Anes Sadiković i Sedinet Karić, kao i brojni carinski službenici. Novinari Centra za istraživačko novinarstvo otkrivaju da hapšenja i suđenja nisu uplašila pojedince UIOBiH koji i dalje rade na isti način. Uvoznici uvoze robu koju domaći trgovci kešom plaćaju u inostranstvu, pokazujući na granici lažne fakture sa značajno umanjenim vrednostima robe kako bi državi platili što manje dažbina. Dok veliki trgovački brendovi poput „Waikikija“ i „New Yorkera“ sličnu robu uvoze za oko 40 KM po kilogramu, najveći domaći uvoznici u BiH to čine za oko šest maraka. Da ne bi videli ono što je očigledno, špediteri od vozača uzimaju i „koverte“ za carinike, tvrde sagovornici CIN-a, pa mitom podmazani tekstil bez detaljnog pregleda brzo prolazi carinu.

„Dve i po hiljade maraka ‘kafa’ i carinjenje po fakturi“, kratko opisuje Edin Peljto, uvoznik koji je plaćao mito. Tokom poslednje tri i po godine samo na graničnom prelazu u Gradišci ocarinjeno je oko tri i po hiljade tona tekstila umanjenih cena, a uvoznici procenjuju da je BiH na tome izgubila oko 38 miliona maraka. Skoro polovinu tog tekstila uvezao je Ferhat Pero Peštalić sa firmom „Extrablatt“. 

Kazna za neposlušne

Esnaf Kastrat je znao sve o uvozu tekstila, imao prijatelje na pravim mestima i bio dovoljno prkosan da se poigra sa sistemom. Počeo je uvoziti kao uslugu Edinu Helaću da bi mu održao posao dok Helać svoju firmu „Europtimus“ ne izvuče iz poreskih dugova. Znao je odmah da posao nije legalan.

„Evo, sad ti otiđi, kupi robu, platit ćeš 10 evra tene, a dobit ćeš na papiru 2,5 eura. Znači, to je tako, to nisam ja izmislio”, kaže Kastrat.

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

A post shared by SarajevoIN (@sarajevo.in)

Uvoznici na parkinzima u inostranstvu preuzimaju robu koju su vlasnici butika kupili kešom na pijacama Turske, Mađarske ili Italije. Potom je sa lokalnom firmom-dobavljačem vagaju i prave lažne račune tako da ukupna vrednost uvek bude šest KM po kilogramu kineske, odnosno osam KM turske robe. Tu cenu, tvrde, odredio im je UIOBiH. To znači da će za kupovinu 10 tona tekstila od 200.000 maraka na lažnoj fakturi pisati da je plaćeno 60.000 maraka pa će dažbine umesto 65.000 maraka platiti svega 20 hiljada maraka. Da bi carinici prihvatili papire sa višestruko umanjenom cenom robe i preskočili detaljan pregled i brojanje, uvoznici planiraju i „trošak za kafu“ od 2.500 KM. Kako je bio samo „rezervni igrač sa klupe“, Kastrat nije pristao platiti mito.

„Nije dorastao vanjskotrgovinskom poslovanju“, kaže njegov prijatelj Kemal Čaušević koji ga je savetovao da ne ulazi u taj posao. Kastrat je za prvi uvoz platio oko hiljadu maraka više za carinjenje robe i nastavio po starom. Već mesec dana kasnije je otišao po drugu turu tekstila sa višestruko umanjenom vrednosti robe na fakturi. Priseća se da su ga pre toga carinici preko prijatelja pozvali na sastanak, ali im on nije odgovorio. Robu su mu pregledali, ali ga nisu kaznili. Nakon carinjenja ga je nazvala špediterka Jelena Stanivuk.

„Kaže ‘vako će vazda biti – evo, nisu ti hteli dići osnovu da ti, kao, daju signal da ipak sedneš za taj sto“, priča Kastrat za CIN. Već na sledećem uvozu, carinici su izgubili strpljenje. Kastratov vozač je došao na granicu sa tri i po tone robe za koju je u fakturi pisalo da vredi oko 5,5 maraka po kilogramu – oko četiri puta jeftinije od prosečne cene za kilogram kineskog tekstila.

„Kad su ga zakucali, pa to je smešno“, seća se Kastrat. Carinici su podigli vrednost robe za skoro sedam hiljada maraka.

Skupa kafa na granici

Sarajlija Edin Helać je godinama bio jedan od najvećih uvoznika tekstila u BiH. On je za sedam godina sa Ismetom Balijom preko svoje firme „Europtimus“ 250 puta uvezao tekstil koji je država carinila po umanjenim vrednostima, lišavajući budžet značajnih prihoda.

„Da ne bi rasturali robu, da ne bi dizali osnovicu za 30 posto, oni uzmu tih 2.500 maraka i to kao pregledaju, ostave u magacinu, sve se završi kako treba“, opisuje Helać ustaljeni način uvoza tekstila u BiH.

„Pošaljemo po vozaču ili nekome, vozač da špediteru, a špediter tome kome treba.“ Na pitanje novinara CIN-a kome treba, odgovorio je: „Pa, treba carinskom kartelu“.

Radili su i sa Peštalićem i firmom „Extrablatt“ čija je formalna vlasnica njegova žena Semira. Helać je prošle godine prekinuo sa poslom, a Peštalić je danas jedan od najvećih uvoznika tekstila iz Kine i Turske. Iz saradnje sa Peštalićem Helaću su ostali rukom pisani obračuni za dvadesetak zajedničkih uvoza. „To su po našim obračunima, nisu to obračuni između firmi“, kaže Helać. Iako datumi i iznosi faktura na tim papirima odgovaraju podacima koje UIOBiH ima o njihovim uvozima, Peštalić ne priznaje da postoje „rukom pisani“ obračuni. Na svakom od papira među troškovima se nalazi i „kafa“ od oko 2.500 KM i sva roba je ocarinjena u Gradišci. Posao Carine je da ne dozvoli da budžet BiH bude oštećen umanjivanjem dažbina, ali šef Carinske ispostave „Gradiška“ Radovan Đurić očekuje da o tome vode računa uvoznici: „Zašto ne dođe s pravom cijenom jednog dana i rešimo sav taj problem – i Esnaf ili bilo ko drugi od tih butikaša koji se žale na enormne iznose da daju nekome?! Onda neće imati potrebe ni da daje cariniku, ni da daje Radovanu, ni da daje špediteru, ni da daje nikom, nego će plaćati državi i bit ćemo svi srećni.”

Međutim, uvoznicima se „kafa“ itekako isplati. „Na pun kamion, ako imate 20 tona, razlika je oko 15 hiljada maraka ako vam digne osnovicu na to, a date dve i po hiljade na kafu“, objašnjava Helać. Radovan Đurić tvrdi da se na njegovoj carini ne uzima mito: „Neka jedan od njih kaže da je dao mom carinskom radniku, ja ću procesuirati tog carinskog radnika”. Ali, uvoznici nemaju kontakte sa carinicima. „Moraš preko špeditera. Nijedan carinik ne želi da razgovara direktno sa nama“, kaže Edin Peljto, vlasnik firme „F Gradnja – Company“ koja je desetak puta uvezla tekstil ocarinjen po višestruko umanjenim cenama. Iako bi ovakvi navodi trebali biti znak za alarm šefu carinske ispostave, za Đurića se priča tu završava: „Nije dato! Dok se ne dokaže, hipotetički pričamo o svemu tome. (…) Kakvu oni kafu daju špediteru, to pitajte špeditere!“

A špediteri ćute. Aleksandar Aleksić, vlasnik špedicije „Raleks tim“ iz Banja Luke, priveden je 2015. godine zbog carinskih prevara pri uvozu tekstila iz Kine, zajedno sa Darkom Šljivarom, stvarnim vlasnikom špedicije „PVA Group“, i drugim saradnicima. U prisluškivanim telefonskim razgovorima dogovarali su falsifikovanje dokumentacije koja prati robu do granice BiH, podmićivanje carinika i inspektora i fiktivni promet robe. Aleksić nije želeo da govori za CIN o uvozu tekstila u BiH jer bi, kaže, otišao „pod led“. Ostali uvoznici potvrđuju da je njegov strah opravdan. Oni koji su otvoreno govorili za CIN više se ne bave tim poslom. Dok su radili, išli su linijom manjeg otpora i nisu se bunili jer je u ovakvom poslu tanka granica između gubitka i profita. Ako carinicima padne na pamet da detaljno pregledaju robu, mogli bi je uništiti ili oduzeti pa uvoznici ne plaćaju mito samo u BiH već novac daju i na svim drugim granicama.

„Vi vozite nekome 200.000 evra-300.000 evra robe i tu robu ako izgubite, vi taj dug morate nadoknaditi. (…) Sa tih 300.000 evra tu se zarađuje 100.000 čisto. Šta je dati i 20 ili 30 hiljada za siguran prolaz“, objašnjava uvoznik Peljto.

Kilogram za šest maraka

U Bosnu i Hercegovinu je tokom 2019. i 2020. godine uvezeno nešto manje od 60 hiljada tona tekstila iz Kine i Turske. Prema podacima UIOBiH, za taj tekstil naplaćeno je skoro 212 miliona maraka dažbina.

„Svaka faktura ima broj komada – broj majica toliko, broj hlača toliko i na osnovu toga je ukupan zbir vrednosti. Na osnovu vrednosti se vrši carinjenje robe“, objašnjava sistem Đurić, šef ispostave „Gradiška“.

Za uvoznike nisu bitne pojedinačne cene artikala nego ukupna vrednost robe koja ne sme biti niža od šest maraka po kilogramu. Zato taj sistem nazivaju “carinjenje po kilogramu”.

Od 2018. godine do aprila 2021. godine u Gradišci je ocarinjeno najmanje 420 uvoza odeće i obuće iz Kine. Prema fakturama u kojima carinici nisu videli ništa sporno, prosečna cena kilograma robe je bila upravo šest maraka. U UIOBiH tvrde da to nisu primetili i da nemaju propisanu najnižu cenu po kilogramu jer to zakon ne dozvoljava. Međutim, podaci o vrednosti, uvoznici i špediteri ih demantuju.

Mišo Radmanović, špediter špedicije „Namit“, kaže da su cene za uvoz tekstila od šest i osam KM po kilogramu jasno propisane i u skladu sa procedurom. Izbegavajući tačan odgovor na pitanje, Radmanović kaže da ih je propisao „neko viši u državi”. Direktor UIOBiH Miro Džakula nije htio za CIN da govori o ovome. Kako u kilogram mogu stati tri para farmerki, jednostavnom računicom se dolazi do zaključka da sa ovakvim carinjenjem nešto nije uredu.

„Ne mora biti neko ekstra pametan da vidi da jedne pantalone koštaju 15 evrocenti pa da kaže halo, šta to nije u redu. (…) Ne možeš kupiti za tri evra kilo farmerki. Ne može!“, zaključuje uvoznik Peljto.

Na sve liči osim na biznis

Većina uvezenog kineskog i turskog tekstila istovara se u kasnim večernjim satima na pijace „Arizona“ u Brčkom i „Porebrice“ u Gradačcu. Smeštene su jedna pored druge i skladište robu većine uvoznika tekstila u BiH. Ovo područje se smatra zlatnim centrom jeftinog tekstila u zemlji.

„Vi bi rekli da je to jad i čemer, a ja vam kažem da kroz tu pijacu na godišnjem nivou prođe 400 miliona vrednosti robe“, kaže Saudin Porović, direktor firme „Nova pijaca“ koja upravlja gradačačkom pijacom.

Ovde tekstil stiže krajem sedmice, a četvrtkom je pre pandemije koronavirusa stizalo i do 15 kamiona. „Roba se istovara nekom ekspresnom brzinom. Dolaze vozila, tovare, raznosi se – na sve to izgleda osim na biznis“, opisuje Porović uhodani haos na pijaci.

Stvarni kupci, uglavnom vlasnici butika i prodavnica odeće po BiH, ovde preuzimaju svoju robu i plaćaju uvoznicima oko 1.000 maraka za prevoz kubika robe. U standardnim turama se doveze pedesetak kubnih metara tekstila. Taj novac plaća se u kešu. Formalno, izdavanje računa za prevoz i ne bi bilo izvodivo jer za finansijske institucije Helać, Peljto, Peštalić i drugi i nisu prevoznici već uvoznici tekstila. Oni uredno prijavljuju uvoz robe koju, ustvari, i nisu kupili da bi uzeli povrat poreza od države. Za dve i po godine 28 firmi koje uvoze kineski i turski tekstil u BiH zatražile su 1,72 miliona maraka povrata. Fakture prema kojima su carinili robu na domaćoj granici plaćali su firmi koja ih je napravila, ali im ona taj novac vraća čim ga podigne sa računa, ostavljajući za sebe nekoliko procenata kao naknadu za uslugu legalizovanja robe, kupljene kešom. Novinari CIN-a su nekoliko meseci pokušavali doći do Pere Peštalića, ali on nije odgovarao na pozive i poruke. Našli su ga na gradačačkoj pijaci, kontrolisao je istovar kamiona tek pristiglog i ocarinjenog tekstila firme „Extrablatt“. Peštalić je otišao čim su se novinari pojavili na kapiji pijace. Njegovi radnici, očigledno neraspoloženi zbog prisustva novinara, uz uvrede su tražili da se kamere sklone dok oni istovaraju robu.

Peštalić je sledećeg jutra ponovo bio na pijaci. Uvoznici kažu da je to dan kada se od prodavača skuplja novac za prevoz. Stajao je ispred svoje radnje u društvu vijećnika Miralema Kamberovića. Čim su im novinari prišli, oko njih se skupilo desetak muškaraca koji su odavali utisak spremnosti na fizički konflikt.

Peštalić u početku nije hteo da razgovara: „Ja znam za vas dva meseca i to što vas filuju. Vi slobodno radite, od toga nema ništa, ali sve što napišete, da znate da ću vas tužiti.“ Međutim, nešto kasnije je pristao na razgovor bez kamere u malom restoranu „Hisar“. Netrpeljivi pogledi retkih gostiju mračnog pijačnog objekta su novinarima jasno stavili do znanja da na ovom mestu nisu dobrodošli. Ljudi sa pijace su bili svesni da im kamere mogu pokvariti posao.

Za razliku od njih, Peštalić je sjedio samouveren i nasmejan. Novinarima CIN-a je sebe opisao kao vernika koji svake godine hodočasti i ne radi ništa nezakonito. Kaže da nikome ne plaća mito, samo deli sadaku pa mu dobro ide u životu. Sa druge strane, pojedini prodavci na pijaci ne misle tako dobro o Peštaliću. Nepoverljivi, uzmiču pred kamerom CIN-a, ne želeći otvoreno govoriti o poslu: „Izvini, stvarno bih ti pomogao. Bih, života mi, već to su ti gilipteri. Taj Besim, taj, kako mu ime, Pero Ferhat, znaš, pošalje ti mafiju ovdje. Meni je mafija dolazila što s njima ne radim, što radim s drugim prevozom što je drugi prevoz jeftiniji od njih. Nemam ti reči, stvarno izvini. Ja bih ti pomogao, bih, života mi. Valja mi u probleme bezveze zalaziti“, kaže jedan od prodavaca na pijaci.

Neki se plaše kamera zbog nezakonitosti u radu jer veliki broj njih, prema rečima uvoznika, ne uzima fakturu za robu koju kupe nego trguju isključivo u kešu. „Ako uzmete robu, nećete fakturu, normalno, nećete napraviti ulaz, nećete platiti izlazni PDV, nećete platiti na kraju godine porez na dobit”, objašnjava Helać. Zato, kada podele robu, uvoznici smišljaju način da je izbrišu iz svojih poslovnih knjiga. Zbog toga kucaju gomile lažnih maloprodajnih računa kako bi razdužili robu. Ako ne uspeju sa maloprodajom, pronalaze firme kojima će fiktivno prodati robu naveliko. Često su te firme registrovane na siromašne ili ljude čije su adrese nepoznate i do kojih poreski inspektori ne mogu doći.

„Na taj način se na poslednjeg u lancu prenosila obaveza plaćanja PDV-a kojeg nije moguće naplatiti jer isti nisu solventni“, piše u SIPA-inim dokumentima o jednoj od istraga o uvozu i fiktivnom prometu tekstilom na pijaci „Arizona“.

 (Glas javnosti/RTVBN)

SKINI APLIKACIJU