SRPSKO SELO ZAROBLJENO IZMEĐU EU i BiH: Tiškovac ima ŠEST STANOVNIKA, nema struje, a nema ni prodavnice! (VIDEO)
Autor: Glas javnosti
Tiškovac kod Bosanskog Grahova je selo koje ima šestoro stanovnika i stešnjeno je između dve države i visokih planina.
Šestoro stanovnika, samo jedno dete, na desetine zaključanih kuća, sćućurenih među šumarcima i nekoliko rampi sa natpisom "Stop, granica", tako izgleda Tiškovac.
Zimi je selo doslovno odsečeno od sveta. Ali leti se u Tiškovac dolazi na odmor, čak i iz Finske i Kanade.
Nema asfalta, nema struje, nema prodavnice… Od škole koju je nekad pohađalo 120 đaka, danas odraslih ljudi rasutih po svijetu, ostala je samo ruševina zarasla u korov.
Škola je radila sve do leta 1995. kada je u ovom srpskom selu na granici današnje Hrvatske i BiH živelo oko 100 porodica.
Meštani su, pred sam kraj rata, pobegli pred naletom hrvatske vojske. U opustošeno selo se vratilo samo nekoliko njih.
U korov je zarasla i Unska pruga, koja je u doba SFRJ Tiškovac povezivala sa Kninom, Splitom, Bihaćem… celim svetom.
Danas ova pruga selo deli na dve države: Gornji Tiškovac, iznad pruge, je u Hrvatskoj, a Donji, „glavni“ Tiškovac, pripada Bosni i Hercegovini, odnosno opštini Bosansko Grahovo u Fedraciji BiH.
Kroz selo je prolazila još jedna pruga, uskotračna, kojom je, prema Drvaru tutnjao „ćiro“.
- Ovo je nekad bilo železničko čvorište. Železnička stanica je bila uvek puna ljudi. Vozom se išlo na posao, ko nije radio na Železnici, radio je u Kninu. U kupovinu nismo morali vozom, imali smo ovde u selu tri prodavnice, tri kafane i diskont – priča meštanin Jovo Vladušić, ponosni otac malog Dragana (11), jedinog deteta u Tiškovcu.
U Vladušića kući živi, dakle, polovina svih stanovnika Tiškovca, njih ukupno troje: Jovo, supruga mu Drena i njihov sin Dragan.
Pošto su svi vozovi u Tiškovcu odavno prošli, jer ćiro je ukinut još pedesetih godina, a Unska pruga zatvorena 1991., kad se zaratilo, Dragan u školu putuje drumom. A to je prilično zahtevna operacija.
NE PROPUSTITE
Jedini put koji, preko planina, povezuje Tiškovac sa 18 kilometara udaljenim Bosanskim Grahovom, gde Dragan ide u školu, pa i sa ostatkom matične države BiH, uski je i oronuli makadam.
Leti se ovim šumskim putem može samo džipom, s jeseni, kad kiše “odnesu put” na vlastiti rizik, a zimi – nikako.
- Kad zapada sneg, ne može se preko planine, pa moram u školu okolo, preko Hrvatske. A ovde nema graničnog prelaza. Ljudi koji me voze u školu imaju pograničnu dozvolu i ključ za otključavanje rampi na seoskim putevima. Otključaju rampu, uđemo autom u Hrvatsku, onda opet zaključaju rampu. I onda na Strumicu, pa opet uđemo u BiH, pa asfaltom do Grahova – objašnjava mali Dragan.
I tako četiri godine. Tako će biti i na jesen, kad Dragan upiše peti razred.
Dečak priča mudro, kao veliki, možda i zato što je odrastao bez društva vršnjaka.
Do polaska u školu jedini drugari su mu bile njegove kozice, patke, psi i mace. I danas o njima brine s puno ljubavi. Ne zaboravlja ih ni leti, kad je u Tiškovcu mnogo veselije, jer na odmor dođu rođaci i zemljaci iz Slovenije, Vojvodine, Beograda, čak i iz dalekih zemalja.
Dođu sa njima i deca i unuci, pa Dragan ima s kim da se igra. Ali, svoje životinjice ne zaboravlja. Ponosno ih pokazuje Nikolini Jarić, koja je došla iz Subotice i Miji Ševo, koja s roditeljima živi u Kikindi.
– Eto, videli ste gde živim. I ne znam šta bih vam više pričao. Pričao sam i ranije s novinarima, pa nikakve vajde od toga. Ništa se nije promenilo – kaže Dragan. I ode za svojim poslom.
NE PROPUSTITE
I njegovi roditelji, ovih vrelih letnjih dana, imaju pune ruke posla. Jovo i Drena Vladušić, za razliku od njihovih zemljaka pristiglih iz belog svijeta, ne odmaraju. Oni drže jedinu preostalu kafanu u Tiškovcu, koja radi samo leti. I to bez struje.
Pivo se hladi u Butižnici, rečici koja teče ispod drvene kafanske terase, a prasići i jagnjad, koje Vladušići peku za svoje goste, ne stignu se ni ohladiti. Sve se smaže dok je još vruće.
Za Petrovdan, koji je slava sela, ovde je bio pravi lom. Veselilo se do zore.
A i kasnije se, danima, sedilo se uz reku i pričalo o seoskim novostima, izbegličkim danima, o životu daleko od zavičaja. I naravno, o dobrim starim vremenima.
– Pre rata svi smo, naravno, u kućama imali struju. Nismo mi živeli u džungli, nego u lepom uređenom selu. Dok smo se oslovljavali sa drugovi i drugarice, bilo je svega i živeli smo kao gospoda, a otkad smo gospoda i gospođe, živimo kao fukare – kaže Nevenka Ševo, devojački Bucalo.
Rođena je u Tiškovcu, kako ponosno kaže, „ispod planine Uilica“. Danas živi u Srbiji.
I njen rođak Miladin Ševo (82), već odavno živi u Beogradu, ali u zavičaju provodi leta. Žali se da migranti, svako malo, provaljuju u njegovu kuću u Tiškovcu.
– U poslednje dve godine 20 puta su mi lomili vrata i prozore. Ja dođem, prijavim policiji, popravim, oni opet razvale. Evo, već deset dana ne mogu zatvoriti kuću, da mi ne ulaze gušteri – veli deda Miladin.
I druge njegove komšije imaju problema sa nezvanim gostima. Pročulo se, valjda, u migrantskim krugovima da granica EU, na nekoliko mesta, preseca ovo selo. I da u selu na granici, kad prođu ferije i godišnji odmori, nema žive duše.
Sa migrantima, kojih ima, i sa strujom, koje nema, bore se i Goran Simić (55) i Volga Beader (46), supružnici koji već decenijama žive u Finskoj.
U zavičaj dolaze dva puta godišnje. Skoro celo leto provedu u svojoj lepo uređenoj vikendici s bazenom.
Volga je iz Knina, Goran iz Tiškovca.
- On je fin iz Finske, a ja cura fina iz Knina – šali se Volga, koja je u društvu omiljena jer lepo peva. A Goran je maher na gitari.
Uz kafu, limunadu i kolače „oporavljaju“ se od rokenrol žurke, koju priredili, kako bi, na svoj način, uz „Partibrejkerse“ i „Status kvo“, proslavili slavu sela.
- Uzmite kolače, moramo sve ovo pojesti danas i sutra. Nema struje, pa nema ni frižidera – veli Volga.
Kad su Česi delili solarne panele u Tiškovcu, žali se Volga, donacija je, na neki volšeban način, zaobišla njihovu kuću.
Ni oni koji imaju solarne panele, nisu baš prezadovoljni, jer zimi, kad nema sunca, moraju paziti na svaki kilovat, da ne bi ostali u mraku. Ali, paneli su im ipak spas, jer pitanje je da li će ikad u selu biti obnovljena elektro – mreža.
Goranu i Volgi je u goste došao njihov ujak Dušan Ševo (74) i to iz druge države.
- Moja je kuća ona tamo, nema 200 metara odavde, ali to pripada selu Drenovac, dakle Hrvatskoj – pokazuje Dušan.
Naravno, u posetu rođacima ne ide s pasošem, ne otključava čak ni famoznu rampu za malogranični prelaz, nego dođe peške preko livade.
Dušan i još dvoje njegovih komšija iz Drenovca žive, dakle, u Hrvatskoj. Ali oni nemaju puta iz svog sela do Knina ili drugih gradova Hrvatske, nego moraju preko Tiškovca, dakle preko Bosne.
Zato moraju imati malgranične dozvole i ključeve za rampu. A onda, s druge strane Goranovog i Volginog imanja ima druga rampa, na makadamskom putu koji vodi za Knin. Čudna je ovde geografija!
Eto, rampi i tabli s natpisom „državna granica“ ima na svakom koraku, a nigde ni jednog putokaza, nijedne table sa imenom sela. Dođeš u Tiškovac, a ne ne znaš ni gde si došao!
– Šta će nam putokazi! Ko zna gde je Tiškovac, neće zalutati. Ko ne zna, ne mora ni dolaziti – kaže Jovan Bjelotomić (85), Tiškovčanin, koji već 20 godina sa porodicom živi u Zemunu.
On i njegova supruga Anđelija, oboje penzioneri, leti se presele u Tiškovac.
Njihovo imanje se nalazi ispod vijadukta nekadašnje Unske pruge, dakle na samoj državnoj granici. Ali, njima to ne smeta, uživaju u hladovini i cvrkutu ptica. Još da nije migranata…
I Zoran Čakarmiš (40), takođe Beograđanin poreklom iz Tiškovca, leta provodi u ovom selu. Lepše mu je, veli, ovde, nego na moru.
Ima ih i što iz Nemačke dođu, čak i Nemce dovedu u goste u Tiškovac.
A u susednom selu Stožišta, takoreći na vrh planine, zatekli smo dvojicu braće, koji su doputovali čak iz Kanade i SAD. Uređuju kuću, preseliće se, vele, ovamo, čim odu u penziju.
Neće da se slikaju, ni da im imena izlaze u novinama. Ali kažu da svakog leta prelete Atlantik da bi uživali u seoskoj idili i družili se sa zemljacima, uz vruću jagnjetinu i jaretinu. I da će se garant vratiti.
Šta to, osim zavičajne nostalgije, ove ljude vuče ka zabačenom pograničnom selu?
Tiškovac je, hvale se meštani, na samo pedesetk kilometara vazdušne linije od Jadranskog mora. I to se zaista oseti.
Cvrčci, vrućina, miris lekovitog bilja, stare kamene kuće… sve miriše na Mediteran. Kao u Hercegovini. Samo što je ovde, na planini, zelenilo bujnije, hladovina izdašnija, a povetarac svežiji.
Još da ljudi imaju od čega da žive, gde bi im bio kraj!
Zavičaj Ane Ivanović i Marka Jarića
Iz Tiškovca potiču troje vrhunskih srpskih sportista: košarkaši Srećko i Marko Jarić, koji su otac i sin, te teniserka Ana Ivanović.
Kako objašnjavaju mještani, Ana po majci vodi poreklo iz porodice Ševo iz Gornjeg Tiškovca. Kućište Jarića je na granici Tiškovca i sela Drenovac.
Jarići su se još pre 70 godina odselili u Kikindu.
Milan Bošković, zvani Miljuš pokazao je trasu nesuđenog autoputa Zagreb – Split, koji je sedamdesetih godina prošlog veka trebalo da prođe kroz ovo selo.
– Autoput je, navodno, planiran po ideji jedne od liderki maspoka, Savke Dabčević Kučar. Tako su ga i meštani nazvali Savkin put. Ali, kad je Savka smenjena i autoput je skinut sa dnevnog reda. Ostali su samo delovi trase. Sad kad su i Zagreb i Split u drugoj državi, od te priče, naravno, nema ništa – priča Miljuš.
I na trasi “Savkinog puta” postavljena je jedna rampa za malogranični prelaz
Dragan Vladušić, jedino dete koje živi u Tiškovcu, ovih je dana prava zvezda u svom kraju, jer je nedavno razgovarao sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem. Sa još nekoliko devojčica i dečaka iz pograničnih mesta u BiH i Hrvatskoj, on je bio u Srbiji u Letnjem kampu, koji je organizovao Fond za saradnju sa Srbima u regionu. Ekskurzija je završena posetom predsedniku.
I dok odrasli naširoko prepričavaju šta je „mali Jovin“ rekao Vučiću i šta mu je sve Vučić obećao i kako će Dragan, eto, za Tiškovac uraditi više nego svi predsednici i premijeri do sada, dečak odmahuje rukom.
- Pustite to kraju, odrasli preteruju, kao i uvek. Predsednik Vučić je pričao kako treba da se volimo, da poštujemo naše komšije, da pišemo i ćirilicu i latinicu i da znamo svoju istoriju. A ja sam slušao – kaže Dragan.
A kad ga je Vučić upitao šta bi Srbija mogla da uradi za njegov zavičaj, Dragan je rekao da bi najviše volio da se obnovi Dom kulture u Grahovu, gde je nekad bila diskoteka, pa da ima gde da izlazi kad poraste.
- Bog s tobom, dete, pa što mu ne reče da nam struju uvede – opominje ga, uz osmeh, njegova majka Drena.
(Glas javnosti/Blic)
SKINI APLIKACIJU
.png)
