PRIČA KOJA TERA SUZE NA OČI! Kako je majka odbila zahtev na Fejsbuku dečaka kojeg je ostavila
Autor: Glas javnosti
Majka je odbila moj zahtev za prijateljstvo. Sedmi sam razred. Živim sa dedom i bakom u maloj kući na periferiji grada. Otac radi u Nemačkoj i dolazi svaka tri meseca. Nemam ni brata ni sestru.
Najteže mi pada što mi deda dolazi na roditeljski. Nije da me je stid samo...
Majke se ne sećam. Ostavila nas je kad mi je bilo tri meseca. Nikad se nije javila. Da pita. Da se interesuje. Na fotografijama sam je često gledao.
U svojoj trošnoj pernici iza olovki, držim njenu fotografiju koju u tajnosti izvučem i pogledam kad mi je teško. Jer sam kao mali mislio da majčinska ljubav može otkloniti sve brige. Sve nedaće. I zaista, kad god pogledam fotografiju tajno, bude mi lakše. I moje tuge odu.
Znao sam i da ona misli na mene. Možda na oca ne, ali na mene da. Znam da je i otac patio. Otišla je i napustila nas. Bez ikakvog povoda. Razloga. Bez pozdrava. Iako sam u ocu godinama tražio krivca, nisam ga našao. Otac moj je vredan i radišan čovek. Radi u Nemačkoj na građevini.
I pored teškog posla, na svakoj pauzi me nazove na Viber ili pošalje poruku. Da pita. Da bodri. Da pita za dedu i baku. Ja sam u samoći svoje sobe, kada legnem, majčinu fotografiju stavljao pod jastuk. Znam da i ona pati za mnom.
Tragao sam danima, mesecima za njom. Onda sam, jednog prelepog majskog predvečerja, na fejsbuku prepoznao ženu sa fotografije pod mojim jastukom. U mojoj pernici.
Bože moj. Ona. Majka. Čudno joj prezime Ali je ona. Na profilnoj slici dve devojčice. Polusestre, pomislih. Ali neka. Ja ne znam, ne smem. Ali ovo je prilika. Sad ili nikad. Drhtavom rukom mokrom od znoja sam pritisnuo zahtev za prijateljstvo.
Bože moj konačno. Čekao sam odgovor do dugo u noć. Zaspao sam. Ujutro je zazvonio alarm za školu. Telefon od silne treme nisam smeo pogledati. Tek nakon dolaska u školu, pred školskim vratima sam pogledao.
Bože, odbila je zahtev. Ne, nije moguće. Tolike godine. Besane noći. Nadanja. Moja majka mi odbila zahtev za prijateljstvo. Nije htela ni preko Fejsbuka ostvariti kontakt sa mnom. Iako sam njen. Iako me rodila.
Iako je upoznavanje sa njom bilo misija mog života. Samo sam želeo da je upoznam. Da me ženski, topli majčin glas pozove: “Sine". Ni to nije smogla snage. Bože, kakva je to majka? Zar joj ništa ne značim u životu?
Celi dan u školi nisam progovorio niti reč. Nisam čak bio ni svestan koje smo časove imali. Kada smo seli u školski autobus, pronašao sam mesto gde ću sesti sam. Izvadio sam iz pernice njenu fotografiju.
Dugo sam je gledao. Uzdisao. Kada je autobus ušao u tunel, iz mene je izašla sva tuga nesretnog dečaka koji svoju majku nikada video nije. Grcao sam u suzama. Bio sam sam. Niko me video nije. Kad sam došao kući, baka me upita: “Kao da si plakao, šta je bilo?”
Ma malo me zub bolio, slagah. Ušao sam u svoju sobu i prepustio se tuzi koju može razumeti onaj koji je odrastao bez majke..
Jastuk sam natopio suzama teškim, preteškim. Jastuk ispod kojeg prvi put nije bilo njene fotografije.
Glas javnosti/Crna hronika
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
