Tragična priča majke Živane: ’UBILI SU MI SINA POGREŠNOM TERAPIJOM’

Pismo ove majke upućeno preminulom sinu so je na ranu nama kao zajednici, kao društvu. Pitamo se da li je dotle došlo da moramo da molimo i preklinjemo da nas tretiraju sa makar malo dostojanstva, tamo gde su polagali zakletve da će bezuslovno brinuti o nama? Poruka ove majke treba da bude opomena za lekare i za sve nas!

-Bele pahulje plesale su nad Pančevom kad je moj sin Miodrag Milutinović (36), koga sam odmila zvala Mića, ležao na bolničkom krevetu, za koji je bio čvrsto vezan podebelim kaiševima. U ludačkoj košulji, uvaljan u vlastiti izmet, nemoćno je posmatrao kako se sneg pokorava silnom dahu vetra, grleći rešetke na prozoru oronule od korozije- ovim rečima započinje svoju tešku priču majka Živana.

Njen sin Mića bolovao je od tremora desne ruke i noge, stanje mu se pogoršavalo do te mere da lekovi više nisu pomagali.

Nakon pregleda lekara u Pančevu odlučeno je da Mića bude smešten u Kovin na psihijatrijsko odeljenje. Majka kaže da u momentu kada joj je to saopšteno umalo nije pala na kolena i počela da moli da to ne čine.

Mića je na psihijatrijskom odeljenju sobu delio sa alkoholičarima, zavisnicima i teškim bolesnicima.

Majka se ponudila lekarima da dolazi u posete svakog dana kako bi pomagala sinu oko održavanja lične higijene, na šta su joj rekli da u bolnici postoji osoblje koje brine o pacijentima.

Sledećeg dana u poseti, zatekla je sina oborene glave na šta ni doktori nisu imali odgovor.

Izvela je sina ispred sobe, napojila ga i nahranila voćem. On je tada rekao da se bolje oseća, a majka da se tada uplašila njegovog izraza lica. Kaže nije prepoznala svog Miću tog dana.

Sin joj se požalio kako je vršio veliku nuždu ali nije mogao sam da se obriše pa je majka krenula da obavi posao tog osoblja koje brine o pacijentima.

Naravno, u bolnici nije bilo tople vode pa je morala da koristi vlažne maramice nakon čega joj je sin ponovio da se oseća bolje.

Tražio je da mu sledećeg dana u posetu donese jagode i limunadu.

-Prilikom moje naredne posete Mića mi je rekao da su mu teške ruke i noge. Limunadu više nije mogao da pije iz čaše, pa sam morala da mu je dajem na kašiku. Teško je i govorio. Sa doktorima više nisam želela da pričam jer su oni svoje već pokazali. Čvrsto sam odlučila da sina vodim kući. Kad smo stigli, primetila sam da su mu usta puna krvi, a čitava zadnjica bila mu je u krastama i ranama. Oprala sam ga celog i rekao je da se oseća bolje, a potom je zaspao. Ja sam otišla da gledam televiziju. Međutim, najednom je ustao i počeo da trči ka drugoj sobi. Uplašena, pitala sam ga šta nije u redu, na šta je on odgovorio: 'Mama, pusti me da spavam!' Isti scenario ponovio se i sutradan. Svaki trenutak samoće koristila sam da se zapitam šta li je sve proživljavao u bolnici. Narednih dana imao je visoku temperaturu, pa sam ga ponovo vodila kod lekara u Pančevo. Doktor je rekao da Mića ima infekciju u nosu i ždrelu, kao i gust sekret sa tragovima ustajale krvi. Davao mu je infuziju dva puta dnevno i po dve injekcije. Naposletku su, zbog ozbiljnog stanja, predložili da moj sin ostane u bolnicu, na grudnom odeljenju. Tako je i bilo. S prvim zrakom svetlosti otišla da pričam s doktorkom, koja mi je rekla da Miću vodim iz bolnice jer oni nemaju uslova da ga leče. Besnela je kao furija. Tada sam otišla kod sina u sobu i ostala zgranuta prizorom. Videla sam sina u ludačkoj košulji, vezanih ruku i nogu, razapetog kao Isusa. Nosio je pelene i ležao u vlastitoj mokraći- napisala je slomljena žena.

-Otrčala sam kod sestre i pitala je zašto moj Mića nosi ludačku košulju i zašto je vezan za krevet, a ona je odgovorila da je moj sin napao njenu koleginicu i nju, kao i dvojicu muškaraca koji su s njim delili sobu. Optužila sam je da laže, pa sam zgrabila makaze i vratila se u sobu da oslobodim sina. Polako je ustao, pa smo zajedno otišli u kupatilo da ga lepo operem i obučem. Zatim smo pronašli ljude koje je, kako je sestra tvrdila, napao, ali su mi oni rekli da u tome nema istine. Izrazila sam zahvalnost i Miću odvela kući. Te večeri videla sam mu suze u očima. U njegovom pogledu pročitala sam izvinjenje, očaj i nemoć. Stomak mi se zgrčio usled novog naleta straha. Približila sam mu se i poljubila ga u obraz. Rekla sam mu da ne plače i da će mu biti bolje od infuzije. Nisam znala da li lažem sebe ili njega. Biće da sam lagala oboje. Kasnije sam primetila da sve teže jede. Teško je i disao jer su mu se u nosu stvarali čepovi koje sam u nekoliko navrata čistila. Uspeo je da pojede malo mlevenog keksa s mlekom. Ali, nažalost, njegovo stanje se znatno pogoršalo. Jedva je usta otvarao. Kad sam mu skinula čarape, videla sam da su mu noge hladne i modre gotovo do kolena, a ubrzo je dobio i visoku temperaturu. Podlivi su se vremenom proširili do stomaka, pa su ga lekari Hitne pomoći smestili u vozilo i odvezli na reanimaciju. Borili su se za njega dvadesetak minuta, ali nisu uspeli da ga spasu. Srce mog Miće prestalo je da kuca, a ja sam, nemoćna, stajala pred salom za reanimaciju i posmatrala kako mu poslednji znak života nestaje s lica. Izgubila sam ga zbog pogrešnih terapija koje je redovno dobijao u bolnicama u Pančevu i Kovinu. Lekari i tehničari tretirali su ga kao smeće. Niko ga se od njih više neće sećati. Niko osim rođene majke... Miodrag nije bio zločest čovek, ali je pretrpeo zlo koje je zaustavilo njegovu mladost. Sine, nek ti je večni mir. Ovo pismo moj je oproštaj. S bezuslovnom ljubavlju, tvoja majka Živana-.

Žavršila je svoju ispovest žena kojoj je oduzeta radost, sva nada i najveća ljubav.

(Glas javnosti/Kurir)

SKINI APLIKACIJU