Protesti u Beogradu kroz vizir jednog sasvim običnog žandarma

Foto: Tanjug

Negde je oko 11 sati, sedim sa ženom i pijem kafu, bila mi noćna smena, pa sad odmaram i spremam se da odem u prodavnicu da kupim potrepštine za rođendan ćerke, u petak slavi peti, pa žena već treba do počne da sprema, biće dvadesetak gostiju.

A treba i još tri džaka cementa da kupim, dolaze majstori za vikend da mi konačno omalterišu kuću, teškom mukom smo je podigli, ali malo krediti, malo zajma od mojih žandarma  , ako Bog da, da se najesen uselimo i pređmo iz ovog kućerka u prostojni dom. I nisu skupi majstori, ovde su iz okoline Vranja, tri'jes evra dnevnica i naša hrana.

Kad odjednom, zazvoni  mi mobilni, vidim zove komandir Veljko. Mile, kaže on, hitno da se javiš u stanicu i ponesi sve što je potrebno, imamo važan posao. Razumem, kaže, i ne pitam ništa , nisam nikad ni pitao, takva je služba...

Stižem u stanicu, tamo već kolege, njih desetorica, a tu  je i kum Žare. Niko ništa ne zna o čemu se radi, a kažu, sad će Veljko da kaže što nas je zvao. Pitam se, šta li je, da nije nešto sa koronom, ili neki džumbus u Bujanovcu...A i ta korona, mislim se, neko nas opasno zajebava, a i masno laže, kakvi crni 300 zaraženih dnevno, pa ja u Vranju znam bar trojicu koji su bolnici. Ali dobro, ne tiče me se lično, ali samo da ne bude policijski ponovo, pa moramo da špartamo po celu noć ii hvatamo onu pijanu bagru...

Utom, pojavi se Veljko i kaže:  Momci, da znate, predsednik će večeras da saopšti da će od petka biti policijski, a nadležne službe imaju informacije da može da bude svašta u Beogradu i za 15 minuta vas desetorica krećete u glavni grad. Uzmite svu opremu, autobus je ispred. I nikom ni reč o ovom zadatku, jel'jasno?'

Uzeh kacigu, pancir, štitnike za noge i ruke i ulazim u bus. Odmah javljam ženi da ide sama u prodavnicu, sedam sa kumom i počnemo da  se pitamo što nas zapravo šalju, zar Beograđani to ne mogu sami da obave. Žare smatra  da je to za svaki slučaj, i da i neće biti posla, pa se odmah vraćamo kući. A i što bi se neko bunio protiv policijskog, pa znajju ljudi da je to za njihovo dobro, satreće nas ova korona. Ali šta ću za rođendan i majstore, ako ga uvedu?

U Nišu, na naplatnoj autobus staje i ulazi još trideset kolega, neke i znam, par puta smo išli u Beograd na one rizične utakmice. I oni svi sa punom opemom.

Oko tri smo već u glavnom gradu, dovezoše nas u dvorišteu 29.-og i odmah postrojiše. Izađe visoki oficir i kaže: Kolege, spremite se večeras imamo zadatak da obezbeđujemo Skupštinu, imamo informacije da će se okupiti građani, a sa njima i određen broj kriminogenih elemenata, za koje se očekuje da će da prave probleme. A sad jedan po jedan  zadužite štitove i kome bude određeno, puške za ispaljivanje suzavca. Stadoh ja u red, pitam se šta će nekom da upada u Skupštinu, to je bilo samo jednom, onog petog oktobra, ja bio dete od osam godina, pa i odonda nije bilo suzavca. Uzesmo opremu, dadoše nam po sendvič i vodu i rekoše da budemo spremni za pokret. Oko pet, potrpaše nas u kombije po desetoricu  i pravac skupština. Gledam usput grad, lep ovaj Beograd, baš se izgradio, a i vidi ove u autobusima, svi nose maske, fin neki i disiciplinovan svet...Za desetak minuta stade kombi ispod Skupštine, postojiše nas, a onaj oficir samo reče - za mnom. Uđosmo unutra, skupiše nas u holu i rekoše, sedite sad i čekajte dalja naređenja. Pitam se šta ćemo mi ovde, zar ne treba da budemo napolju, ali dobro, ima neko pametniji od mene da misli o tome. Pitam se samo da li je žena uzela bakaluk...

Tako sedim i gledam onaj hol i hodnike, nisam nikad bio, al' da je lepo jeste. A eno i onog restorana, gde skoro džaba jedu oni poslanici. Pa dobro, sigurno su zaslužili, nije mala stvar biti predstavcnik građana. Prođe neko vreme, kad na teveu u holu vidim predsednik se pojavio na Pinku i za neki minut objavljuje da će od petka do nedelje biti uveden policijski čas! Uf, mislim se, ipak ništa od majstora i malterisanja...Ali dobro, korona je, brate, nema zajebancije.

Prođe još malo vremena, kad čuh graju napolju, narod počeo da se okuplja i sve ih više. Viču (nije ih sramota) Vučiću – pederu, lopovi, lopovinećemo policijski i tome slično. Dobro, rekoh, vikali i dosad, pa ništa, kad se izviču, otići će kući...Ali, odnekud se pojaviše neki tipovii sa fantomkama na glavama i kapuljačama i počeše da se guraju sa obezbeđenjem. Mi već postrojeni u holu, ali niko ništa ne naređuje, a oni skoro otvoriše vrata. Koji sekund kasnije, upadoše oni i pojaviše se ispred nas i sami u čudu kako su lako ušli, i kao da ne znaju šta će dalje. U tom trenutku, komnadir ošto izvikuje: guraj i izbacuj!. Kretosmo mi zajedno i nije bilo teško da ih izbacimo, šta je njih desetak za našu silu. Posle toga, postaviše nas u kordom ispred zgrade, uz naređenje da stojimo i čekamo dalja naredbe.  Gledam sa vrha stepenica onaj svet, ima tu i lepih devojaka, ali svi nešto viču i zvižde, šta vam toliko smeta taj policijski, ljudi, pitam se, pa za vaše je dobro.

Odjednom, oni sa fantomkama se vratiše ispred nas i iz čista mira počeše da nam psuju sve živo, da nas nazivaju kerovima, a vidim, ili su pijani, ili drogirani. Pitam se gde si na mene krenuo, pa za sekund mogu da te zgazim i unakazim. Žare stoji pored mene i smeška se, misli isto...

Ali, ovh sa fantomkama je sve više i počeše da bacaju kamenje na nas i zapaljene baklje. Kamenja je sve više i udara ko blesavo po onim našim štitovima. Pokušavam da pratim odakle dolaze, ali ne uspevam da vidim svaki, pa me jedan klepi po kacigi. Na kolegu ispred one budale baciše metalnu ogradu, on se zanese i pade, vidim krv na nogama, kolege ga odnesoše...Majku li vam jebem blesavu!

To tako traje, više od dva sata, mi stojimo ko glineni golubovi, ali nema naređenja da krenemo. A i vrućina neka bila, sav se znojim ispod onog pancira i opreme. Vidim onaj jedan, go do pojasa,  istetoviran i sa fantomkom baca kamenice jedni za drugom, ko da ih iz džepa vadi. Vidim i sve više povređenih kolega. Odjednom, neko od naših ispaljuje suzavac i stiže naređenje – rasteruj. Kretosmo u formaciji, onaj svet se već dobro razbežao od oblaka suzavca, ali one budale i dalje gađaju. E, nećeš ga majci, više, stigoh onog istetoviranog i dobro ga klepih pendrekom, rekoh gađaj sad. Onaj leži na asfaltu, dođe kolega, stavismo mu lisice i strpasmo u maricu. Vidim, unutra je dobio još par dobrih šamara, smirio se ko bubica. Isterasmo sve eljude sa platoa i narediše nam da napravimo kordon ispred Bulevara. Stali mi tu, ali one budale se vratiše i opet gađaju kamenjem i bakljama. Polete opet suzavac, ali naši zeznuli stvar, vetar ga svog vratio na nas. Kad nisam umro, jebote, gušim se, peku oči kao đavo, psujem i posao i Vučića i Đilasa i koronu, imBoga, sve zajedno. Vidim i one sa N1, slikaju me kao da sam Bata Živojinović...

Ipak, nas povukoše i dovedoše kolege sa maskama, vidim i SAJ, sedim na trotoaru da dođem sebi i vidim kako kolege oko jedan privode stvar kraju, a i one budale konačno pobegoše. Okrećem se, gledam onaj plato, gomile kamenja kojim su nas gađali, desetine patrona suzavca, razbacane kante za đubre, polomljene žardinjere...Šta ovo bi, pitam se. Nalazim Žareta, vidim nije povređen, ali kašlje još uvek i psuje na sav glas. Dođite mi još jednom, mamu vam jebem, pa ćete da vidite kako žandarmi iz Vranje biju, kaže. Smirujem ga nekako, a uskoro stiže i komanda da uđemo u autobuse i krenemo kućama. Skidoh konačno i pancir i one štitove, podeliše nam još po sendvič, a neko reče da će nam dati po deset hiljada nagrade.  Lepo, rekoh biće za dvajes' džaka cementa. Samo ne znam je li kupila žena ono sve, sa'ću da je zovnem...

(Napomena: Naravno, cela ova priča je potpuno izmišljena, prepuštena samo mašti jednog sasvim običnog novinara)

G.J  

Komentari

Ostavi komentar

Слањем коментара се слажете са Правилима коришћења овог сајта.


Повезане вести

  • Најновије
  • Најчитаније

Временска прогноза

Курсна листа

Анкета