Nove pretnje i stari nerazrešeni ZLOČINI: Da li su ubistva novinara OSUĐENA na to da OSTANU NERAZJAŠNJENA?

Novinari, ima ih raznih- bave se politikom, hronikom, estradom, društvom, laganjem, raskrinkavanjem istine, nalaženjem dokaza, izmišljanjem dokaza. Poštuju profesiju i glume nadzornike vlasti, obelodanjuju malverzacije i afere, ili iste ’’guraju pod tepih’’ i ćute. Svašta su danas novinari, i svako je danas novinar.

No, o tome se već govori nadaleko i naširoko, znamo da je novinar u 21. veku čudan pojam, da čudniji ne može biti, ili može? Ko zna gde nas vodi nova decenija.

Međutim, da li svakome, od pravnika do prodavca, od čistača ulica do profesora, treba pretiti smrću ako ne obavlja svoj posao kako treba? Ili ga lišiti mogućnosti da radi taj posao i pustiti ga da bude ’’kompetentniji’’ za nešto drugo?

Usaglasićemo se- ova druga mogućnost deluje kao moralno i zakonski prihvatljivija. Doduše nije svima. Među deset najstresnijih profesija na svetu spada i novinarstvo- pravo pravcijato novinarstvo, gutanje istine, raskrinkavanje laži,  pisanje do kasno u noć o stvarima o kojima se ćuti u državnim vrhovima i u gradskim podzemljima. Eto, to je novinarstvo.

Nedavno je jedan ’’oldschool’’ novinar izjavio ’’Deco, ovde nećete da se obogatite, ovde možete da dobijete samo čir na želucu’’.

Pored čira na želucu, dobićete i pretnje, mnogo pretnji, a oni manje srećni su dobili i metak zbog parčeta papira i penkala. Evo, i dalje ne znamo ko je pucao tim mecima, nikoga nema iza rešetaka da odgovara za smrti tih (mogu slobodno reći) vesnika istine, ali gorke- istine koja je nekome smetala. Možda nam se nisu uvek dopadala mišljenja tih ljudi, možda su im zamerali štošta tokom karijere, ali istina je preča od ličnog stava. Kao što kažu: ’’Činjenice su svete, komentari su proizvoljni’’.

Danas je objavljena po ko zna koji put vest: ''NOVINARIMA UPUĆENE PRETNJE SMRĆU''. Konkretno je ovaj put reč o novinarima ’’Južnih vesti’’

“Najiskrenije želim celoj redakciji Južnih vesti divljačko silovanje njihove dece od strane migranata dok ne crknu”

Zatim,

“treba obesiti uz javni prenos” i da ih “treba pokačiti na jelku ko ukrase”.

Pretnje su prijavljene.

Odgovora je da ‘’U niškoj policiji, kojoj su pretnje prijavljene, kažu da su obavestili o tome Osnovno javno tužilaštvo u Nišu, koje je delo kvalifikovalo kao ugrožavanje sigurnosti.’’

Koliko uspeha u otkrivanju ovog slučaja će biti? I da li će ih uopšte biti?

Da se razumemo, Srbija nije izolovan slučaj, ovakve stvari se dešavaju svaki dan, svuda!

Nedavno smo imali primer koji dolazi iz  Hrvatske: Regionalna mreža „Bezbedni novinari“ (SafeJournalists) osudila je danas napad dva muškarca koji su upali u prostorije portala Zadarski.hr i dopisništva Slobodne Dalmacije u Zadru i pretili novinarima smrću.

Pretnje su se neretko završavale kobno po novinare, 2018. godine je Insajder objavio podatak da je u prethodnik 6 meseci ubijeno više od 600 novinara u čitavom svetu. U Srbiji nikada nijedno ubistvo novinara nije razrešeno!

Podaci za jednu deceniju (kobnu deceniju za novinare) iz devedesetih su poražavajući

‘’U Srbiji se nedovoljno zna da je čak 39 novinara i medijskih radnika koji su radili za srpske redakcije ubijeno, kidnapovano, nestalo ili izgubilo život pod nerasvetljenim okolnostima, u periodu od 1991. do kraja 2001. godine.’’

Novinar Milan Pantić, dopisnik Večernjih novosti iz Jagodine, pre 19 godina je ubijen u svom ulazu. Pisao je o malverzacijama u privredi u kraja u kom je živeo, zloupotrebama, pa i uticaju na pravosuđe. Za ovo ubistvo još niko nije odgovarao.

U slučaju novinarke Dade Vujasinović, ni posle 26  godina od ubistva nije se otišlo dalje od predistražnog postupka.  U aprilu 2018. godine, na godišnjicu smrti novinarke, Više javno tužilaštvi je  Udruženju novinara Srbije reklo da je status tog predmeta i dalje otvoren i aktivan i da nije doneta odluka u bilo kom pravcu.

Na ulazu zgrade u kojoj je živeo, na Uskrs 11. aprila 1999. godine u Beogradu ubijen je vlasnik i urednik Dnevnog telegrafa i Evropljanina Slavko Ćuruvija.

Nakon gotovo 16 godina istrage suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije počelo je tek 1. juna 2015, i to tek pošto je formiran Komisija za istraživanje ubistava novinara. 

Specijalni sud za organizovani kriminal u Beogradu doneo je 5. aprila 2019. godine prvostepenu presudu funkcionerima i radnicima Državne bezbednosti za ubistvo Slavka Ćuruvije. Dvadeset godina nakon ubistva i skoro četiri godine od početka suđenja, osuđeni su Radomir Marković na 30 godina zatvora, Milan Radonjić takođe na 30 godina, Ratko Romić na 20 i Miroslav Kurak, koji je u bekstvu, isto na 20 godina.

Apelacioni sud u Beogradu ukinuo je prvostepenu presudu za ubistvo Ćuruvije, a odluka je 7. septembra 2020. godine objavljena na sajtu tog suda. Ponovno suđenje počelo je 5. oktobra.

Navedena su tri slučaja. Ima ih 39 za deset godina! 39 života je misteriozno ‘’nestalo’’, ubijeno, nikada više viđeno. I nikada niko nije odgovarao. Pitanje koje se postavlja posle svih gorenavedenih tragedija novinarske profesije jeste da li će ikada prestati začarani krug? Novinar-istina-neko kome ista smeta-smrt, pretnja, paljenje kuće, maltretiranje.

Kritika ima, nisu novinari uvek na strani javnosti, to je i navedeno na početku teksta, ali nikada se nije dogodio slučaj pokolja novinara na trgu od strane građana. Javnost iskritikuje, ne veruje, pobesni, ali nikada nije ubila nijednog novinara. Bar ne direktno (o samoubistvima usled neprihvatanja možda, ali to ovde nije tema.)

To se dešava u tišini, uglavnom u nekoj mračnoj ulici, osamljenim mestima, krije se iza lažnih profila i hakerskih poduhvata.

Ta ‘’tiha’’ ubistva odjekuju danima u medijima, ali kao da sudovi ne čuju da treba da obavljaju svoj posao- da istražuju, sude i zatvore krivce.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU