Iza kulisa Kongresa samoupravljača: Titova zavera protiv Srbije

Iza kulisa Kongresa samoupravljača Broz tvrdio da je u Beogradu centar kontrarevolucije koju predvode BU, „Student“ i „Jež“

 Osmi je maj, pre 45 godina, daleke 1971. Osam sati izjutra. Ispred Crkve Svetog Marka u Beogradu stotinak studenata Beogradskog univerziteta smešta se u dva autobusa. Kreću za Zagreb, u tradicionalnu posetu kolegama iz glavnog grada Hrvatske. Tog dana njihov grad slavi godišnjicu oslobođenja. Vođa ovog, i zvanično nazvanog „Karavana prijateljstva“, jeste Miodrag Mile Perišić, student Filozofskog fakulteta i već afirmisan pesnik. Mnogo godina docnije, jedan od važnijih funkcionera Demokratske stranke i diplomata.

Na dvadesetak kilometara ispred Zagreba saobraćajna milicija zaustavlja autobuse. Ljubazno saopštavaju Beograđanima da će tu morati da sačekaju rukovodstvo Saveza studenata Zagrebačkog sveučilišta. Koji minut kasnije, stižu na čelu sa predsednikom Draženom Budišom. Kreće se ka centru, ali ne uobičajenom maršrutom. Zalazi se kroz različite delove Zagreba, iz kojih se kreću nepregledne kolone građana, disciplinovano, po dvoje u redu. Nose se transparenti: „Što je više kleveta i laži, Savka i Tripalo su nam miliji i draži“, „Hoćemo čiste račune“, „Suverena država je pravo hrvatskog i ostalih naroda SFRJ“, „Tražimo usvajanje ustavnih amandmana“, „Šibenik radi, Beograd se gradi“…
Kolone se kreću ka nekadašnjem Trgu republike, današnjem Trgu kralja Tomislava, na veliki narodni miting, na kom govore predsednica CK SK Hrvatske Savka Dabčević Kučar i prvi čovek Zagreba Pero Pirker…

SVI jugoslovenski dnevni listovi sutradan će izvestiti da je na mitingu bilo više od 150.000 ljudi, da je Savka kritikovala hrvatske separatiste i njihove namere da razbiju Jugoslaviju „kakva nam je u interesu i kakvu želimo“, a velikosrpske šoviniste je osudila što „nude Jugoslaviju kakvu ne želimo i nećemo“. Govorila je o doprinosu Zagreba i Hrvatske pobedi nad fašizmom, pominjala hrvatsku državnost i suverenost, kovala u zvezde politiku CK SK Hrvatske o radikalnoj decentralizaciji i demontiranju saveznih jugoslovenskih institucija, koju su ona i njeni saradnici promovisali godinu dana ranije.
Naredba da se uhapsi Leka Ranković

Na dan završetka Kongresa samoupravljača u Sarajevu, Tito se sreo i sa funkcionerima BiH, kojima je izjavio da je „izdao nalog za hapšenje ne samo Hamovića i Milojevića, već i bivšeg potpredsednika Jugoslavije Aleksandra Rankovića“. Rekao je da je odluku doneo posle izveštaja Kontraobaveštajne službe JNA da su se Ranković, Hamović i Milojević sreli u Beogradu na jednom zavereničkom sastanku. Već nekoliko časova kasnije ispostavilo se da je izveštaj bio netačan. Demantovala ga je Služba državne bezbednosti Jugoslavije. Na vest o smrti Milentija Popovića, Tito je prekinuo posetu BiH, došao u Beograd i posmrtno ga odlikovao Ordenom junaka socijalističkog rada. Na komemoraciji ga je proglasio „besmrtnim revolucionarom“, koji je „pao smrću heroja socijalističkog rada“.

Parole, viđene na tom skupu, i njen govor nagovestiće da je otvoren proces pretvaranja jugoslovenske federacije u konfederaciju.

Odnosi na relaciji Beograd – Zagreb tih dana postajali su sve hladniji. Neku nedelju pre obeležavanja dana „oslobođenja“ Zagreba, Šime Đodan, hrvatski ekonomista i docent Zagrebačkog sveučilišta, optužio je za sve nevolje koje su postojale u Hrvatskoj, Jugoslaviju i Beograd. Tvrdio je da se u doba austrougarskog cara Franca Jozefa 55 odsto hrvatskog dohotka slivalo u inostranstvo, za vreme kralja Aleksandra i kneza Pavla Karađorđevića 46 odsto, a da se u novoj Jugoslaviji taj iznos popeo na 63 odsto:

– Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Hrvatsku izrabljuje više od Austrougarske ili stare Jugoslavije, pa je stoga za Hrvate manje prihvatljiva.

U novinama se tog 9. maja 1971. moglo pročitati da je prošlo više od pet meseci kako jugoslovenske republike ne uspevaju da se dogovore oko vanbudžetskog bilansa federacije.

OKRUŽNI sud u Beogradu zabranio je prvi broj beogradskog lista „Fleš“ zbog objavljivanja foto-reportaže o filmu Dušana Makavejeva „W.R. ili misterije organizma“. Tvrde da fotografije, isto kao i film, „duboko vređaju osećanje poštovanja“ prema Staljinovom prethodniku, ikoni ruskih boljševika, „drugu Vladimiru Iljiču Lenjinu“.

Iz Bona je stigla vest da je američki dolar u Zapadnoj Nemačkoj pao za deset odsto u odnosu na nemačku marku. Ironijom slučaja, Amerikanci su tog dana 1945. slavili pobedu nad nemačkim Vermahtom, a 26 godina kasnije su na taj isti dan izgubili bitku sa nemačkom markom.

Iz Istočnog Berlina je javljeno da se Valter Ulbriht povukao sa mesta generalnog sekretara Komunističke partije Istočne Nemačke. Na njegovo mesto došao je Erih Honeker.

I još: beogradska „Politika“ piše da je od 1963. do 1970. kupovna moć jugoslovenskog dinara opala za dva i po puta, a da je od 1968. do 1971. članstvo Saveza komunista u Hrvatskoj smanjeno za 20.500 ljudi, da četiri petine Jugoslovena u toku godine ne pročita nijednu knjigu, da opada broj jugoslovenskih porodica koje godišnji odmor provode van mesta stanovanja.

Novinari iz Zagreba takođe javljaju da se „bojazan da Zagrepčani neće uspeti dostojno da ugoste ‘Karavan prijateljstva’ iz Beograda pokazala neopravdanom“.

Studenti iz Beograda, i posle vesele večernje sedeljke sa zagrebačkim kolegama, na kojoj je glavni domaćin bio Ivan Zvonimir Čičak, student-prorektor, odlaze na konačište u Pionirski grad u Maksimiru, suočeni sa onim što su videli u hrvatskoj prestonici i čuli od svojih tamošnjih kolega, koji su gotovo listom nosili amblem „šahovnice na rukavima“, sa nekom vrstom zebnje. Nešto posle ponoći jedan od domaćina kaže:

– Kolege, imam tužnu vest. Preminuo je drug Milentije Popović!

Paralelno sa zagrebačkom pričom, u Sarajevu se dešava drugi deo očigledno istog scenarija. Tog istog dana, 8. maja predveče, u Beograd se iz Sarajeva, sa Drugog kongresa samoupravljača Jugoslavije, vratio predsednik jugoslovenske Skupštine Milentije Popović, koji je u političkoj hijerarhiji Jugoslavije zauzimao drugo mesto, odmah iza Josipa Broza. Čim je stigao, pozvao je Mijalka Todorovića, člana Izvršnog biroa Predsedništva SK Jugoslavije. Iz Sarajeva je nosio loše vesti. Našli su se u Klubu saveznih poslanika na Dedinju, uspeo je da sagovorniku ispriča šta se sve desilo na kongresu samoupravljača i naglo mu je pozlilo.

Titovom zvaničnom zameniku nije pomogao ni najpoznatiji jugoslovenski kardiohirurg, načelnik Vojnomedicinske akademije u Beogradu, dr Isidor Papo. Život je okončao oko 22.30.

Priča Milentija Popovića, koju je rekao Todoroviću, započela je dva dana ranije, kada je Tito u Sarajevu, iznenada, zakazao sastanak Izvršnog biroa Predsedništva SKJ. Pozvao je sve članove osim predstavnika Srbije. Tu su se našli Slovenac Edvard Kardelj, Hrvat Vladimir Bakarić, Makedonac Krste Crvenkovski, Crnogorac Veljko Vlahović i bosanski Srbin Cvijetin Mijatović.

Kad su stigli, Tito im se nervoznim glasom požalio na nelojalnost vodećih ljudi Srbije i na otpore koji stižu iz Beograda prema njegovoj i Kardeljevoj inicijativi za dalje ustavno demontiranje jugoslovenske federacije i za prenošenje najvećeg broja ovlašćenja saveznih institucija na republičke centre moći. Taj proces je bio započet krajem 1968, kada su pokrajine Vojvodina i Kosovo i Metohija dobile status konstitutivnih elemenata jugoslovenske federacije, a nacionalne manjine postale narodnosti.

Većina je bila začuđena onim što je čula, a Vlahović je postavio pitanje može li se o ovome razgovarati bez predstavnika Srbije.

Tito je na to rekao:

– Valjda ja kao predsednik SKJ imam pravo da pozivam koga hoću!

Vlahović je nastavio da ga ubeđuje i Tito je nevoljno popustio, pa se uskoro pojavio Milentije Popović, koji je inače tih dana govorio kako se Broz ne ponaša prema njemu kao prema zameniku, već kao prema šefu protokola.

Kada se Popović pojavio, Broz je bio još oštriji:

– U Beogradu je centar kontrarevolucije!

Pominjao je „kontrarevolucionarne snage“ na Beogradskom univerzitetu, tekstove u „Studentu“ i „Ježu“. Otvoreno je rekao da penzionisani generali Rade Hamović i Miloje Milojević pripremaju zaveru protiv njega. Potom je je optužio srpsko rukovodstvo, da je preko člana IO Predsedništva SKJ Mijalka Todorovića Plavog, povezano sa Rusima. Ljutito je rekao da je dobio strogo poverljivu informaciju o tome da je Todorović za vreme nedavnog boravka u Moskvi „svašta govorio“ visokim sovjetskim zvaničnicima.

– Plavi je rekao da smo ja i Kardelj u svađi, da je zemlja u rasulu i da je moguć vojni udar.

– Čija je to informacija? – pitao je Popović.

– Našeg vojnog atašea u Moskvi – odgovorio je Tito.

Vrlo brzo će se ustanoviti i da je taj izveštaj isfabrikovan.

(Izvor: magacinportal)

SKINI APLIKACIJU