Četvrt veka vladavine Vladimira Putina
Autor: Glas javnosti
Slobodan Samardžija
U trenutku kada su se uoči dočeka nove 2000. godine, Rusija i ceo svet pripremali za veličanstveni prelazak iz drugog u treći milenijum, predsednik najveće države na svetu Boris Jeljcin obznanio je da se povlači sa dužnosti koju je obavljao od 1991. Ma koliko Jeljcinova vladavina bila prožeta brojnim protivrečnostima, okončanjem ere sovjetskog socijalizma, društvenim problemima, korupcijom, pa i skandalima, besprimernim bujanjem poslovne oligarhije, ratom u Čečeniji, ali i očuvanjem političke i ekonomske nezavisnosti zemlje – odluka o njegovom silasku sa političke scene odjeknula je svetom kao bomba. A podsetimo, vreme prvog postsovjetskog lidera bilo je i vreme Džordža Buša Starijeg, Džona Mejdžora, Fransoa Miterana, Helmuta Kola, Deng Sjaopinga, Slobodana Miloševića…
A onda je usledilo nešto što je sve tajne službe sveta nateralo da počnu da kopaju po arhivama, da se preispituju, prestrojavaju. Naime, Jeljcin je za svog naslednika odredio Vladimira Putina (1952), aktuelnog premijera i bivšeg šefa Federalne službe bezbednosti. Čoveka koji je bio upoznat sa najskrivenijim tajnama života u Rusiji. Sa obe strane zakona.
Redovni predsednički izbori održani 26. marta 2000. pokazali su da je Jeljcin dobro izabrao. Novog šefa države već u prvom krugu glasanja podržalo je 53,4 odsto Rusa, što nijedna međunarodna organizacija angažovana u nadgledanju glasačkog procesa nije mogla da ospori. Pokazali su još nešto: već tokom prva dva Putinova mandata ekonomija Rusije je konstantno rasla, siromaštvo je opalo za preko 50 procenata, a prosečna mesečna plata je sa 80 porasla na 640 američkih dolara. Zemlja je stekla status energetske supersile. Privremeno prepuštanje vođenja države Dmitriju Medvedevu (2008–2012) pokazalo se kao – rutinsko.
Nakon 25 godina vladavine, poverenje u aktuelnog šefa države izražava oko 80 odsto ispitanika.
Okončanje Drugog rata u Čečeniji (1999–2009) donelo je zemlji neophodan mir i više preusmerilo je na unutrašnja pitanja. U međuvremenu, nekadašnje sovjetske republike, pre svih Ukrajina, polako su padale pod uticaj Zapada. Počelo je odvajanje od nekadašnje matice, sve u pokušaju da se ostvari život za koji nije bilo realne osnove.
„Obojene” i slične revolucije postale su oblik ponašanja svih onih koji nisu imali političko utemeljenje u volji naroda. Sličnih pokušaja bilo je i u Rusiji, ali ni izdaleka nisu naišli na plodno tlo. „Balotnaja revolucija” (optužbe za izbornu krađu 2011-2012), „Antikorupcijski protesti” Viktora Navaljnog (2017–2019 i 2021) i slični, razbijali su se o shvatanje običnih građana da je teško postignuta socijalna sigurnost glavni zalog za budućnost.
Putinova politika donela je i velike benefite na spoljnom planu. Zemlja se vratila u sam vrh političkih, ekonomskih i vojnih džinova. Neamerički i neevropski svet shvatili su da imaju partnera na kojeg mogu da računaju. Stvaranje organizacije BRIKS sa Kinom, Indijom, Brazilom i Južnom Afrikom otvorilo je nove ekonomske horizonte celom svetu.
Izmenama izbornih zakona i promenom Ustava, Vladimir Putin je sebi obezbedio mogućnost da na sadašnjoj funkciji ostane čak do 2036. Interesantno je da na Zapadu nisu bili skloni da na takvo rešenje gledaju sa previše podozrenja. Očigledno, „putinizam” koji je promovisan tokom proteklih četvrt veka i njima je davao određenu dozu sigurnosti i predvidljivosti. Odluka američkog predsednika Donalda Trampa da u kontaktima sa Moskvom i svojoj zemlji obezbedi pragmatično delovanje o tome najbolje govori.
Ipak, kako se ispostavilo, „putinizam” je postao kamen oko vrata Evropi koja se u kratkom vremenu, praktično od rušenja gasovoda „Severni tok” i uvođenja ekonomskih sankcija Rusiji, našla na brisanom prostoru. Drastično poskupljenje energenata, pad životnog standarda u nemalom broju ovdašnjih država, pa i nekih do tada najjačih, naveo je mnoge da preispitaju politiku zaostalu iz vremena hladnog rata i unipolarnog sveta.
„Postoje ljudi na tzv. Zapadu koji ne razumeju Rusiju. Ipak, to nas neće sprečiti da se razvijamo i živimo bolje”, izjavio je jednom prilikom Putin. Oni koji su razumeli ovu poruku već se nameću kao vodeće zemlje na planeti. Bez sile i porobljavanja drugih.
Neki se i danas bave procenama šta bi moglo da spreči Vladimira Putina da vodi zemlju do isteka zakonskih mogućnosti. Pominju se njegove godine, zdravlje, eventualni unutrašnji udar, narodni protesti, a donedavno i mogućnost gubitka rata u Ukrajini. Ipak, jasno je da nijedan od svetskih lidera ne želi da se osloni na slične procene. Jednostavno, Putin je tu, ima svoju politiku, svoj način vođenja države, svoje okruženje. Sve to daje mu slobodne ruke da na sadašnjoj poziciji ostane do kraja (zvaničnog) mandata. U međuvremenu, u toku je ozbiljan rad na obezbeđivanju adekvatnog naslednika. Jednako kao što je to učinio i Boris Jeljcin.
Glas Javnosti/ P02S
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
