SRBIJA NOVA BOLJŠEVIČKA DESPOTIJA

Priprema za boljševičko preuzimanje vlasti počela je tokom Drugog svetskog rata i oličavala se surovošću u obračunima sa građanskom i monarhističkom, uglavnom srpskom populacijom.

Srbi su dozvolili da Srbijom već više od decenije komanduje slično boljševičko zlo i nakazni antiljudski režim
Kominterna se negde u tokovima istorije zagubila ili je volšebnom metamorfozom preoblikovana u modernije, univerzalističke obrasce poput globalizma.

Njegov osnovni zadatak bio je da obezbedi kvazidržavnost Kosova, a prioriteni zadatak mu je da Srbiju približi i isporuči u NATO okrilje.

Ne toliko poznat špansko-američki filozof Džordž Santajana autor je čuvene i često citirane izreke: „Oni koji se ne sećaju prošlosti osuđeni su da je ponavljaju.“

Nema nikakve sumnje da Santajana nije mislio na Srbe, ali niko nas, tako kao on, nije sažetije i tačnije raskrinkao. Dokaz ne treba tražiti duboko u prošlosti dovoljno je da pođemo od sredine prošlog veka…

Još tokom Drugog svetskog rata, slabljenjem Sila Osovine nastajuće pobedničke sile, oslonjene na svoje ukorenjene imperijalne interese Jugoslaviji su pripremili tešku budućnost. Podržali su Tita i njegov boljševizam, a njemu samom su prepustili da obezbedi unutrašnju podršku, osobito unutar srpskog stanovništva.

Tito i njegova vojska nisu gubili vreme. Počeli su s tehnologijom ,,divljih čišćenja“ od septembra 1944. do marta naredne godine.

Procesom čišćenja, najvećim delom, rukovodilo je Odeljenje za zaštitu naroda (Ozna). Ozna je od samog nastanka, 13. maja 1944. u Drvaru, kopirana metodološki po sovjetskom modelu kao politička policija vođena iz jednog centra i organizaciono jedinstveno postavljena za celu Jugoslaviju.

Srpsko stradanje pod boljševičkom okupacijom

O srpskom stradanju, naravno, nema dovoljno opsežnih i temeljnih dokaza. Najozbiljnije istraživanje u koje smo imali uvid uradio je dr Srđan Cvetković sa Instituta za savremenu istoriju u naučnom radu “Represija komunističkog režima u Srbiji na kruju Drugog svetskog rata sa osvrtom na evropsko iskustvo”. Cvetković u ovom istraživanju navodi da je Komisija za tajne grobnice ubijenih posle septembra 1944. do kraja maja 2015. prikupila podatke za više od 56.000 lica stradalih u posleratnim čistkama i to uglavnom na osnovu same arhivske građe državne bezbednosti. Još strašniji podatak o stradalima je činjenica da je svega 2876 ljudi ubijeno na osnovu kakve-takve smrtne presude. Svi ostali likvidirani su bez suda ili su stradali u logorima.

Ubijeno je 9713 zemljoradnika, 3817 domaćica, 2775 zanatlija, ali i 883 nadničara, 456 učenika ili studenata, pa čak i 167 sveštenika.

Bez suda su stradali advokati, apotekari čak i glumci, ukupno tri stotine njih. A kad govorimo o starosti žrtava bilo je 4636 lica mlađih od 18 godina, dakle dece, i 8611 žena i staraca starijih od 66 godina. U logorima je takođe stradalo oko 30 odsto žena.

Međutim, i u samoj studiji naglašava se da je reč o minimalnom broju žrtava, kao i o činjenici da nedostaje oko 20-25 odsto lica. Procene su da samo u Srbiji broj likvidiranih “ne bi mogao biti mnogo manji od 70 hiljada”, da je broj žrtava boljševizma u celoj Jugoslaviji oko 150 hiljada lica, a reč je o prvoj fazi tzv. “divljeg čišćenja društva”. Posle toga krenulo se u institucionalno razračunavanje. Do 1953. godine samo su vojni sudovi osudili više desetina hiljada lica, a u periodu od 1945-48. doneli su 79.949 presuda za teritoriju Jugoslavije od čega na Srbiju otpada polovina, a od toga broja doneseno je 6663 smrtnih presuda. Kako beleži Cvetković, ilustrativno je sledeće: “Prema nepotpunim podacima, Državnoj komisiji, zemaljskoj i svim drugim istražnim organima dostavljeno je 938.828 prijava o ratnim zločinima i zločincima. Napravljeno je oko 550.000 zapisnika sa saslušanja svedoka i optuženih…” Bilo je dakle mnogo materijala, radilo se na izgradnji slobodne države…

Goli otok

U komunističkom kompleksu koncentracionih logora na Golom otoku u kojem su utamničeni  politički zatvorenici u periodu od 1949. pa do 1956. godine, zatvoreno je i najsvirepije mučeno između 17 i 32 hiljade ljudi. Tačan broj uhapšenih i tačan broj ubijenih nikada nije utvrđen. Procenjuje se da je najmanje šest stotina ljudi skončalo u ovom boljševičkom kazamatu, a procene se kreću do čak četiri hiljade. Časopis “Novi plamen” objavio je spisak savezne UDB-e sa 16.101 imenom zatočenika, čime je utvrđen najmanji mogući broj zatočenika. Pouzdanost boljševičke administracije nije visoka jer ih je karakterisala praksa rada bez dokaza i evidencije, sa čvrstom tendencijom da sopstvene zločine minimalizuju i prikriju, a dokaze zatru.

Prinudni otkup

Srpski seljak je neposredno posle dolaska boljševika na vlast prolazio kroz period teškog maltretiranja i torture. Reč je o tzv. “Crvenom jarmu” i “prinudnom otkupu” kada su ljudi u crnim kožnim mantilima hapsili, tukli, pa čak i ubijali srpske zemljoradnike otimajući im poljoprivredne proizvode, pšenicu, kukuruz, ječam, stoku, i terajući ih na silu u zemljoradničke zadruge, kolhoze i druge kombinate po uzoru na praksu iz SSSR-a. Poznate su priče o partijskim aktivistkinjama, drugaricama koje su čupale brkove uglednim srpskim paorima uglavnom u Vojvodini, ali i po Šumadiji, uglavnom po Srbiji, ne bi li im oteli džak brašna ili metar pšenice.

Dragiša Božić, hrabri i profesionalni novinar koji je ceo svoj život posvetio istraživanju ove teme napisao je nekoliko knjiga i snimio nekoliko dokumentarnih emisija o ovom zlu “narodne vlasti”. Božić naglašava da je “do 1953. godine samo kroz zatvor Zabelu prošlo više od sto hiljada srpskih paora”.

Ovim zločinom boljševičke vlasti su indirektno pogodile većinsko srpsko stanovništvo, a nekoliko stotina hiljada Srba bilo je najdirektije pod čizmom crvenog terora. Svojevrsnu ironiju čini činjenica da je Titova Jugoslavija u to vreme poklonila Rumuniji 20 hiljada tona, a Albaniji deset hiljada tona pšenice koje je otela srpskom seljaku.

Početak terora

Priprema za boljševičko preuzimanje vlasti počela je tokom Drugog svetskog rata i oličavala se surovošću u obračunima sa građanskom i monarhističkom, uglavnom srpskom populacijom. Bilo kroz obračune sa četnicima, Jugoslovenskom vojskom u otadžbini ili sa civilima kroz tzv. operacije “levog skretanja” odnosno monstruozne masovne egzekucije po Hercegovini i Crnoj Gori, partizani su primarno pripremali teren za preuzimanje vlasti, a tek uzgred boreći se protiv okupatora. Osim toga, koketiranje sa ustašama i Nemcima i sukob sa četnicima, i povrh svega oklevanje da se oslobodi Jasenovac u svom zajedničkom imenitelju imaju isključivo antisrpsku misiju.

Ako ovome dodamo i fakat da je od 1943. Tito dozvolio masovan prelet Pavelićevaca i domobrana, (pojedini autori ističu broj od dve stotine hiljada pripadnika fašističkih hordi) u partizane jasno je da je boljševička ideologija na meti imala isključivo srpsku nacionalnu ideju. Njihov deklarisani antinacionalizam i srodno frazerstvo, u praksi su trajno ispoljavali isključivo antisrpsko delovanje.

Nakon oslobođenja od Nemaca komunisti su streljali hiljade Beograđana, uglavnom pripadanika građanske inteligencije, časnih rodoljuba kojima je jedini “greh” bio u ne gajenju simpatija za boljševičku ideologiju.


Čim je iskoristio juriš Crvene armije i oslobađanje Beograda, Tito se pokvareno umuvao ispod krila starijeg brata i zaposeo bogataške vile na Dedinju, naredio je mobilizaciju sedamnaestogodišnjaka i ostalog srpskog stanovništa goneći ga na najbesmisleniji front Dvadesetog veka – Sremski front. Na ovom stratištu uzalud je izginula srpska mladost. Procenjuje se da je na tom frontu koji vojnički nema ni jedan jedini opravdavajući argument u periodu od 23. oktobra 1944. do 13. aprila 1945. godine živote izgubilo po zvaničnim podacima od 15-30 hiljada srpskih mladića (popisano 13.400). Međutim, te brojke su daleko od realnih, a neki istraživači govore o čak 120 hiljada ubijenih golobradih Srba. Paralelno s tim sprovođen je genocid u Vojvodini prema nemačkom starosedelačkom stanovništvu.

Nikada dovoljno srpske smrti

Desetine hiljada Srba civila likvidirano je od strane boljševika tokom povlačenja četnika, njihovih porodica i civila koji su se preko Bosne, Hrvatske i Slovenije izvlačili ka Austriji nakon sloma Trećeg rajha. Ne ulazeći ovom prilikom u procene o broju likvidiranih vojnika što kraljeve vojske što četnika ili ustaša, naglašavamo da je glavom, zajedno sa njima platilo i više hiljada civila i članova njihovih porodica čiji je greh bio jedino u tome što su se našli na zajedničkom mestu sa ostacima tih vojnih jedinica.

Primerice, pre nekoliko dana u slovenačkoj Kamniškoj bistrici na obeležavanju Osamdesetogodišnjice stradanja na Zidanom Mostu boravila je crnogorska državno-crkvena delegacija. Na tom mestu se prema podacima Veseljka Koprivice izvlačio komandant četničkih jedinica Pavle Đurišić sa 7-12 hiljada naoružanih vojnika i 3-6 hiljada civila, žena, dece i ranjenika. Partizani su na tom mestu streljali oko šest hiljada zarobljenika među kojima je bio i mitropolit Joanikije Lipovac, a ubili su još 70 sveštenika iz Crne Gore.

Sadašnji crnogorski mitropolit Joanikije, naslednik mučeničkog mitropolita Joanikija Lipovca kojeg su boljševici ubili, a ni grob mu se ne zna, rekao je da su “Titovi komunisti u Sloveniji pobili ostatke kraljevske vojske u otadžbini, sveštenike i preko 20 hiljada vjernog naroda tokom maja i juna 1945. godine.”

Neiscrpna lista boljševičkih zločina

Ivan Miladinović govoreći o događajima neposredno nakon zaposedanja Beograda od strane jugoslovenskih boljševika u tekstu “Progon i ubistvo srpske inteligencije 1944.” ističe:

“Šta se zapravo desilo krajem leta i početkom jeseni 1944. godine, kada su proleterske jedinice došle u Srbiju? Kakvo je bilo raspoloženje u narodu? Na martovskoj sednici Politbiroa CK KPJ, 1945. Blagoje Nešković je referisao:

– Čaršija i gradska inteligencija je protiv nas.

I nastavio:

– Omladina gradska je takođe protiv nas.

Edvard Kardelj je dodao:

– Neprijatelj u Srbiji nema seljaka, ali ga nemamo ni mi.


U Srbiji se za sve i svašta gubila nacionalna čast, što je automatski značilo i konfiskaciju imovine i teži ili lakši prinudni rad i gubitak svih građanskih prava. Penzionisani ministar dr Vasilije Protić izgubio je nacionalnu čast zbog toga što je jugoslovenskoj izbegličkoj vladi u Londonu dostavio `60 snimaka o ustaškim zverstvima u Jasenovcu`.”

O progonu najistaknutijih srpskih intelektualaca od strane boljševika Miladinović piše:

“Na dugačkom spisku stradalnika ove kampanje našli su se akademici Veselin Čajkanović i Miodrag Tomić, pa direktor Instituta za fiziologiju, genetiku i selekciju SANU prof. dr Borivoje D. Milojević, zatim direktor Balkanološkog instituta u Beogradu prof. dr Henrik Barić, poznati lingvista Branko Miletić, ugledni germanist Pero Slijepčević i njegov brat Đoko, čuveni istoričar Srpske pravoslavne crkve…

Pa prof. dr Justin Popović, jedan od vodećih srpskih teologa, zatim osnivač primenjene entomologije u Srbiji prof. dr Mihailo Gradojević, istaknuti profesor dr Relja 3. Popović, ugledni internista prof. dr Lazo Stanojević, urednik medicinske rubrike `Politike`, prof. dr Radoslav Grujić, jedan od autora najpre čuvenog, a potom brzo zaboravljenog Memoranduma SPC o genocidu nad Srbima u nacističko-fašističkoj NDH…”

Do kraja 2012. Komisija za tajne grobnice je evidentirala, na osnovu arhivskih dokumenata, prijava građana i svedoka, 211 lokacija na teritoriji Srbije. Zločin boljševika bio je ogroman i težak a najteže u njemu je to što je nedovoljno istražen i što ga Srbi nisu svesni.

Od zaborava do ponavljanja

Ovaj poduži, prekoravajući bolan i tragičan uvod trebalo bi da nametne Srbima jednu, na žalost, smrtonosnu analogiju. Zaboravljajući ko je i kako zajahao Srbiju i u crno je zavio pijući joj krv više od pola veka na takozvanoj boljševičkoj ideologiji dosledno primenjujući kominternovsku doktrinu gazeći svaku mladicu srpskog nacionalnog interesa, Srbi su dozvolili da joj već više od decenije komanduje slično boljševičko zlo i nakazni antiljudski režim.

Kao i pre osamdeset godina Srbiju je i pre desetak godina zaposeo nesoj koji je vodi u lipsalište. Polusvet zadojen kultom ličnosti i ličnim interesima nesvestan razmere sopstvenog zločina vrši autodestruktivni ritual nad sopstvenom državom, narodom, sugrađanima, porodicom, životom i razumom.

To što Vučić ne veša, ne strelja ili ne kolje hiljade nevinih ljudi čiji je greh jedino u tome što preziru njegovu despotiju posledica je okolnosti na koje on ne može da utiče. U ovom delu sveta ne bi blagonaklono posmatrali rađanje jednog novog Pinočea. Ali, da se samo on pita svaki bi potok u Srbiji bila masovna grobnica bez znaka i znamenja. Možda bi samo urezao nekakvi opšti simbol grobnog mesta sa imenom bez prezimena, tek da se podseti i podiči minulim radom.

Zaboravljajući teror boljševika i neizlečive posledice njihove vlasti Srbi su se podali još gorem zločincu od Broza. Tito je, ipak, Srbima bio lakši jer ih je krvavim rukama hranio, dizao ekonomiju i standard i velikoj većini Srba kojima je isprao politički mozak obezbedio, za ono vreme, odlično ekonomsko blagostanje, ali i neizvesnu budućnost. Tito Srbe, ma šta im radio nije dotukao. Ovaj (novi) vladar obezbediće mnogo izvesniju budućnost – pakao od života i eliminaciju pristojnih mogućnosti da se od njega ikada oporavimo i kao društvo i kao država i kao nacija, i kao ljudi.

Danas nije na dnevnom redu masonsko-kominternovska ideologija o uništavanju srpskog nacionalnog pitanja i srpske nacionalne države. Preciznije, Kominterna se negde u tokovima istorije zagubila ili je volšebnom metamorfozom preoblikovana u modernije, univerzalističke obrasce poput globalizma, neoliberalizma, neokona i slično. Ali, epigona te ideologije bez konkretne ideologije imamo na vlasti u Srbiji i on se iz petinih žila trudi da obezbedi nastavak strmoglavog posrtanja Srpstva.

Njegov osnovni zadatak bio je da obezbedi kvazidržavnost Kosova, a prioriteni zadatak mu je da Srbiju približi i isporuči u NATO okrilje.


To što krade, sakati, otima i unesrećuje Srbiju u svakom mogućem smislu, što je kompromituje, sramoti i omalovažava na svakom koraku i čim otvori usta, a ne zatvara ih uopšte, sve to samo je cubok i uzgredna lična korist koju obezbeđuje jer se njegovi gospodari raduju svemu lošem što učini Srbiji. Mirni su dok god Srbiju isporučuje NATO okupatorima, i to će učiniti mirno kao što je veleizdajničkim potezima isporučio Kosovo i Metohiju, kako neki kažu, svojima.

Izgleda da demoni ne dangube i ako je do njega ili njegovih gospodara neizvesnosti nikakve tu ne može biti. A hoće li mu to dozvoliti narod sklon zaboravu? Biće da je taj narod, kakav-takav, ovom prilikom prepušten isključivo i samo sebi i Bogu. A Bogu onoliko koliko u Njega veruje. Ni od velikog bratskog naroda s istoka nema velike vajde, iako bi trebalo da je ima, ono bar zbog pretećeg širenja NATO. I to se da delimično razumeti. S gorčinom:

– Rusija nije zaslužila da Srbija prema njoj koncipira politiku inspirisanu “žeđi za profitom i kukavičkim multivektorizmom”. Kao što, takođe, Srbija nije zaslužila uvredu kojom se definiše konstrukcija da  obojena revolucija ruši vladavinu čoveka koji naoružava Ukrajinu.

AUTOR: Slavko Živanov