Žene Golog Otoka: Nova saznanja o užasima Titovog logora, mučili su svoje gore nego nacisti

Ovo za Sputnjik kaže dr Ljubinka Škodrić, viši naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, autor knjige „Žene Golog otoka“.

„Novka Vuksanović koja je prošla nacističke logore, nad njom su vršeni medicinski eksperimenti, govorila je da ne sanja ni Ravensbirk, ni Aušvic, ali je Goli otok i sve preživljeno na njemu ne ostavlja. Progoni i u snu i na javi.

Knjiga Ljubinke Škodrić, u izdanju kuće Vukotić Media prva je istoriografska obrada pitanja žena od pojave Rezolucije Informbiroa, hapšenja, preko zatvaranja i mučenja u logorima, do njihovih sudbina i košmara po puštanju na slobodu.

Osnova za proučavanje je popis kažnjenih koji su prošli kroz logor od 1948. do 1961. godine. Neki su i više puta bili u zatvoru, na tom popisu je 16.090 ljudi. Iz tog spiska izdvojila je žene, njih 1080.

„Mogle su biti kažnjene na dva različita načina, najčešće je i kod muškaraca i kod žena, primenjivana administrativna kazna. Ne sudski postupak, već je za prekršaj izricana kaznu društveno-korisnog rada. Ta kazna je uglavnom trajala oko 2 godine. Tako je kažnjeno oko 950 žena“.

Škodrićeva objašnjava da su sudske kazne mogle iznositi i po nekoliko desetina godina. Međutim, ženama koje su bile osuđene na kaznu društveno-korisnim radom kazna je mogla biti produžena na još 2 godine, pa na još 2 godine..:

„Imamo slučaj Branislave Marković koja je duže od 5 godina bila u raznim logorima, kažnjena je društveno-korisnim radom. Od žena koje su sudskim putem osuđene najdužu kaznu izdržala je lekarka Stanojka Đurić, u logorima je provela više od 7 godina. Osim arhivske građe, tokom istraživanja, veliki značaj imala su sećanja koja su pojedine žene objavile, pre svega Ženi Lebl, zatim Milke Žicine, Smilje Filipčev i drugih koje su zabeležile šta su preživale. Iako se ovom temom na naučni način malo do sada bavilo, ona je jednim malim delom poznata javnosti na osnovu objavljenih sećanja“.

O torturi koja je nad zatvorenicima vršena, javnost pomalo zna i iz književnih dela, i iz svedočenja muškaraca. Međutim, Škodrićeva otkriva specifičnosti izdržavanja kazne koja je organizovana kao stravičan sistem uzajamnog ponižavanja, sa posebnim udarom na ženski identitet, sve u cilju revidiranja stava o Informbirou.

„Špalir kroz koji su svi prolazili kad kroče na ostrvo je prvo sećanje. Tukle su ih u nizu dugom skoro hiljadu metara. Gubile su svest, krvarile, pojedine su ostale bez zuba. Kada bi se završio špalir, novopridošle bi bile šišane, namerno grubo šišane. Posle fizičkih stradanja, doživele bi udar na ženski identitet. U muškim sećanjima nema osvrta na to, a one se sećaju kako su šišane nakaznim makazama u frizure koje nisu imale smisla. Čak je i Aleksandar Ranković, kad je posetio Goli otok, pitao kažnjene ko ih je ošišao i zašto su tako ošišane“.

Špalir je primenjivan i kasnije u slučajevima kažnjavanja pojedinih žena. Autorka navodi da je Zlatana Popović, kako se njena sestra sećala, čak 30 puta kažnjena špalirom.

„Podatak iz sećanja može biti neosnovan, ali sam u arhivskoj građi našla da je samo u novembru 1950. godine dva puta kažnjena špalirom. Organizovani su i posebni špaliri, samo da se neko vređa. Tako je Brana Marković bila kažnjena špalirom u kome je samo pljuvana i vređana. Kaznom koja je bila namenjena njenom poniženju“.

Žene su kažnjavane na različite načine, mučene i prekidom sna, celonoćnim udisanjem mokraće i izmeta. One koje nije bilo moguće slomiti, naterati da revidiraju svoj stav o Sovjetskom Savezu i Staljinu, morale su i da spavaju u uzanom prostoru ispod kreveta, gde su ih jeli pacovi.

U posebnom riziku bile su žene iz takozvane klozet ekipe, kazne koja je takođe bila vrsta udara na ženski identitet:

„Kažnjenica Jelena Hadžikan kaže, Udba je namerno htela da budemo prljave, da smrdimo, da bi nas na taj način dodatno ponizila. Ta vrsta kažnjavanja, čišćenjem kanalizacionih odvoda, i to najčeše golim rukama, imala je dva cilja. Prvi je strahovito poniženje, a posle toga im nije bilo dozvoljeno da se operu, pa su svi bežali od njih, od njih se širio nesnosan smrad. Sa druge strane, one su predstavljale higijenski rizik za sebe i okolinu“.

Brojne su bile ceremonije ponižavanja i sramoćenja žena Golog otoka. Teško im je padala i činjenica da ih muče njihove dojučerašnje saborkinje, žene sa kojima su prešle Sutjesku, Neretvu, izborile slobodu. Među njima je i Miljuša Jovanović koja je ostala bez stopala u Igmanskom maršu.

Ova žena koja je prošla svu navedenu torturu, sedela je i tucala kamen, kamenom. Poznata je po nepokolebljivosti i odlučnosti da ne revidira stav. Nije bila jedina.

„Te žene su veoma bitne u proučavanju tog procesa. Jedna od ostalih zatvorenica ih naziva - Informbirovski asovi. Te žene su stvarno bile asovi i trebalo je zaista imati neiscrpnu snagu, i fizičku i psihičku, da bi se pružio otpor. Niz žena je uspeo da suprotstavi pritisku. Jedna od njih je Milljuša Jovanović, zatim Branislava Marković, Jelena Hadžikan i niz drugih koje su našle snage, ne samo da se suprotstave, već i da izdrže sve što ih je to suprotstavljanje koštalo“.

Kada su puštene na slobodu ponovo su ih nadzirali. Neke su ponovo hapšene, teško su uspevale da nađu posao, da ostvare pravo na penziju. Od nekih je očekivano da špijuniraju svoje saborkinje, članove porodice.

Za mučenja i zlostavljenja žena niko nije odgovarao, ni u jednoj od republika Jugoslavije koja se raspala. Novi rat bacio je golgotu osuđenika Golog otoka u zaborav.

Sve kažnjene žene, kao glavnog, najsurovijeg stražara logora navode Mariju Zelić koja u intervjuima tvrdi da nikada nikoga svojom rukom nije udarila.

„Veliki broj kažnjenica se posle puštanja na slobodu, u težnji da izbegne nadzor u maloj sredini, doselio u Beograd, gde je živela i Marija Zelić. One su je sretale i u ranijim periodima, pre tih svedočenja koja se dešavaju 1990. Neke su čak i pričale da su je pljunule na ulici, ali to je jedino što je bilo. A ona je nastavila svoju aktivnost. Dodeljena je kao podstanar književniku Radovanu Zogoviću, da bi ga nadzirala. Miljuša Jovanović je bila zabezeknuta, došla je kod Zogovića u posetu i tamo zatekla Mariju Zelić. Predstavnici Službe bezbednosti koji su sprovodili represiju nad kažnjenicama bili su deo sistema čija se ispravnost nije mogla dovesti u pitanje“.

Škodrićeva u knjizi govorio o teškim i dugotrajne posledicama boravka u logorima. Mnogim ženama izmenjen je karakter, patile su od depresije, apatičnosti, deprimiranosti sa znacima psihotičkih poremećaja.

Reč je o posledicama sistematskog sprečavanja solidarnosti, empatije, brižnosti, saosećanja, o udarcu na formativne osobine žena.

„Muškarci i žene bili su u sličnim logorima, sličan je bio odnos prema njima, ali su ga drugačije doživljavali. Žene kao najveći problem ističu da su počele da sumnjaju jedna u drugu, da gube poverenje, da se međusovno optužuju. Nisu bile u stanju da se poveravaju, razumeju, osnovne formativne ženske osobine, empatija, osećanje, nisu mogle da se razviju“.

Ipak, po puštanju na slobodu, one razvijaju internu mrežu ženske solidarnosti, druže se, posećuju, ali vode računa da time ne skrenu pažnju na sebe.

Više od polovine žena, njih 55,74 odsto, u trenutku donošenja rezolucije Informbiroa imalo je između 18 i 27 godina, život im je prekinut u najplodnijem periodu.

„Bile su to većinom službenice, učenice ili studentkinje, najnaprednije žene, u vreme kada većinski stanovništvo živi na selu. Sasečen je najnapredniji deo ženske populacije na početku izgradnje sopstvene karijere. Kasnije su teško uspevale da povrate pozicije, ostvare značajnije pomake u odnosu na period pre kazne“.

Glas javnosti/S04S