DARKO TANASKOVIĆ: Inoslav Bešker i mit o drugoj Hrvatskoj
Autor: Glas javnosti
Domoljubno uzbuđenje i histerična galama izazvani odavanjem dužne pošte jednom dobrom Hrvatu, Inoslavu Beškeru, potvrđuju da ne postoji nikakva „druga Hrvatska”
U Rimu je, krajem juna, preminuo poznati hrvatski novinar, filolog i profesor na hrvatskim i italijanskim univerzitetima Inoslav Bešker (1950-2023), čovek izuzetne intelektualne radoznalosti, raskošne erudicije i smirene racionalnosti. Bio je, nesumnjivo, jedan od najboljih poznavalaca katoličke i, u širem smislu, verske i crkvene problematike u Hrvatskoj. Smrt ga je zadesila u Rimu, gde je mnogo godina živeo i radio kao dopisnik hrvatskih medija.
Neispunjena želja ostala mu je da bude valeposlanik pri Svetoj stolici. Ovaj skroman ogled zamišljen je kao nekrolog i poštovalački hommage dragocenom čoveku i intelektualcu, koga sam imao sreću da poznajem ravno tri decenije, ali nikako nije mogao ostati samo nekrolog, baš zbog nekih Beškerovih vrlina i trenutka u kome mu je bilo suđeno da ode, a za koji te vrline u njegovoj Hrvatskoj, pa i na širem bivšem jugoslovenskom prostoru, nikako nisu karakteristične, a pogotovo ne pretežne.
Suočavanje u Luganu
Evo kako sam upoznao Inoslava Beškera. Okolnosti pod kojima smo se prvi put sreli i na sasvim poseban način sarađivali nisu bez značaja za razumevanje razloga smeštanja Beškerovog odlaska, kao svojevrsnog lakmusovog papira, u širi društveni, idejni i moralni kontekst aktualnog hrvatskog državnonacionalnog ambijenta.
Bilo je to početkom decembra ratne 1993. godine u švajcarskom gradu Luganu. Redakcija italijanskog programa tamošnje televizije došla je na ideju da u veoma gledanoj dijaloškoj emisiji originalnog naziva „In(s)contri” (spoj reči „incontri” – susreti, i „scontri” – sudari) sučeli dvojicu, kako su se izrazili, nezavisnih intelektualaca, jednog Hrvata i jednog Srbina, sa namerom da se što objektivnije predstavi priroda rata u Hrvatskoj i pokušaju predvideti puteva kojima bi se događaji u perspektivi mogli kretati. Izbor je, sa hrvatske strane, pao na Inoslava Beškera, tadašnjeg dopisnika Vjesnika iz Rima, i, pošto su se u Beogradu sa belega izmakli mnogi tada objektivno pozvaniji, na mene.
Sa zebnjom sam otputovao u Švajcarsku, ne znajući ko će mi biti sagovornik, a trema se povećala, kad sam saznao da će to biti Inoslav Bešker, o kome sam ponešto znao. Ako ništa drugo, a svakako značajno, da je tada italijanski govorio neuporedivo tečnije od mene. Upoznali smo se na terasi luganskog hotela, dan pre emisije. Duže smo neusiljeno razgovarali. Moja zebnja se, s jedne strane uvećala, jer sam shvatio koliko je sabesednik obavešten i potkovan u svoji stavovima i sudovima, dok je, s druge strane, i popustila, pošto sam se osvedočio da pred sobom imam autentičnog i civilizovanog intelektualca, nesklonog teškoj reči i, nadasve, odmereno racionalnog.
Naš razgovor, za koji su organizatori i voditelj očekivali, i činilo se priželjkivali, da se pretvori u dvoboj, bio je napet i težak, ali je protekao u pristojnom i umerenom tonu, za šta je Bešker imao presudnu zaslugu, jer je bio ne samo jezički superiorniji, već je, u neku ruku, bio kod kuće, na domaćem terenu. Ovo ističem imajući u vidu izvesne neukusne i neprimerene, a krajnje znakovite optužbe koje su prethodnih dana u Zagrebu post mortem (obdukcijski) javno iznete o ovom dostojanstvenom Hrvatu. Sećam se da je Bešker u iznošenju svojih argumenata i suprotstavljanju mojima čvrsto i neodstupno zastupao zvanične hrvatske stavove o tome da je njegova država napadnuta, da vodi odbrambeni, dakle, pravedni rat i da će ga sigurno, pre ili kasnije, dobiti. Govorio je uvereno, ubedljivo, čak i duhovito, ali bez trunke mržnje ili nipodaštavanja prema drugoj strani koju sam se ja trudio da zastupam najbolje što sam mogao i umeo. Sve se završilo, ako smem reći, časno, s tim što pretpostavljam da su gledaoci imali osnove da, ukupno uzevši, Beškerov nastup dožive kao nadmoćniji.
Kad danas u hrvatskom tisku čitam šta se lešinarski neosetljivo piše o ovom vrednom čoveku, na koga bi njegovi sunarodnici imali sve jake razloge da budu ponosni, ne mogu da se ne setim tog našeg prvog susreta i ne posvedočim da je on svojom odlučnom civilizovanošću i umerenošću neuporedivo više doprinosio hrvatskoj stvari od nekih koji su bukački poleteli, zapravo preleteli, sa leve strane političkog spektra, kome je i on pripadao, na graktališta krajnje nacionalističke desnice, sa kojih i danas papagajski grakću. Vreme netrpeljivih nije prošlo.
Vreme netrpeljivih
Vreme netrpeljivih (1974, 1998), kao što je poznato, naslov je kapitalne studije Andreja Mitrovića (1937-2013), u kojoj ovaj vrsni istoričar prikazuje i analizira politiku evropskih država između dvaju svetskih ratova. Simptomatično je, za naš (bivši) jugoslovenski prostor, da je ona bila podjednako aktualna i 1974. i 1998. godine, tako da je drugo izdanje bilo praktično neizmenjeno u odnosu na prvo, a nesmanjeno je aktualno i danas. U to nas uverava i posthumni odnos prema Inoslavu Beškeru, tako da njegovo neobično i retko ime nije pogodno samo za hrvatske križaljke, već i za razumevanje hrvatske stvarnosti.
Profesor Mitrović, kome se nikako ne može pripisati greh srpskog nacionalizma, u jednom intervjuu 1999. godine, ocenio da je jugoslovenska država imala dve-tri različite istorije. Danas bi se verovatno reklo da o njoj postoji više narativa. Obraćajući se svom, srpskom narodu, poručio je i sledeće: „Reći ili prećutati zlo postaje veliko pitanje, koje pojedini ljudi zaoštravaju smatrajući da slika o nama mora biti ulepša(va)na. Naučni duh i razum na to odgovaraju: priznajmo, jer niko na svetu nikada nije bio potpuno čistih ruku. Priznanjem se prolazi kroz, upotrebiću tu reč, kolektivnu katarzu, ali – što je važnije – njime se stvara racionalna situacija. Znamo ko smo, ne lažemo ni sebe ni druge i sa tom svešću pokušavamo da idemo u budućnost”.
Ako je reč o stavu opšteg važenja za sve narode i zajednice, a ne jedino Srbe, onda bi se njegova logika, pretpostavljam, mogla primeniti i na Hrvate. Takođe, ostavimo li po strani fenomene kolektivne katarze, kao i pokajanja, pomirenja i praštanja, što pripada sferi uzvišenog duhovnog, bar za sada i za duže vreme u nas i utopijskog diskursa, pa ostanemo samo pri poželjnosti racionalne situacije, slučaj posthumnog prozivanja Inoslava Beškera upućuje na sumorna predviđanja u pogledu ostvarivanja temeljnih preduslova na hrvatskoj strani za njeno uspostavljanje u hrvatsko-srpskim odnosima. Jer, mada to može zazvučati subjektivno odbranaški, Srbi su, iako daleko od ideala pune samokritičnosti, na Mitrovićevom putu ka katarzi znatno više odmakli od svojih zapadnih suseda. Malo će ko od Srba ustvrditi da u njihovo ime tokom ratova 1990-ih nisu počinjeni zločini i da se jedan od najtežih nije dogodio u Srebrenici, ali se u Srbiji većinski neće prihvatiti njegova politički motivisana kvalifikacija kao genocida. Slično vredi i za stradanja Vukovara, Dubrovnika… U Hrvatskoj je raspoloženje bitno drugačije. Zbog čega je to tako?
„Druga Hrvatska”
Staza ka shvatanju razloga za zakovanost hrvatskog stanovišta u jednu istinu mogla bi se potražiti u odgovoru na pitalje koje je hrvatski novinar Jasmin Klarić u Nedeljnikovoj Velikoj crvenoj knjizi ovako formulisao: „Zašto nikada nije postojala druga Hrvatska?” Klarić se očigledno trudio da na što sofistikovaniji i zaobljeniji način ukaže na suštinu razlike između hrvatskog i srpskog mentalnog habitusa (u smislu Dincelbaherovog shvatanja mentaliteta), uslovljenog nepodudarnim skorašnjim povijesnim okolnostima.
„Kao što je rat u državama koje su nastale raspadom Jugoslavije bio iznimno važan za ideju antiratne, nenacionalističke i moderne Srbije, poznate pod sintagmom ‘Druga Srbija’, isti taj rat je u Hrvatskoj znatno utjecao na to da se nešto poput ‘Druge Hrvatske’ jednostavno ni ne pojavljuje kao politička ideja. Valjalo je, naime, obraniti ikakvu državu”, zaključuje Klarić, da bi na drugom mestu dodatno razjasno: „Ukratko, političkog prostora za viziju ‘Druge Hrvatske’ na najsuštinskijoj razini nikada nije bilo. Putanja koja je vodila od samostalnosti, odbrane međunarodno priznatih granica u ratu, i ulaska u društvo zemalja zapadnog kruga nije nikad bila upitna, bar ne od strane političkih snaga u zemlji koje nisu bile tek marginalnog, ako i takvog, utjecaja. Ispod te jasne, velike strateške orijentacije koju je podržavao i podržava najveći dio građana i politike, roje se, kako spada u demokratskom društvu, razne i dosta različite verzije budućnosti zemlje”. A u tom „demokratskom rojenju” uobličila su se, konstatuje Klarić, „dva politička svijeta, na jednoj strani HDZ i sve što njegova vladavina podrazumijeva, a na drugoj oni koji dolaze sa svih strana političkog spektra, a zajednički im je odium prema načinu i razultatima vladanja ove stranke”.
„Pa eto, to je ta ‘druga Hrvatska’”, uskliknuće s olakšanjem i ushićenjem neki drugosrbijanci, ona
antituđmanovska, antiustaška, antifašistička i istinski demokratska! E pa nije! Pojednostavljeno rečeno, tri glavne premise na kojima počiva opšta „velika strateška orijentacija”, koju podržavaju hrvatska politička, intelektualna, verska elita i vas puk mogu se sažeti ovako:
- Milošević i njegova politika – samim tim i Srbija – glavni su krivci za krvavi raspad Jugoslavije;
- Na Hrvatsku je izvršena agresija i
- Hrvatska je vodila oslobodilački, „domovinski”, a samim tim i pravedan rat.
Sa ovim trima temeljnim odrednicama hrvatske državnonacionalne ideologije slažu se, u većoj ili manjoj meri, predstavnici tzv. „druge Srbije”. U tome je stvar i dubinska, nepremostiva razlika u reprezentativnoj nacionalnoj percepciji iskušenja najnovije istorije, a i one pre nje i posle nje (ako se to sme nazvati budućnošću). U Srbiji, naime, drugosrbijansko prihvatanje hrvatske „istine” nije, srećom, većinsko, ali ni „tek marginalnog, ako i takvog utjecaja”. Na beogradskim ulicama se demonstriralo protiv rata, a Slobodan Milošević je nazivan najgorim imenima, recimo „balkanskim kasapinom”, što su dušmani na Zapadu samo preuzeli kao svoje slogane… Najzad je i sramno isporučen Haškom tribunalu. Zato i jeste smisleno govoriti o „drugoj Srbiji”, a o drugoj Hrvatskoj ne. Da li je dobro što je tako, drugo je pitanje, no njime se ovom prilikom ne bih bavio. Ali, tako jeste i nikakvom se relativizujućom akrobatikom ne može prikriti.
Stradanje Beškera
Sve što je do sada rečeno ne znači da u Hrvatskoj nema istinskih demokrata, antituđmanovaca, antifašista i ljudi koji se suprotstavljaju reviziji istorije i veličanju zločinačkog ustaškog pokreta. Ima ih, i to ne malo, pogotovo među tzv. „levim intelektualcima”, ali ne samo među njima. Jedan od najistaknutijih i najdoslednijih bio je upravo Inoslav Bešker. Ali, svi oni, ma koliko iskreni i delatni bili u svojim poštovanja dostojnim pregnućima sred nepovoljnih okolnosti, nisu nikakva „druga Hrvatska”, već bolji deo, uslovno rečeno, „prve Hrvatske”. I danas jedine politički relevantne.
Koliko ovi prosvetljeniji umovi, moralniji duhovi i, što je najbitnije, racionalniji glasovi smetaju braniteljima sakrosantnog konsenzusa u pogledu nedodirljivosti svih aspekata onih triju antisrpskih premisa u temeljima savremene hrvatske državnonacionalne doktrine, zorno svedoči i posthumno stradanje Inoslava Beškera. Pohvalni nekrolozi, sa ponešto benignog hiperboličkog prehvaljivanja, uobičajenog u takvim prilikama, kojima su se hrvatski novinari oprostili od svog cenjenog i zaslužnog kolege, zaparali su osetljive domoljubne uši filozofa Nevena Sesardića, čije nas grubo kritičko oglašavanje iznova navodi na dilemu može li se svaki diplomirani student, odnosno profesor filozofije, legitimno smatrati filozofom, tj. čovekom koji autentično filozofski misli.
Na portalu „Heretike”, ogorčeni Sesardić se 7. jula, pod naslovom „Čudna apoteoza novinara”, obrušio na, po njemu, jeretički pokojnikov stav da je operacija „Oluja” bila čin masovnog etničkog čišćenja. Bešker je svoje mišljenje, inače, izneo povodom, kasnije poništene, prvostepene presude Haškog suda generalima Gotovini i Markaču (2011). Služeći se kombinacijom formalnog logiciranja i providnih sofizama, Sesardić nametljivo nastoji da demonstrira svoju intelektualnu nadmoć nad novinarom, ali mu je uradak krajnje slabašan, a učinak neuverljiv. Kako i ne bi bili, kad pokušava nemoguće, da pokaže kako statistički podaci o raskoraku između broja Srba u Hrvatskoj pre i posle njenog „oslobađanja” (od sopstvenih građana) i razlozi zbog kojih su ovi nestali (setimo se čuvene Tuđmanove direktive!) ne upućuju na nasilnu prirodu akcije hrvatskih postrojbi.
Uzgred, Beškeru je zamereno i ranije navodno veličanje Josipa Broza Tita, kao i tvrdnja da je istorijski i sudski utvrđena činjenica „da je Stepinac bio upleten u bandu najgorih krvoloka”. Nije zaboravljena ni njegova simptomatična šutnja u vreme gušenja „hrvatskog proljeća” 1971. godine… Napominjem da Bešker ni u jednom trenutku nije doveo u pitanje opravdanost i prirodu vojnopolicijske akcije „Oluja”, ali je ukazivanje na to da je ova nedvosmisleno poprimila sva svojstva etničkog čišćenja (približno 220.000 hrvatskih državljana srpske nacionalnosti) za filozofskog bojovnika Sesardića bilo je neizdržljivo.
Zar se tome treba čuditi, kad je načelnik Odsjeka za branitelje i domovinski rat Hrvatskog narodnog sabora BiH i ministar branitelja Županije Zapadnohercegovačke, Mladen Begić, mirne duše izjavio je da je vojno-redarstvena akcija „Oluja” bila ne samo legalna i legitimna, već, ni manje ni više, nego „jedna od najčistijih operacija u istoriji ratovanja”, pošto je prethodno detaljno i ponosno saopštio njene taktičke i operatičke pojedinosti, što deluje komično, kad se zna da hrvatski „osloboditelji” sticajem raznih okolnosti, nisu, zapravo, naišli ni na kakav organizovan i snažan otpor krupnijih srpskih snaga. Herojski su udarili po civilima. Takođe, govoreći u Kninu na ovogodišnjem obeležavanju godišnjice „Oluje”, hrvatski premijer Andrej Plenković jasno se odredio: „’Oluja’ je oslobodilačka operacija, ‘Oluja’ je temelj hrvatske slobode i Hrvatska nikada neće dozvoliti da bilo ko napadne ‘Oluju’, hrvatske branitelje, vojnike, policajce”. Kako bi se onda jednom pokojniku oprostilo što je imao svoje mišljenje o zločinačkoj dimenziji „Oluje”? „Druga Hrvatska” naprosto ne sme postojati!
Na Sesardićevu nedoličnu prozivku čoveka koji mu nije kadar odgovoriti, svojim prepoznatljivo duhovitim, čapkunskim načinom reagovao je u Jutarnjem listu (14.07) novinar Ante Tomić, nedvosmisleno naslovljenim utukom „Kako se profesor koji je naglo postao golemi Hrvat strvinarski okomio na pokojnog velikana. Jednom cijenjeni profesor mogao je dostojanstvenije provoditi penzionerske dane. Napadati mrtve ljude i mrtve ideologije je baš sramotno”. Ne vredi i ne može se prepričati šta je i kako Beškerov kolega i poštovalac brze pameti i britkog jezika imao da saopšti očigledno dobro mu znanom umirovljenom filozofu, sa kojim je i ranije polemisao. To se mora pročitati! Za krepati je. Sesardiću ovo nije bilo dovoljno, pa je Jutarnjem listu uputio odgovor, ali je uredništvo navodno odbilo da ga objavi, što, bez obzira na motive u konkretnom slučaju, nije u redu. Zato se profesor ponovo oglasio na „Heretici”, znatno dužim tekstom od prethodnog. Pošto je Tomiću dao lekciju o tome kako treba polemisati, jer njegov oponent, navodno, ima problema „sa dve radnje neophodne za novinarski posao: čitanjem i svađanjem”, saosećajno mu preporučuje lek za smirenje.
Odbrana Stepinca
Poukom da je veština „svađanja” neophodna za novinarski posao, pisac filozofskih traktata nominalno na tragu Poperove ideje otvorenog društva verovatno nehotice otkriva svoje shvatanje javne rasprave u medijima. Najveći deo njegovog teksta posvećen je neprihvatljivosti Beškerove ocene o Stepincu, navedene pri početku mog osvrta. Tomić ga izričito podržava i piše: „Jer jednostavno je tačno da je Stepinac bio upleten u bandu najgorih krvoloka, da je svojim primerom blagoslovio strašnu diktaturu i kada su vrapci u Zagrebu znali da se Srbi i Jevreji masovno ubijaju u savskom blatu 120 kilometara jugoistočno”. Za Sesardića je ovo skandalozno i čini medveđu uslugu branjeniku Beškeru, jer, da nije ovog Tomićevevog „zakucavanja”, možda bi se moglo pomisliti da je počivši novinar i znanstvenik tokom života promenio mišljenje.
Pozivajući se na odluke Hrvatskog sabora (1992) i Županijskog suda u Zagrebu (2016), kojima je osuđena i stavljena van snage presuda nadbiskupu Stepincu iz 1946, Sesardić se pita kako nekome uopšte može pasti na pamet da i dalje merodavnom smatra političku osudu komunističkog suda hrvatskom kardinalu i blaženiku. Tu on lukavo, ali prizemno, pribegava „argumentu” koji bi trebalo da bude efektan, pa uporedivši je sa Beškerovom, navodi izjavu sadašnjeg patrijarha SPC Porfirija iz 2021. godine, da „Stepinac nije učestvovao u zločinima NDH”, da bi pokazao kako „vodeći srpski sveštenik (koji je pre 10 godina snimljen kako peva četničke pesme u Čikagu) ima bolje mišljenje o Stepincu od dvojice poznatih novinara Jutarnjeg lista?”
Porfirijeva tvrdnja je, naravno, istrgnuta iz konteksa, van kojeg se ne može pravilno razumeti. Budući da sam bio član mešovite Komisije Svetog Arhijerejskog Sinoda SPC i Biskupske konferencije Hrvatske – koju su dogovorno osnovali počivši patrijarh Irinej i papa Franja, zarad zajedničkog prerazmatranja uloge Alojzija Stepinca pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata – a kako je član Komisije bio i tadašnji mitropolit zagrebački Porfirije, odlično mi je poznat njegov stav o, za većinu Hrvata – poput učesnika u „Oluji” – „nedodirljivom” Stepincu. Niko ozbiljan sa srpske/pravoslavne strane nikada nije tvrdio da je zagrebački nadbiskup i vojni vikar u NDH lično učestvovao u zločinima koji su počinjeni za trajanja te monstruozne državne tvorevine, ali se i bez toga i te kako može biti ratni zločinac.
Pa ni optuženi i osuđeni na procesu nacističkim glavešinama u Nirnbergu većinom lično nisu učestvovali u vršenju zločina… Sve to Sesardić dobro zna, ali je valjalo što žešće odalamiti pokojnog Beškera i živućeg (i živahnog) Tomića. A što se komunističkog suda tiče, jedina tačka u vezi sa kojom je unutar pomenute pravoslavno-katoličke Komisije postignuta načelna saglasnost jeste da je on – kao i svi tadašnji sudovi u Jugoslaviji – delovao u skladu sa metodologijom „revolucionarne pravde”, no to ipso facto ne znači da je optuženik bio nevin, posebno u Stepinčevom slučaju.
Posle prve polemičke runde između Sesardića i Tomića u ring je utrčalo, uglavnom na Sesardićevoj strani, još nekoliko zastupnika „političke korektnosti” usklađene sa zavetom brižnog čuvanja, od svake mrlje ili razložne sumnje, antisrpskog temelja hrvatskog nacionalnog i državnog identiteta – dogme o Miloševićevoj/srpskoj prakrivici, teze o agresiji na Hrvatsku i čistote pravednog domovinskog rata.
Domoljubno uzbuđenje i histerična galama izazvani odavanjem dužne pošte jednom dobrom Hrvatu, vrsnom novinaru i naučniku koji je mnogo znao i imao naviku da misli svojom glavom potvrđuju da ne postoji i, po svoj prilici, za razliku od Srbije, ne može postojati nikakva „druga Hrvatska”, iako se Hrvati u mnogo čemu inače međusobno ne slažu i glože. U vremenu netrpeljivih, za umerenost i racionalnost prevashodnog mesta u društvu i državi nema. A to vreme za Hrvatsku i u Hrvatskoj i dalje traje. Putuj, Inoslave, ne pitaj za Hrvatsku!
Darko Tanasković je srpski islamolog, filolog orijentalista, univerzitetski profesor, književnik, prevodilac i bivši ambasador. Autor je nekoliko knjiga, preko 600 naučnih i stručnih radova, među kojima je i studija ,,Islam, dogma i život”.
SKINI APLIKACIJU
.png)
