KAKO JE RUSIJA UZELA FINSKU OD ŠVEDSKE: Finci videli nadu u stvaranje NACIONALNE DRŽAVE

Dok je za Šveđane odlazak Finske pod rusku vlast bio ogromna tragedija, Fincima je, naprotiv, to dalo nadu da u budućnosti stvore svoju prvu nacionalnu državu.

Kada je na ruševinama Ruske imperije 1917. godine rođena nezavisna Finska, to se nije dogodilo iznebuha. Političke slobode koje su ruski carevi davali Fincima tokom jednog veka njihovog života u sastavu imperije, omogućile su im faktički da stvore „državu unutar državeˮ.

17. septembra 1809. godine Švedska je preživela jedan od najcrnjih dana u svojoj istoriji. Prema uslovima Fridrihshamskog mirovnog sporazuma, kojim je okončan rusko-švedski rat 1808-1809, Finska je ušla u sastav Ruske imperije. Preko šest vekova finske zemlje su bile neodvojivi deo švedskog kraljevstva i niko u Stokholmu nije mogao ni da zamisli da može biti drugačije i da će se granica neprijateljske države naći toliko blizu prestonice.

Paradokasalno je to što je car Aleksandar I mogućnost da svojoj zemlji prisajedini tako velike teritorije dobio posle jednog poraza. Propast četvrte antifrancuske koalicije primorala ga je da sedne za pregovarački sto sa Napoleonom. Mir, sklopljen 7. jula 1807. godine u Tilzitu, obavezao je Ruski imperiju da se priključi kontinentalnoj blokadi Engleske i tako u potpunosti prekine trgovinu sa svojim glavnim trgovinskim partnerom i bivšim saveznikom.

Osim toga, trebalo je da Rusi nateraju Šveđane, još uvek verne savezu sa Englezima, da postupe na isti način. Pritom je francuski imperator Sankt Peterburgu ostavio odrešene ruke kada se radi o njegovom severnom susedu. Švedski kralj Gustav IV je odlučio da ostane veran Londonu, što je poslužilo kao povod za rat.

Pravi cilj ruskog imperatora, koji je rat protiv Švedske započeo u februaru 1808. godine, nije bilo da ovu zemlju natera da se priključi blokadi Engleske i da u potpunosti zatvori Baltičko more za Engleze, iako je to bila zvanična verzija.

Aleksandar je zapravo želeo da jednom zauvek reši pitanje bezbednosti svoje prestonice, Sankt Peterburga, koji se nalazio u opasnoj blizini švedskih zemalja. Ruska vojska je ranije već dvaput osvajala Finsku: u Severnom ratu (1700-1721) i u Rusko-švedskom ratu 1742-1743. godine. Oba puta Finska je posle sukoba vraćena Stokholmu. Ovoga puta car je planirao da je zadrži za sebe.

Uprkos brojčanoj nadmoći (24 hiljade protiv 21 hiljade Šveđana), ovaj rat za rusku vojsku nije bilo lagan poduhvat. Posebno velike teškoće zadavali su im finski partizani koji su efikasno dejstvovali pod rukovodstvom švedskih oficira.

Osim toga, ovoga puta „General Mrazˮ nije Rusima olakšao posao. Ovako je kampanju s kraja 1808. godine u Finskoj opisao ruski borac Fadej Bulgarin: „Bilo je mnogo dana kada je svaki od nas bio spreman da sav svoj novac da za komad hleba, za nekoliko sati sna u toploj kući na slami!... Severni vetar je palio lice kao plamen. Skoro svima su nam lica bila pokrivena krastama... Dežurni su obilazili vojnike i oficire i budili ih kada bi primetili znakove smrzavanja. Tada bismo skakali i brzo trljali lice snegom.ˮ

Ali, napredovanje ruske vojske (koja je do kraja rata brojala već 50 hiljada vojnika) nije se moglo zaustaviti. Nakon osvajanja čitave teritorije Finske, ona je 18. marta 1809. godine zauzela Olandska ostrva, a narednog dana se pojavila u predgrađu Stokholma. Još pre tih događaja, 13. marta, kralj Gustav IV Adolf je svrgnut s vlasti kako bi se, prema rečima zaverenika, „našoj nesrećnoj, slomljenoj, umirućoj domovini vratio mirˮ. Novom kralju Karlu XIII nije preostalo ništa drugo nego da sklopi mir.

17. septembra 1809. godine u gradu Fridrihshamu (današnja Hamina) potpisan je mirovni sporazum, kojim je rat okončan.

Kako je zapisao jedan od švedskih pregovarača: „Gospod mi je svedok da bih radije sebi potpisao smrtnu presudu, nego ovaj mirˮ. Švedska je izgubila čitavu Finsku i Olandska ostrva, odnosno trećinu teritorije i četvrtinu stanovništva (preko 800 hiljada ljudi). Dok je Severni rat ovoj zemlji oduzeo status velike sile, rat iz 1808-1809. godine sveo ju je na nivo drugorazrednih zemalja, koje ne igraju značajnu ulogu u evropskoj politici. Od 1814. godine do danas Švedska se pridržava politike neutralnosti.

Za Fince je, međutim, „najveća nacionalna katastrofa u dugoj istoriji švedske državeˮ neočekivano imala pozitivne posledice. Finci ne samo što su u sastavu Ruske imperije zadržali sva svoja prava i privilegije, nego su sa proglašenjem Velike Kneževine Finske 1809. godine prvi put u istoriji dobili autonomiju. Osim toga, car im je dve godine kasnije predao teritoriju zapadne Karelije, takozvane „Stare Finskeˮ, koja je Rusima pripala posle rata 1741-1743. Tako su se, ušavši u sastav Rusije, Finci maksimalno približili osnivanju svoje prve nacionalne države, što su i ostvarili 1917. godine.

(Glas javnosti/rbth.com)

SKINI APLIKACIJU