НИКАДА МИ НИЈЕ БИЛО ЈАСНО ЗАШТО МАМА НЕ ИДЕ СА НАМА НА ПУТОВАЊА; КАДА САМ ОТКРИЛА ИСТИНУ, БИЛА ЈЕ И СУВИШЕ БОЛНА

Никада не знате каква вам све изненађења живот спрема, што је на својој кожи најбоље искусила наша читатељка М. Н. из места крај Смедерева кад је сазнала за очеву тајну.

Одрастала сам уз тату који је јако бринуо о породици и својој приватној фирми. Мени и двојици браћи пружио је много тога. Била сам најмлађа, мезимица, али не науштрб браће. Баш нас је волео и о томе је читаво наше место причало. Много су о нама причали, али мислила сам да смо породица којој завиде. Скијања, једрења, путовања, школе језика у Лондону... били су нам саставни део живота. Мени није било чудно што мама готово никада не иде с нама. Говорила је да воли да буде код куће када сви одемо. Да тада уради све за шта нема времена док се ми врзмамо около.

Како смо одрастали, браћа су на тим путовањима бивала све ћутљивија. Ретко су се са мном шалили. Никада нисам ни наслутила да ме штите од непријатних ствари, а онда ме је истина погодила као гром. У тинејџерским годинама девојчице умеју да буду сурове, па су ме, док сам показивала фотографије с једрења, уз хорски смех питале: „А где вам је мама? Чува оне млађе сестрице...“, а онда су се све разбежале.

Тада сам први пут осетила да нешто није у реду. Збуњена, покушала сам да питам маму о чему оне причају. Мук и грч на њеном лицу били су прва пукотина у мом савршеном животу.

Иако у малом месту нема тајни, прилично касно сам сазнала да мој вољени отац има две ванбрачне ћерке, са две жене. Сазнала сам и да је свакој од њих дао позамашне своте новца да тој деци не би морао да да своје презиме. Мој живот се сасвим преокренуо. Почела сам све да мрзим. Мајку, зато што је дозволила да буде крпа и пристала на такав живот, оца, који ми је упрљао слику о брижном човеку, старију браћу, што су ћутали... Отац је био потпуно збуњен мојом реакцијом и, уместо да покуша нешто да објасни, изговорио је лаж: „Ти немаш никакве сестре!“

А ја? Ја сам се потрудила да их видим. Само издалека. Две предивне девојчице које јесу моје сестре. Отишла сам на факултет у велики град, од оца примам новац и кући готово да не одлазим. Мучно је. То више никада неће бити мој дом. Браћа су пристала на ту лаж. Раде у очевој фирми и не дотиче их оно што мене мучи. Живим за то да једног дана загрлим те две девојке и кажем им да имају сестру. А опет, шта ако ме оне не буду хтеле? Шта ако бих им тако срушила неке њихове илузије? Питања је много, а одговоре на њих никада нећу сазнати ако их не потражим.

Глас јавности/ Блиц.рс/ од 06.05.2018.

SKINI APLIKACIJU