Zimbabve kao centar jugoslovenskih građevina: Kako su arhitekte iz Jugoslavije gradile Afriku?
Autor: Glas Javnosti
Jugoslovenski graditelji govore kako su projektovali veličanstvene zgrade u tek dekolonizovanim zemljama afričkog kontinenta. Nekoliko meseci posle smrti Josipa Broza Tita 1980. godine, jugoslovenska građevinska firma Energoprojekt dobila je najveći projekat u dotadašnjoj istoriji kompanije.
Beogradski arhitekta Dragoljub Bakić potvrdio je da je to bio prvi ozbiljan projekat.
On je tada sa suprugom Ljiljanom bio zadužen za izgradnju Kongresnog centra i hotela Šeraton u Harareu, glavnom gradu Zimbabvea.
Činjenica da je Bakićima poveren ovako veliki posao bila je kruna uspeha jugoslovenskog građevinarstva u zemljama Pokreta nesvrstanih.
Zemlje u Africi, koje su se oslobađale od kolonijalne vlasti, jačale su nezavisnost kroz ekonomsku saradnju sa većim članicama pokreta, na čelu sa Jugoslavijom.
Širom Afrike i Bliskog istoka, od 1960-tih do kraja 1980-tih, jugoslovenske arhitekte izgradile su brojne konferencijske centre, aerodrome, zgrade ministarstava, opština, univerziteta, pošte, hotele i čitava stambena naselja.
Sledećeg dana je Mugabe, koji je maštao da u takvoj sali održi samit Pokreta nesvrstanih, rekao da hoće "takvu zgradu, ali duplo veću", prepričava Bakić.
Ljiljana i Dragoljub Bakić prvobitno su projektovali hotel sa kongresnom salom od 2.500 sedišta. Za prepravljanje projekta su dobili 10 dana.
-Odmah sam pozvao Ljiljanu da iz Beograda dođe u Harare i mi smo u hotelu radili taj projekat, ujutro smo uzimali stočiće na kojim su nam donosili doručak i tu smo crtali- kaže Bakić.
U istom hotelu, na istom spratu, tih dana odsedao je i Slobodan Milošević, tada generalni direktor Beobanke.
-Beobanka je bila otvorila predstavništvo u Harareu i on je došao da obiđe poslovnicu. Danju su ga vodali po safarijima, a uveče je dolazio kod nas na viski da pogleda kako napredujemo- objašnjava Bakić.
Tada kod Miloševića "još nije bilo tragova nikakve visoke politike", dodaje.
-On je tu video mogućnost za našu privredu, jer je materijal uvožen iz Jugoslavije. Naša zemlja je davala kredite da se kupuje naša roba za te objekte, zato se Milošević i interesovao- kaže Bakić.
Projekat je konačno prihvaćen, a izgradnja je trajala nešto više od dve godine.
Mugabeov san se ostvario 1986. godine - Harare je u Šeratonu ugostio osmi samit Pokreta nesvrstanih.
Iako Energoprojekt nikada posle osamdesetih nije ponovio ovakav uspeh u Africi, mnoštvo velikih projekata realizovano je prethodnih decenija.
Od 1950-tih do kraja 1980-tih, u zemljama Afrike i Bliskog Istoka niču brojne modernističke građevine, govori istoričar arhitekture sa Univerziteta u Mančesteru Lukaš Stanek.
-Sovjetski Savez je bio usredsređen na velike infrastrukturne projekte, kao što su brane, nasipi, luke i slično, a Jugoslavija se više orijentisala na urbanističke projekte- kaže Stanek, stručnjak za socijalističku arhitekturu u Africi.
Stanek je autor knjige Arhitektura u globalnom socijalizmu: Istočna Evropa, Zapadna Afrika i Bliski istok u Hladnom ratu, objavljene ove godine.
Već krajem pedesetih godina 20. veka, građevinske kompanije iz Jugoslavije, Poljske i Sovjetskog saveza počinju da osvajaju afričko tržište.
Energoprojekt, a kasnije i jugoslovenske arhitekte samostalno, projektovali su zgradu Parlamenta Nigerije i kompleks Međunarodnog sajma u Lagosu, hotel Vavilon i stambeno naselje u iračkoj prestonici Bagdadu, aerodrom Entebe, deo univerzitetskog kompleksa KNUST u Ugandi, kao i mnoge druge građevine.
Jugosloveni su stigli i u bivšu francusku koloniju Gabon, koja je proglasila nezavisnost 1960. godine, nepunu deceniju kasnije.
Energoprojekt je bio angažovan na izgradnji Konferencijske palate u glavnom gradu Librevilu, koju su mnogi smatrali najluksuznijom građevinom te vrste u Africi.
Kao i druge kolonijalne sile u opadanju, Francuska je nastojala da održi uticaj u bivšoj koloniji, što je 1960-tih izazvalo proteste i nemire u ovoj afričkoj zemlji.
-Naš dolazak je značio da su se oni [u Gabonu] potpuno otrgli- govori beogradski arhitekta Mario Jobst, koji je radio na tom projektu kao direktor enterijera.
-Mi smo na svojoj koži mogli da osetimo da se to Francuzima nije dopadalo, sad odjednom tako veliki projekat dobija jedna jugoslovenska firma.
Jobst navodi da sa Francuzima u Gabonu nije bilo ozbiljnijih problema i napetosti, ali se u početku dešavalo da helikopterima nadleću gradilište, "da vide šta mi to radimo".
Bakić kaže da je slično iskustvo imao sa Englezima u Zimbabveu u vreme gradnje kompleksa.
-Englezima se nikako nije sviđalo što su sada tu Jugosloveni i kočili su sve što su mogli, od administracije do isporuka materijala- ističe Bakić.
Međutim, vlade zemalja u kojima su radili bile su vrlo otvorene, zahvaljujući saradnji koja se uspostavila u okviru Pokreta nesvrstanih, dodaje.
Vodič za Kirka Daglasa i Jugoslaviju - za rođene u 21. veku
Mario Jobst se u Eneroprojektu zaposlio 1972. godine, a karijeru je započeo na gradilištu Hale Pionir u Beogradu.
Bio je još uvek mladi arhitekta kada je angažovan na izgradnji Konferencijske palate od 12.000 kvadratnih metara u Librevilu, za održavanje 14. kongresa Organizacije afričkog jedinstva, preteče Afričke unije.
-Bio je to herojski posao i rad- priseća se Jobst.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
"Baš smo ga skupo uradili".
Sav materijal za zgradu - pločice, kupatila, lamperija - proizveden je u jugoslovenskim fabrikama, kaže.
-Doneli smo brački mermer za pod, on je tamnobraon boje, a isti takvi kameni pultovi bili su na recepciji.
-To je fantastičan mermer. Nije kamen pa da bude žilav i sve se pojavljuju školjke. Želeli smo da odnesemo stvarno najbolje stvari- ističe Jobst.
Vajar Miodrag Živković, autor spomenika posvećenog bici na Sutjesci u Memorijalnom kompleksu Tjentište, kao i spomenika streljanim đacima u Šumaricama, dobio je zadatak da napravi ukrasnu skulpturu za jednu od sala Konferencijske palate.
-Napravio sam kompoziciju od klirita, 'Afričko sunce'. Ta skulptura od sedam-osam metara i ja smo zajedno ušli u avion i krenuli u Afriku- priča 92-godišnji Živković.
-Tamo sam dorađivao skulpturu. Sećam se, jednog dana sam došao na posao, a tamo su, na onom gradilištu, stajale grupe od po pet-šest crnkinja i pevale, u tom prostoru gde smo radili. Što je to bilo lepo.
Jobst kaže da je u Gabonu zatekao "divne, uređene gradove" i odnose između crnaca i belaca u kojem se nisu osećale neke posebne razlike.
-Ja sam imao malo kontakata sa lokalcima jer smo dosta radili, sretao sam ih u kuhinji i trpezariji, ali kroz grad smo se kretali potpuno slobodno i komotno. Moja supruga je često sama šetala sa našim malim sinom.
-Nije bilo nikakve arogancije ni sa jedne strane. Francuzi su se ženili lokalnim ženama. A mi smo se osećali kao deo te sredine- ističe Jobst.
Arhitekti su se posebno dopale lokalne pijace. Odlučio je da jednog jutra ustane malo ranije, prošeta i slika.
-Bio sam zaprepašćen kada sam video kako je sve uređeno: hromirane sudopere na tezgama gde se prodaje riba, sve natkriveno, fantastično. Onda se setim našeg Bajlonija (pijace u Beogradu) i koji je to užas.
Jobst je izvadio foto-aparat i počeo da slika.
-Uto mi priđe jedan mlađi policajac i kaže: 'A šta to radite?', a ja naivno odgovaram: 'Pa slikam pijacu, savršena je!' i on mi kaže: 'Pođite sa mnom'.
Kada je stigao u policijsku stanicu, Jobst je primetio boksove za stajanje.
-I vidim ja, u svakom drugom boksu poneki crnac uhapšen.
Dvojici policajaca - starijem i mlađem - Jobst je pokušao da objasni da je arhitekta iz Titove Jugoslavije, koji radi na projektu za predsednika Omara Bonga.
-A vidim ovaj mlađi policajac stalno podgovara starijem da to tako ne može, šta znači to slikanje i slično.
-Naišli su žena i dete ovog mlađeg policajca, i ja u panici pomazim ono dete po glavi, a ovaj me pita da li imam dete, i ja kažem kako isto imam sina.
-Tu su se smilostivili, rekli su mi: 'Niste smeli da slikate, trebalo je da tražite odobrenje'. Tako sam se ja izvukao- priča Jobst.
Tokom Jobstove posete Kamerunu, ponovila se slična situacija. Na jednom mostu, dok "pogled puca i prelep je zalazak sunca", arhitekta je opet izvadio foto-aparat i škljocnuo.
Utom je naišao policajac na motociklu i počupao mu film.
-Mislili su da sam špijun, da ja slikam strateška mesta, kao da su svi protiv crnaca.
-To je bila vrhunska blamaža- zaključuje Jobst.
Po završetku izgradnje, u junu 1976. godine, objavljena je vest: "Šest meseci pre roka, izuzetno brzo za tamošnje prilike, glavni grad Gabona Librevil dobio je najatraktivniji i najluksuzniji objekat - zgradu za održavanje konferecija koju je projektovao i izgradio Energoprojekt".
Taj isečak iz novina u ličnoj arhivi još uvek čuva Mario Jobst, autor čuvene pumpe Dejtonka i YU Biznis centra na Novom Beogradu.
Konferencijska palata u Librevilu srušena je 2014. godine, kako bi se na njenom mestu izgradila nova predsednička palata. Jobst nije ni znao za to.
-Jako se loše osećam sada kada mi to kažete- govori on.
-Ali bolje da znam da su slupali, da ne zamišljam da to i dalje negde postoji.
Dragoljub Bakić Harare u vreme prve posete opisuje kao "najlepši grad na svetu".
-Ulice probijene pod pravim uglom, avenije sa vilama i bazenima. Tu su rasli i drvoredi džakarande, to je drvo sa ogromnim lila cvetovima koje nema lišće.
-Cvetanje traje dva meseca i predivno je- govori on.
Dodaje i da prilikom prve posete Zimbabveu dvorišta kuća nisu bila ograđena.
Nije se kralo, nije bilo straha- kaže.
Bakići su se 1994. preselili u Harare i zaposlili u jednom arhitektonskom birou, da bi se sklonili od rata koji će rasparčati Jugoslaviju.
Međutim, i afričke zemlje su tada zahvatili građanski nemiri, ratovi, smene vlasti i povlačenje novih granica.
Dok je na Balkanu 1999. trajao sukob na Kosovu, poslednji u nizu koji su pratili raspad Jugoslavije, Zimbabve je tonuo u sve dublju ekonomsku krizu nakon odluke vlasti da se zemlja umeša u rat u susednom Kongu.
-Dešavali su se upadi u dvorišta. Taj divan grad je postao skup malih tvrđava sa zidovima od po tri-četiri metra- kaže Bakić.
-Bežali smo od Miloševića, a dočekao nas je Mugabe- dodaje.
Sa političkim promenama koje je u Jugoslaviju i svet donela poslednja decenija 20. veka, Pokret nesvrstanih takođe je izgubio deo uloge koju je nekada imao.
Nesvrstani su promenili orijentaciju, i to upravo na Samitu 1989. u Beogradu, koji se naziva "perestrojka Pokreta", kaže istoričar Dragan Bogetić.
-Jugoslavija je na tom samitu zaokrenula sve aktivnosti u smeru ekonomske saradnje.
“Od tada, zemlje u razvoju, koje su bile manje agresivne u političkim zahtevima, postale su zainteresovanije da se nametnu kao ekonomski partner drugim zemljama, nije se više radilo o blokovima".
Krajem te godine pao je Berlinski zid, ali Pokret nesvrstanih i dalje "životari", govori Bogetić.
-Paradoksalno je što je Jugoslavija, koja se već raspadala, uspela da sačuva Nesvrstane na neki način- kaže.
Izvor: BBC na srpskom
SKINI APLIKACIJU
.png)
