Zaboravljena heroina Drinka Simić: Oca i majku zamenila karabinom i kamom!

U rat je 1912. dobrovoljno otišla sa trinaest godina i bila triput ranjavana. Na ratištu se udala i porodila i vratila posle sedam godina kao pobednica sa ordenjem i činom narednika, ali ostala nepoznata za naraštaje kojima je darovala slobodu.

Ovaj kratak tekst biće omaž zaboravljenom četniku Darinki Simić, koja je, prema sopstvenim rečima, oca i majku zamenila karabinom i kamom.

Darinka Stepanović Simić rođena je 1899. godine u Negotinu, gde joj je otac Milenko, vojni činovnik iz Crne Gore, bio u službi. Majka joj je bila Čačanka. Školovala se u Žagubici, Jasiki i Ivanjici. Skamiju je zamenila busijom, a pisaljku revolverom, koji je ranije potajno uzimala od oca, na šta joj je uvek odgovarano pokudom da je to neodgovarajući ženski nakit.

U četnike se prijavila među prvima u čačanskom kraju, prilikom dolaska vojvode Voje Tankosića. Zbog odvraćanja roditelja, krišom je morala da pobegne iz doma. Položila je četničku zakletvu i posle mesec dana prebačena u Kumanovo u odred vojvode Vuka Popovića, zatim u Skoplje kao redov u odredu Koste Vojinovića, gde je prošla i vojnu obuku.

U srednjovekovnoj srpskoj carskoj prestonici bio je tada i čuveni Gvozdeni puk, u čijem je sastavu bio drugi četnički odred pod komandom Milića Dimitrijevića, a u njemu i žene ratnice – Milunka Savić, Mara Petrović, Sofija Jovanović i dve Engleskinje. Zadatak ovih formacija bio je izviđanje neprijateljskih položaja i, prema potrebi, otvorena borba sa manjim odredima osmanske vojske. U Prvom balkanskom ratu, Dara komita je imala vatreno krštenje na Kozjaku, Vučitrnu i Kajmakčalanu i prvi put bila ranjena, u nogu.

Ozleda je nije zaustavila, pa je u Drugom balkanskom ratu bila na položajima oko Ohrida i Debra, zajedno sa poznatom Milunkom Savić. Posle kratkotrajnog rata, sa saborcima je boravila u okolini Skoplja.

I u Velikom ratu Darinka se srčano borila, ratujući 1914. na Ubu, Konatici, Rogatici, Višegradu i drugim mestima u Podrinju, sprečavajući nadiranje austrougarskog neprijatelja preko Save i Drine.

Četujući na Kajmakčalanu, upoznala je budućeg supruga Stevana Simića, narednika u njenom odredu, sa kojim će se venčati 1914. na Kajmakčalanu tokom oružanog zatišja. Upriličeno je veselje na kom su uzeli učešće svi četnici, a vojvode su sa gordošću gledale ovaj neobičan brak na bojnom polju.

Brak je krunisan rođenjem deteta koje nije imalo sreću da preživi nehumane i teške ratne prilike – umrlo je posle godinu dana. Dve godine po venčanju, Dara komita je ostala i bez muža i ratnog druga, koji je izgubio život u jednom od mnogobrojnih sukoba. Gubitak dragih lica, učinio je Daru još energičnijom i neustrašivijom ratnicom.

Posle proboja Solunskog fronta i nezaustavljivog napretka srpske armije, Darinka se sa svojim četnicima borila protiv neprijateljskih trupa u okolini Prizrena. Iz rata se vratila kući tek 1919. godine, kratko nastanila u Beogradu, još kraće boravila kod svojih u Čačku, da bi se ponovo vratila u prestonicu, gde se pridružila četnicima Koste Pećanca.

Posle rata radila je kao daktilografkinja u Ministarstvu šuma i rudnika, odakle je 1926. godine otpuštena pod obrazloženjem – nekvalifikovana. Ostavši bez posla, počela je da radi kao sluškinja u bogatim beogradskim domaćinstvima. U rodni Čačak se vratila 1935. godine, a novembra 1938. se preselila u Kragujevac, gde je živela kao podstanar.

Zaposlila se u tamošnjem Vojno-tehničkom zavodu i na pragu Drugog svetskog rata, poručivala: „Za Kralja i Otadžbinu danas sam gotova da poginem pre nego ikad.”

Na svoje godine nije gledala kao na prepreku za odbranu domovine. Samouvereno i u borbenom raspoloženju izjavila je: „Dajte mi samo 300 metaka za redenike, a kola sa municijom iza mene, pa ćete videti šta će biti! U četrdeset godina čovek nije star. Zdrava sam i orna, hvala bogu, a to je dovoljno.” Je li uspela da ostvari svoj naum ulaskposlea Jugoslavije u rat 1941. godine ostaje enigma. Baš kao i njena dalja životna sudbina.

Izvor: Politika

SKINI APLIKACIJU