Sokolarstvo, srednjovekovna umetnost lovljenja

Lov uz pomoć uvežbanih i istreniranih ptica grabljivica, ali i njihovo treniranje, bili su posebno razvijeni u srednjem veku. Srbija je imala sokolare (dresere sokolova, jastreba, orlova i uopšte, ptica grabljivica) i psare (dresere pasa) koji su lovili sa svojim gospodarima.

Lov je bio jedna od glavnih zabava, ali i način da se ulovom obogati trpeza. Takođe, sokolarstvo je pokazivalo i društveni status. Obično se vezuje za vlastelu, ali i za vladare, vitezove i ratnike. Tako Konstantin Filozof u biografiji despota Stefana Lazarevića navodi podatak da je despot umro tokom lova sa pticom. Neizostavan deo naše epske književnosti koji se kao motiv vladara ili gospodara u lovu često pominje dokaz je da je sokolarstvo bilo veoma popularno. Odgajanje i dresuru sivih sokolova, sokolare i psare pominje i Dušanov zakonik:

189. O konjima i psima:

Kuda idu konji, i psi i stanovi carevi, što im se piše u pismu carevu, da im se to dade, a drugo ništa. I psarima i sokolarima i svinjarima, kuda idu, da im se ništa ne daje.

Dokaz o sokolarstvu su i predstave lova na stećcima u Cernici kod Gacka, na Visočici, u Konavlima i slično. Tragove sokolarstva nalazimo i u prezimenima koja označavaju vezu sa nekim pticama: Sokolović, Kragujević, Kosović, Orlović... Tragova ima i u toponimima: Sokol u Gračanici, Sokolac kod Bihaća i kod Sarajeva, Kragujevac, Kosovo, Đerekare (od grčkog derekar, što prevedeno na srpski znači sokolar), selo na Kopaoniku.

Jedan od vodećih centara sokolarstva u srednjovekovnoj Srbiji bio je manastir  Studenica. Danas, Društvo Sokolara Srbije čuva sokolarstvo od zaborava. 

Gospodar u lovu bio je veličanstveno jedinstvo divljine i čovekovog duha. Čovek i ptica na ruci slika su prošlosti jednog davnog vremena. 

SKINI APLIKACIJU