ЗАНИМЉИВ СТАВ ЈЕРГОВИЋА: Звучи помало непристојно, али мени је Бранко Ћопић важнији од Достојевског

Писац из Хрватске Миљенко Јерговић, коме је прексиноћ у Културном центру Новог Сада уручена награда за прозу „Милован Видаковић“, гостовао је у популарној „Змај Јовиној” гимназији, где је одговарао на питања гимназијалаца о писању, књижевности и новинарству, сећањима и успоменама, својим узорима.

„Звучи помало непристојно, али мени је Бранко Ћопић пуно важнији од Достојевског. Можда је то зато што сам ја мало ретардиран“, казао је писац и изазвао смех у сали.

Причао је о томе да има неколико књига које га најдуже фасцинирају, а да је међу њима дечји роман „Јунаци Павлове улице“ мађарског писца Ференца Молнара, који га је „покосио“ у школи. „Већина књига које човека стварно погоде су или јако тужне или силно смешне, а ово је прва ужасно тужна књига у мом животу и ту сам видео шта стварно значи роман“, објаснио је.

Из тог времена, сетио се и Ћопића, па је ђацима казао да кад човек одрасте, онда схвати да ствари с дечјим и омладинским књигама стоје мало другачије и да је „тај Ћопић много важнији од већине одраслих писаца“.

На питање „поезија или проза“, одговорио је да је грешка само у том „или“, додајући да код Иве Андрића текст обично звучи као да није „голи прозни“.

Моћ књижевности у 21. веку је иста, сматра Јерговић, колика је била и у првом или у 17. веку. „Увек је имала моћ над онима који читају књигу, а проблем са књигом је што је неутицајна међу онима који не читају. Читање је облик сваковрсне повлашћености“, навео је у одговору ученику.

Јерговић је причао и о томе да нема перцепцију себе као писца, већ приватне особе са именом и да се сигурније осећа као „читалац“, мада је већ са седам година знао да ће бити писац и то рекао мајци, а да му је она одговорила нешто што му је пало „страшно тешко, као канта воде или шамар”: „Па хоћеш, ако будеш имао таленат”.

Тишина и самоћа, по његовим речима, идеални су за писање у књижевности, али један од предуслова за то јесте контакт са светом.

Јерговић, који објављује и новинске чланке, казао је да не живи између књижевности и новинарства, већ да се бави – писањем, и да му никад ништа паметније није на памет пало, него да буде то што јесте.

У Новом Саду учествује на 12. Међународном фестивалу прозе „Прозефест“ у организацији Културног центра града, под чијом капом се додељује награда „Милован Видаковић” и негује непосредни контакт писца и млађе публике. Раније су исту награду, по имену зачетника српског романа (1740–1841), понели: Петер Хандке, Орхан Памук, Марио Варгас Љоса, Гиљермо Мартинес, Јевгениј Водолазкин, Милисав Савић, Давид Албахари, Слободан Тишма...

На свечаном уручењу награде, Јерговић је истакао да му је посебно важно то што признање прима у Новом Саду, граду писаца који су га животно одредили. „Ово је за мене град Ласла Вегела, Војислава Деспотова, Владе Копицла, град коме није био довољан један велики Тишма, него их има двојицу, и град многих других писаца“, навео је.

Писац, есејиста и критичар родом је из Сарајева, а по његовој биографији, „последњих двадесет и пет година, колико не живи у родном граду, уложио је у стварање фикционалног Сарајева, Мејташа и Сепетаревца, који са истоименим стварним топонимима могу, али и не морају имати везе“. Аутор је четрдесетак књига прозе, романа, есеја и песама, те књига епистоларне прозе (са Семездином Мехмединовићем и Светиславом Басаром). Превођен је на двадесетак језика.

Глас јавности / ПОЛИТИКА / од 29.09.2018.

SKINI APLIKACIJU