Dragana Varagić, profesor na Akademiji umetnosti: Kultura je na respiratoru

Glumica, profesor i Šef katedre ua glumu na Akademiji umetnosti Dragana Varagić kaže da trenutno stanje liči na neki naučno-fantastični film

Virus ne poznaje granice i nacije, pravdu i nepravdu, levicu i desnicu, čija vojska ima više aviona… Oduzeo nam je bliskost i postrojio nas da se sa razdaljine gledamo preko maske. Stavio nam je krpu na usta i oduzeo autentičnost glasa. Poslušno se prestrojavamo i dalje ne prihvatajući da nešto bitno treba da promenimo, očekujući da se sve jednog dana vrati na staro, kaže  glumica Dragana Varagić, profesor i šef Katedre za glumu na Akademiji umetnosti.

Delovalo je hrabro, ali i kao ludost, kada se pre dve decenije sa pozicije prvakinje nacionalnog teatra otisnula u Kanadu i krenula od nule. Mnogima je još luđe izgledalo kada se pre sedam godina, kao nagrađivana glumica, reditelj, profesor u Kanadi vratila u Srbiju. Ali, to je ona, kako kaže, izgleda da voli da pliva uzvodno.

Govoreći o kulturi Varagić je istakla da je na- respiratoru.

– Na respiratoru je. Lično, ne dišem više sreću zbog mogućnosti da onlajn vidim izuzetne predstave, što su pozorišta otvorila svoje arhive i besplatno delila svoje dragocenosti. Više ne želim mašinu koja mi to omogućava. Čuvena američka rediteljka En Bogart ima esej koji govori o činu nasilja koji je neophodan kad svet ideja počnete da materijalizujete. Hirurški rezovi bez milosti odbacuju nepotrebno tkivo i ugrađuju bez provere novo. Odluke se donose u hodu i bez milosti kad se krene u realizaciju ideje. A ideja je sve manje, sem onih destruktivnih koje su ojačale. Humanizam i renesansa – kako neobično lepo i daleko zvuče ove dve reči.

Varagić je objasnila i kako održava balans u svojoj svakodnevici, posebno sada kada smo svi okovani virusom korona...

– Kad je bio policijski čas imala sam osećaj kao da živim u vremenu pre 40 godina. Ulice su bile tihe, nije bilo zvuka saobraćaja, retki prolaznici… kao neku duplu vremensku ekspoziciju da sam živela – sebe na prozoru koja gledam u puste ulice i neko davno sećanje. Za nas povratnike iz emigracije to nije nepoznat osećaj, jer svaki povratak je ponovno suočavanje sa prošlošću onom daljom ili deljenje one bliže o kojoj ljudi s kojima delite život u tom trenutku skoro ništa ne znaju. Tako da emigrant povratnik živi dva vremena istovremeno, bar neko vreme. U nekom trenutku i vremena se preklope. To se desi naglo, kao kad neko naglo zakoči kola. Otvorite oči i niste sasvim sigurni šta se desilo. I krenete ponovo od nulte tačke. Jer ništa nije isto s onim što je bilo. Ni vi, ni ljudi oko vas, ni neki odnosi među ljudima, ni zemlja u koju ste se vratili. Tako da po drugi put emigrant, sad povratnik, ponovo gleda kroz dva prozora, ali kako se naučio strpljenju sa sobom, razume. Zna kako ide proces dok se pogledi ne ujedine. Dođe i taj trenutak. Zove se sloboda. Paradoksalno, dođe onda kad pomislite da vas je život pobedio, to jest dao vam je ono što je on mislio da vam treba. Ako to shvatite kao dar, onda ste razumeli život i kako ga treba živeti.

(Glas javnosti/Nova.rs)

SKINI APLIKACIJU