Glas Javnosti

Bojana Maljević: Vlast unosi strah kod građana

Kultura
Autor: Glas Javnosti

"Ne mislim da je hrabrost raditi nešto što je normalno u svakom civilizovanom društvu. Moji su razlozi dosta lični. Vaspitavala sam decu i htela sam da ih naučim da misle svojom glavom, da je istina važna, da nauče da prepoznaju laž, da se ne boje ni laži ni istine, da ne reaguju na ucene.

Nisam se nikad pokajala, iako to nije prijatno, naročito kada živite sami sa decom i trpite posledice zbog iskazivanja stavova", govori glumica i producentkinja Bojana Maljević, osvrnuvši se u razgovoru za Nova.rs na kritike koje je upućivala i vlastima, ali i opoziciji tokom proteklih godina.

Glumica i producentkinja Bojana Maljević u novom intervjuu za Nova.rs govorila je o seriji “Kalup” koja se prikazuje na Javnom servirusu čiji je ona izvršni producent, a koja se bavi temom nestalih beba u Srbiji.

Bojana se pored ove osetljive i opasne teme za naš portal dotakla i Tviter zajednice, vlasti i opozicije, predstojećih izbora ali i online nastave koje drži studentima na FEFA fakultetu.

 

Serija: Kalup / promo

Vi ste producent nove domaće serije “Kalup” koja se bavi temom nestalih beba u Srbiji. Odakle uopšte ideja da radite na ovom projektu i koji je njegov cilj? 

“Ideja je nastala pre tri godine, nekoliko meseci pre medijskog konkursa Delegacije Evropske unije u Srbiji. Htela sam da konkurišem sa igranom formom, prvi put posle filma “Sestre”, koji se bavio trgovinom ljudima sa fokusom na prinudnu prostituciju. Imala sam u vidu uspeh ovog igranog filma i koliko je značio devojkama i roditeljima koji nisu znali ništa o tome. Igrana forma može na drugačiji način da podiže svest u javnosti o određenom problemu, a to su i najgledaniji programi. Prvo sam odgledala sve emisije u kojima su gostovali roditelji “nestalih beba” i dokumentarne filmove. Potom sam pozvala Danila Ćurčića koji je pisao prvi predlog zakona o nestalim bebama, zajedno sa prof. dr Vesnom Rakić Vodinelić. Iz njihovog rada i dokumentacije koju sam od Danila dobila na uvid, uverila sam se da je ovo tema koju želim da obradim kroz igranu mini seriju. Onda sam se srela sa roditeljima iz Beogradske grupe i tako je krenulo dalje istraživanje teme. Cilj projekta, pored kvalitetnog dramskog programa, jeste skretanje pažnje javnosti na to da nijedna vlast od 2000. do danas nije učinila ništa da otkloni sumnju da je od sedamdesetih godina postojala organizovana trgovina bebama u Srbiji. Mi još uvek ne znamo istinu.”

Da li radnja serije prati određeni događaj/primer i specifične likove i na taj način obrađuje temu u celosti, ili se uopšteno bavi jednim od svakako najnezasutpljenijih problema kod nas?

“Hvala Vam na ovom pitanju. Priča nije rađena po određenom istinitom događaju i realnim ličnostima, naprotiv. Svi likovi su izmišljeni i svaka sličnost sa nekim stvarnim ljudima zaista jeste slučajna. Juče sam čula da negde u Srbiji postoji ginekolog sa istim imenom i prezimenom kakvo se spominje u seriji. To je potpuna slučajnost. Priča mini serije “Kalup” u sve četiri epizode nastajala je gotovo isto kao priča za film “Sestre”: uzimali smo one istinite elemente koji su nam značili za sagledavanje tačne šire slike, a ne pojedinačnog događaja ili sudbine. U stvaranju programa na osnovu istinitih elemenata veoma je važno da ključne činjenice budu tačne, da se vodi briga o tome da se žrtve ne povrede pogrešnim podacima. Sudija Miodrag Majić i ja smo na početku rada proučavali koji su slučajevi obrađeni, da li je neko uopšte bio optužen i slično. Na osnovu tih saznanja uzimali smo neke elemente koji su nam bili polazna tačka za priču. S druge strane sa scenaristima sam birala one elemente koji su dobri za dramatizaciju. Radnja serije se usmerava na jednu istragu, uz domaštane elemente, kroz koju prikazujemo problem cele administracije, odgovornost društva, države, pa i medija koji se prema temi odnose tabloidno.”

Da li ste osećali pritisak i strah tokom rada na seriji, s obzirom da je reč o jako osetljivoj tematici, ali i vrlo opasnoj? 

“Mislim da je vaše pitanje upravo posledica tabloidizacije teme. Ne mislim da je Vi tabloidizujete, nego da ste previše senzacionalističkih naslova pročitali. Mi smo samo neke od njih stavili u špicu serije – upravo da bismo pokazali kako se mediji ophode prema temi. Nisam osećala nikakav strah i ne znam od čega bih osećala opasnost. Jako je loše što država nije učinila ono što je trebalo, da pomogne roditeljima da saznaju istinu o sudbini svoje dece; strašno je što su prekršena brojna ljudska prava i prava građana; pretužno je što roditelji još tragaju sami i što ne postoji nikakva empatija. Mi se kroz seriju pitamo kakvo smo to društvo postali? Ali ne postoji nijedan dokaz o nekakvoj organizovanoj mafiji od koje bi autore serije trebalo da bude strah. Poređenja radi, kada smo Janko Baljak i ja radili dokumentarni film “Gram. Kilogram. Tona” o trgovini narkoticima, osećala sam strah. Bilo je toliko stresno da je čista sreća što sam to radila sa Jankom koji ima veliko životno i profesionalno iskustvo. Ni on ni ja u javnosti nikada nismo govorili koliko su nam pojedini trenuci u radu bili teški i rizični. Možda će i za to jednom doći vreme. Ali to nije bio slučaj na ovom projektu. Vi ste izabrali tačne reči: jako osetljiva tematika. Da, osetljiva, emotivna, ponekad iscrpljujuća, ali ne i opasna, bar nije bila za nas u poslednje tri godine.”

Da li smatrate da su socijalne kategorije ugroženije i da oni koji učestvuju u krađi uglavnom za mete biraju ljude iz tog staleža, jer znaju da im je teže da dođu do pomoći i tragova? 

“Naše istraživanje je potvrdilo da su roditelji nestalih beba u većini slučajeva iz siromašnijih porodica, ali ne bih mogla da tvrdim ostatak te teze, iako zvuči logično. Mislim na taj deo, da su tako birani jer bez novca teže mogu da dođu do pravne pomoći ili tragova. Zvuči logično ali upoznala sam i dve majke iz dobrostojećih porodica kojima je saopšteno da su im bebe preminule i one nikada nisu posumnjale u to, a isto nisu videle bebe nakon što je lekar konstatovao smrt. Ali da, postoje određeni paterni koji se mogu uočiti i kojima treba da se bave institucije.”

Na koji način bi po Vama ovakav “biznis” mogao biti zaustavljen? 

“Vidite, Vi mi postavljate pitanje kao da ste sigurni da to postoji kao “biznis”. Možda Vi jeste sigurni ali ja nisam, posle tri godine rada na ovoj temi. Lično verujem da je bilo pojedinačnih slučajeva krađe beba ili zamene, otmice, lažne konstatacije smrti pa prodaje bebe; takođe sam se uverila da postoje indicije koje govore da ponavljanje određenih radnji ili imena može ukazivati na organizovani kriminal, ali kao što smo u seriji rekli: indicije nisu isto što i dokazi. Reditelj Vuk Ršumović kaže: da je postojao samo jedan takav slučaj – dovoljno je da se pokrene afera. Možda je zaista postojala samo dramatično aljkava administracija, možda državu zaista samo nije briga da poštuje prava građana i da im daje dokumenta na vreme – što je već dovoljno strašno – a možda je u pitanju organizovani kriminal. Ili sve to, zajedno. Ono što mi hoćemo serijom “Kalup” da kažemo jeste da nadležni organi treba da otvore istrage i da nam kažu šta je istina, ma kakva ona bila. Da ne ostanemo u tom kalupu neznanja, u kalupu poluistina, u kalupu kršenja ljudskih prava ili u medijskom kalupu koji sve teme tretira jednako tabloidno. Poenta je da država nije radila svoj posao, razumete nijedna vlast od uvođenja demokratije, te da i zbog toga još više roditelja misli da su im bebe lažno proglašene mrtvim i potom prodate. Da su radili svoj posao možda bi bar nekim roditeljima otklonili sumnje ili pružili adekvatnu utehu u istini. A istina nije jednostavna. U istrazi nismo došli do motiva kakvi su postojali u Španiji ili Argentini, gde je postojala krađa beba u disidentskim porodicama, dakle sa političkim motivom osvete.”

U seriji kritikujete i medije koji se o ovoj temi oglašavaju isključivo senzacionalistički. Da li i oni, s obzirom na to da izveštavaju na taj način, sudeluju na neki način u lancu kriminala za koji pretpostavljamo da je duboko ukorenjene u kriminalne i političke pore društva? 

“Nije u redu tako lako pretposvaljati. Upravo to Vam govorim, ne sme se tako govoriti o važnim temama u medijima. Ne možemo svakodnevno izlaziti sa nekakvim pretpostavkama koje uznemiravaju javnost, a za koje ne postoje dokazi. Znate, ja o svakoj vlasti mogu da kažem šta mislim ali ne bih se nikada usudila da govorim da političke strukture imaju veze sa trgovinom bebama, a da za to nemam dokaze. Smatram da je taj neprestani senzacionalizam kroz koji se prati ova tema naročito eskalirao u poslednje dve godine. To ne donosi ništa dobro ni roditeljima ni društvu u celini. To je neodgovorno ponašanje. Svim ovim želim da kažem da bi trebalo da budemo pažljiviji sa ovom temom, da bismo došli do istine. Roditelji koji se godinama bore, bivaju onemogućeni da nastave svoju borbu dostojanstveno, zbog ispada raznih medija i pojedinih roditelja u njima. Znate, nije normalno da mediji objave senzaciju poput “Imamo dokaz, DNK analizu”, a da se potom ispostavi da ta DNK analiza nije validan dokaz na sudu, jer nije propisno uzet uzorak. Mnogo je takvih primera. Ne znam zašto se ne oglašava Komisija za ispitivanje postupanja državnih organa u rasvetljavanju prijavljenih slučajeva nestale dece u Srbiji. Inače, Komisija je oformljena posle medijskog konkursa, dakle kad smo mi krenuli da radimo na projektu ona nije postojala. Mi smo zamislili postojanje nekakve Komisije, jer smo znali da po presudi Suda za ljudska prava iz Strazbura iz 2013. godine država ima obavezu da je oformi. Ali država dugo tu obavezu nije ispunjavala i mi smo stvarali svoju priču kao da jeste. U međuvremenu je oformljena Komisija, ali građani nikada nisu čuli nijedan zvanični stav tog tela. Mi i u seriji pitamo: zašto? Mediji su učinili i sledeće: kada je nedavno izašao nov predlog Zakona, komentarisali su da država hoće da plati roditeljima po 10.000 eura i tako reši stvar. Čitala sam brojne tekstove, naslove i komentare na mrežama koji su glasili: “kome je palo na pamet da ljudski život košta 10.000 eura”, “za bebu 10.000 eura”, izražavali su se skandalozno o ovoj vlasti o kojoj se svašta loše može reći ali ne i to da su oni izmislili cifru od 10.000 eura – ona stoji u presudi iz Strazbura u predmetu “Zorica Jovanović protiv Srbije”. To je samo deo materijalne štete, a država je obavezna i na onaj nematerijalni koji se zove: istina. Ljudi su se ponašali kao poludeli samo zato što ih mediji ne izveštavaju kako treba. Potom su roditelji iz Beogradske grupe organizovali protest, javnost im je pružila podršku, premijerka Brnabić ih je primila i dogovorili su se oko nekih amandmana i popravljanja zakona, koji je potom i usvojen. Iskreno se nadam da će to dovesti do nekog pomaka i da će rad nove nezavisne komisije u kojoj učestvuju roditelji iz različitih udruženja, pomoći u dolaženju do istine.”

Vi ste i inače poznati kao jedna od retkih javnih ličnosti koja otvoreno kritikuje društvo i vlast. Da li ste se nekada pokajali zbog toga i da li se u svom hrabrom činu osećate usamljenom? 

“Ne mislim da je hrabrost raditi nešto što je normalno u svakom civilizovanom društvu. Moji su razlozi dosta lični. Vaspitavala sam decu i htela sam da ih naučim da misle svojom glavom, da je istina važna, da nauče da prepoznaju laž, da se ne boje ni laži ni istine, da ne reaguju na ucene. Nisam se nikad pokajala, iako to nije prijatno, naročito kada živite sami sa decom i trpite posledice zbog iskazivanja stavova. Osećala sam se usamljeno jer sam godinama ukazivala na probleme, na urušavanje institucija, nedostatak slobode i pluralizma u medijima… Međutim znate šta je paradoksalno u svemu tome? Dok sam godinama gotovo svakodnevno kritikovala vlast, uz svega desetak ljudi u zemlji, opoizicioni lideri su se samo radovali mojim kolumnama, lajkovali moje tvitove i gotovo niko nije stao u moju odbranu kada sam bila napadana. Kolege su me tapšale po ramenu kad me sretnu ali malo ko je ulagao energiju da se pridruži. Sad ne govorim svakog dana, najpre jer mi se život bio pretvorio u kritiku vlasti kojoj ne težim, a potom jer ne želim da učestvujem u trenutnoj masovnoj histeriji za koju sam uverena da ne donosi ništa dobro. Šta znam, meni je važno da budem iskrena prema sebi i da pronađem svoj put i način. Poslednjih meseci radila sam podcast sa još troje ljudi (Tamara Skrozza, Dušan Mašić i Dušan Nedeljković), zove se “Možemo samo da se slikamo”, tu mi nije bilo neprijatno da govorim šta mislim iako nismo svi istomišljenici. Na Tviteru sam kad želim, to mi više nije prioritet jer se pokazalo kao nedelotvorno trošenje vremena i jedenje moje dobre volje. Takođe, sad imam novi cilj: da već odraslu decu naučim da razdvoje bitno od nebitnog, da biraju posao koji će voleti da rade, da se samo velikim trudom dolazi do rezultata, da uživaju u životu i da svoju borbu usklade sa drugim stvarima koje čine život. Sad ih učim da je sve suprotno tome utopija, osim ako odlučite da se bavite politikom. Ljudske slobode i prava se uvek iznova i iznova osvajaju. Učim ih istrajnosti, doslednosti, strpljenju, da ne pregore. Različita vremena zahtevaju različita učenja. A šta o tome misli Tviter zajednica ili bilo ko drugi, doslovno me ne zanima. Kao što me nije zanimalo ni kada sam usamljeno vikala kritike.”

Da li generano smatrate da glumci/glumice, pevači/pevačice i javne ličnosti generalno, imaju veću društvenu odgovornost jer se nalaze “pod lupom javnosti?”

“Svako ko se nalazi pod lupom javnosti ima veću društvenu odgovornost, u smislu ponašanja i primera drugima. Radi izbegavanja svake sumnje: društvena odgovornost nije isto što i politička. Mislim da nije normalno očekivati od glumaca da menjaju svet na način na koji to treba da rade ljudi koji su se opredelili da se bave politikom. Naravno, svet menjamo svi zajedno ali ja sam glumica, producent, možda ponekad umem da mislim ili pomognem drugima da misle ali nisam političar. Ne moram uvek da nudim rešenja. Postoje i kod nas i u svetu javne ličnosti koje su se politički angažovale. Ali ne treba zbog toga stavove bilo koje javne ličnosti shvatati kao političko angažovanje. Recimo ja nemam nikakvih političkih ambicija, iako su mi različite vlasti nudile takve
mogućnosti. Ne želim to. Jedino što me zanima je da živim u boljem društvu, da mogu da govorim šta mislim bez posledica, da radim svoj posao i da osećam sigurnost u institucije, u nezavisno pravosuđe, u policiju, u sve što bi trebalo naše živote da čini sigurnim i normalnim. Dug je put do sigurnosti ali odustajanje nije opcija.”

Kakav je Vaš stav o predstojećim izborima? Da li se slažete jer veliki deo opozicije planira da ih bojkotuje? 

“Mnogo puta sam rekla da se sa bojkotom zakasnilo, da je trebalo bojkotovati ranije. To sam govorila i javno. Opozicioni lideri kojima su sada usta puna bojkota ubeđivali su me da grešim. Ali zamislite Vi ozbiljnost te opozicije koja, kad samo u jednom trenutku iznesete pitanje ili kritiku, počne da vas pljuje isto kao i vlast. Šta biste Vi mislili na mom mestu da su o Vama opozicioni botovi pisali isto što i botovi vlasti, ili još gore? Samo zato što sam smatrala da se treba ograditi od jednog lidera od kojeg su se, gle čuda, kasnije ograđivali a da se nisu ni setili koliko su mene kritikovali što nisam “protiv vlasti po svaku cenu”. Nisam ja kriva što oni kasne ili što se ponekad ispostavi da mislim ispred vremena. Pitanje bojkota je u u ovom trenutku deplasirano, vanredno je stanje. Ne znamo ni kada će biti izbori. Možda ću tada biti za bojkot a možda neću. Otkud znam. Svakako neću misliti ono što mi kaže neki lider, ja lidera nemam i radiću uvek u skladu sa svojom savešću i ono malo zdravog razuma što mi je ostalo. Kao i svaki ronin.”

Mislite li da vlast koristi trenutnu sitaciju sa koronavirusom kako bi dobila na vremenu i nastavila sa političkom kampanjom, čak i u ovim trenucima? 

“U ovih nekoliko nedelja bilo je različitih situacija. Preskočiću fazu ismevanja virusa i krajnje neodgovornog odnosa prema tome. I to se menja iz dana u dan, ne samo kod nas, već i u svetu. Ubrzo je bila jedna normalna konferencija za medije nakon koje sam pomislila: rade sve odlično, ne mešaju politiku, hoće da se pokažu u ovoj teškoj situaciji i čine sve napore da spreče haos, bravo! Međutim, već sutradan mislila sam drugačije, jer je nastup vlasti bio histeričan. Vlast mora da razume da ne sme da unosi dodatni stres među građane. To takođe slabi imunitet i stvara kontraefekat. Naravno da nastavljaju sa političkom kampanjom, ali dovoljno godina imam da ne verujem da bi bilo koja vlast propustila takvu priliku. Verujem lekarima, uglavnom se drže dobro i daju korisne informacije. Odlični su bili u “Utisku nedelje”. Na konferencijama su takođe pristojni, uključujući i objašnjenje lapsusa doktorke Darje Kisić Tepavčević koju ovih dana pljuju po društvenim mrežama. To je bila odmerena izjava, mudre žene, ozbiljnog stručnjaka. Bio lapsus ili ne ona je odgovorila pametno. Ko to ne razume ili je zlonameran ili je budala. Poštujem njihovu požrtvovanost i samokontrolu u teškoj situaciji različitih pritisaka. Međutim, ono što vidim kao problem je unošenje dodatne nesigurnosti, nemira i straha kod građana, od strane vlasti. Duboko verujem da je moguće prevazići ovu krizu bez takvih stvari, bez nepotrebne radikalizacije i nadam se da će i oni to razumeti. Jer sada postoje samo dve važne stvari: kako da što kraće traje vanredno stanje, dakle kako da se izborimo sa ovim virusom i još važnije: kakvi ćemo izaći iz ovog vanrednog stanja, posle svega? Ukinite su nam neke slobode. Ako za trenutak zanemarimo pitanje da li je ukidanje takvih sloboda bilo neophodno, razumete ako to pitanje ostavimo po strani – ostaje činjenica da su one ukinute i da samo od nas zavisi kako ćemo sve postojeće i dodatne mere prihvatati. Ja poštujem sve mere, ne radi se o nepoštovanju mera, pogotovo ne onih razumnih koje su svakako u cilju opšteg zdravlja. Ali mi moramo razmišljati kako i zašto se mere uvode, jer virus ćemo pobediti a posledice nekih mera možda veoma teško. O tome treba da razmišljamo svi. Pre svega građani a potom i vlast i opozicija. O ovome sam kratko, iako je važno pitanje, ali verujem da sam sasvim jasna.”

Držite online nastavu studentima, kakva su Vam iskustva? Da li je to način na koji provodite vreme u izolaciji?

“Da, to oduzima veliki deo mog vremena. Više bih volela da opušteno mogu da se bavim sobom, ali ovo je prioritet. Veoma sam ponosna što je naš departman na fakultetu na kom predajem audio-vizuelnu produkciju osmislio i realizovao online nastavu praktično bez dana pauze, na svim predmetima. Aplaudiramo lekarima i drugim profesijama ali zaista imam potrebu da viknem bravo i svim učiteljima, nastavnicima i profesorima koji su ovo uspeli da urade i na RTS-u i van njega. Znate, to nije lako i nije uspeo svaki fakultet. Nastava se odvija po planu, držimo je svakodnevno, studenti su prvo bili skeptični ali nam je sada mnogo lepo jer izražavaju zadovoljstvo načinom rada i posvećenošću profesora. To je veoma naporan rad jer se predavanja I vežbe moraju korigovati, prilagoditi novim alatkama kojima se služimo, pogotovo na umetničkim studijama, gde je lični kontakt važan. Takođe, nije ništa manje važna motivacija studenata u ovakvim okolnostima, pa sam poslednjih dana posebno posvećena tome. Nikome nije lako, ali ako dozvoljavate da dam savet svim studentima, ne samo mojim: sad je trenutak, ovo je idealno vreme. Morate da budete kod kuće, imate minimalan napor jer veći imaju profesori koji predaju online. Uživajte u drugačijem načinu upoznavanja gradiva i predavača. Dakle učite i spremite te ispite, to je najkorisnije što možete da uradite u ovom trenutku. Ma koliko izolacija bila smorna ili stresna, brzo će proći a vi ćete biti zadovoljni što ne morate preko leta sve da nadoknađujete.”

Izvor: Nova.rs  / RTS 

SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS

POVEZANE VESTI




KOMENTAR







AKTUELNE VESTI S MREŽA


HOROSKOP