Nevidljivi heroj! Potpukovnik Đorđe Aničić: Kažnjen sam jer sam srušio „stelt“ (FOTO+VIDEO)

Potpukovnik Đorđe Aničić, po struci inženjer elektrotehnike, koji je od 2002. u penziji, detaljno opisuje kako je devet članova borbene posade na početku rata 1999. oborilo ponos američke avijacije

Na početku agresije na SRJ 1999. tadašnja Vojska Jugoslavije ostvarila je veliki podvig uspevši da u prvim danima borbe 27.marta 1999. obori ponos američke avijacije, F-117A za koji se, dotad tvrdilo da je nevidljiv. Za vreme agresije NATO 1999. godine potpukovnik Đorđe Aničić se nalazio na mestu zamenika komandanta 3. raketnog diviziona protivvazdušne odbrane (3rd PVO), a u borbenom radu rukovalac gađanja u borbenoj posluzi na raketnom sistemu S-125 M „Neva“.

Ovaj divizion oborio je „F117“ i za to je 250. brigada PVO odlikovana ordenom „Narodnog heroja“. Sve vreme rata, tokom 78 dana, Aničić je u svoju radnu beležnicu detaljno upisivao šta se dešavalo tokom agresije. Ratni dnevnik je na desetogodišnjicu obaranja „F117“ pretočen u knjigu „Smena“. U dnevniku se tvrdi da je u javnosti dosta netačno interpretiran ceo podvig obaranja „nevidiljivog“, uz preuveličavanje zasluge bivšeg komandanta 3rd PVO, Zoltana Danija.

U ispovesti za „Svedok“, potpukovnik Đorđe Aničić, po struci inženjer elektrotehnike, koji je od 2002. u penziji, detaljno opisuje kako je devet članova borbene posade na početku rata 1999. oborilo ponos američke avijacije, ali govori i o osećaju nepravde i gorčine kod članova te posade, zbog neuzvraćenog poštovanja i zahvalnosti od države.

-Ratni dnevnik sam vodio želeći da ostane sinu, ako poginem u ratu; da zna gde mu je otac bio i šta je radio. Sa završetkom rata, završilo se i jedno vrlo ružno poglavlje u mom životu vezano za armijsku sredinu. Tu sredinu sam voleo, ali me je toliko povredila. Želeo sam da zaboravim sadržaj dnevnika kao svedoka mog poniženja i zato je ostavljen sa strane. Godinama posle rata pojavila se potreba i stvorili su se uslovi da se moj ratni dnevnik preda čitaocima radi istine i istorije naše PVO, da naša i međunarodna javnost saznaju pravu istinu kad su već zvanične vojne institucije ćutale. U javnosti je uveliko formiran stereotip o bivšem komandantu 3rd PVO i njegovom doprinosu za vreme rata, a to je zapravo bilo delo svih u toj borbenoj posluzi koji su te noći bili na dužnosti. Morao se jedan istorijski događaj smestiti tamo gde mu je mesto: u kolektiv, u okrilje borbene posluge 3rd PVO.

 Avion je oboren za 20-25 sekundi i bez sinhronog rada cele borbene posluge ne bi bilo moguće bilo šta uraditi pojedinačno,kaže  Aničić.

-Mi smo sa tri različite lokacije koristili Imitator radarskog zračenja koji je služio kako bi se neprijatelju odvukla pažnja i kako bi se naveo da leti u tom pravcu a da ga mi čekamo u zasedi. To sam radio 27. marta od 14 sati u podne do 20 časova. Umesto u 18 časova, ja sam zbog tih obaveza u pola devet uveče bio na borbenom položaju. Kao što se iz ratnog dnevnika vidi, „Stelt“ ne bi bio oboren jer je Dani dremao, pošto je njegova smena bila od 12 do 18 časova i bio je umoran. Na pokazivaču osmatračkog radara avion sam uočio ja. Video sam tri cilja. Radar ih je pratio i videlo se da se približavaju. Nalazili su se na 18 kilometara i približavali su se. Okrenuo sam se Daniju i rekao: „Ovi idu na nas“. U nastavku borbenog rada presudnu ulogu u obaranju odigrao je operator ručnog praćenja Dragan Matić koji ga je prihvatio i time stvorio uslove da se lansiraju rakete. Dani je izdao naredbu da se lansiraju rakete. Dve su lansirane i prva je pogodila avion. Posle su ga našli u Buđanovcima. Znači, za vreme obaranja „stelta“ na tehnici su bila oba rukovaoca gađanja, i Dani i ja, ali ja nikad nisam rekao da sam oborio F117 zato sto sam ga video, već samo da sam deo borbene posluge u kojoj svaki pojedinac ima svoj deo posla. Potrebna je izuzetna sinhronizacija u radu borbene posluge od 6 starešina da se za kratko vreme obori avion. Tako je oboren „stelt“ iz trećeg pokušaja borbene posluge 3rd PVO.

 Prvih par sekundi vladali su muk i tišina.

-Svi smo se ukopali i čekali da li će biti nekakve reakcije. Kada su zvali iz Komande 250. raketne brigade, mi smo im dali koordinate pogođenog cilja. Nismo znali da je tada na komandnom mestu bio, sad pokojni, general Ljubiša Veličković. On je pratio to obaranje. Bio je skeptičan, pa su proveravali civilnim vezama da li je nešto palo na području opštine Pećinci. Vest o obaranju stelta ja sam čuo na vestima Studija B u 10 sati uveče. Kada sam to video, nestao je grč koji smo imali. Mi smo koristili oružje treće generacije, a oni oružje pete i šeste generacije. Ali, posle obaranja stelta, postalo je jasno da možemo da učinimo nešto. Takođe, lokalno stanovništvo iz opština Pećinaca i Surčina nas je gledalo kao heroje i zaista su nas sve vreme rata podržavali i pomagali nam i hvala im na tome. Mislim da je obaranje „stelta“ ujedinilo i vojsku i narod, jer se pokazalo da smo nešto uradili.

Uspeh na ratištu koji su postigle borbene posluge 3rd PVO mnogi su prisvojili i okitili se, kaže, ordenjem, generalskim činovima i slavom, a oni, su, tvrdi bili istinski heroji i svojim životima branili ovu zemlju bezobzirno smo skrajnuti s puta.

-Prvo je stimulisan, odmah tu noć 27.03.1999. godine, najmlađi među nama, ukazom predsednika drzave ordenom za hrabrost i naredbom komandanta RV i PVO unapređen u čin poručnika. Tri dana kasnije unapređen je komandant jedinice u čin pukovnka mimo predloga komande brigade. I tu se stalo. Umesto da svi iz borbene posluge budemo prvi unapređeni i odlikovani u državi. Komanda brigade nikog nije stimulusala niti predlagala sve dok službeno aktom nisam tražio stimulativne mere za ostatak borbene posluge. Kroz sistem sam se izborio za moje ratne drugove, za mene nije imao ko. Uradili smo nešto prvi put u istoriji ratovanja. Da su to uradili piloti, bili bi narodni heroji. Takođe, ima članova borbene posluge kojima nije rešeno stambeno pitanje. Organizuju proslave svake godine povodom obaranja „stelta“. Ovogodišnjoj proslavi prisustvovao je i minsitar odbrane Šutanovac – mislite da je pitao da li neko od nas ima neki problem? Moj najveći doprinos i za jedinicu najznačajniji svakako jeste način i dužina borbenog rada i način upotrebe imitatora zračenja za vreme borbenog rada. Pronašao sam sistemsko rešenje za protivradarske rakete HARM. Komanda 250. brigade PVO je propisala način upotrebe imitatora zračenja u borbenom radu. Mi smo ga koristili drugačije. Pokazalo se – vrlo uspešno. Takođe, naš raketni divizion nije imao gubitke i ratovao je svih 78 dana rata. Kao rukovalac gađanja verovatno imam i najviše sati u borbi sa NATO avijacijom u 250. brigadi. Zato je i pitanje kako je bilo moguće da me neko kazni i preskoči u unapređenju? Svi su napredovali u činu, osim mene koji sam raspoređen na niži položaj i to samo jer sam pitao – „zašto“. Kažnjen sam jer sam srušio „stelt“.

Pogledajte u video-snimku šta je još ispričao potpukovnik Aničić:

SKINI APLIKACIJU