DAN VENG: Kineska skrivena tehnološka revolucija
Autor: Glas javnosti
Godine 2007, kada je Epl počeo sa proizvodnjom ajfona u Kini, ova zemlja je bila poznatija po jeftinom radu nego po tehnološkoj sofisticiranosti. U to vreme, kineske firme gotovo da nisu bile sposobne da proizvodu bilo koju od unutrašnjih komponenti ajfona, koje su uvožene iz Nemačke, Japana i SAD. Ukupan kineski doprinos proizvodnji uređaja bio je ograničen na sastavljanje ovih komponenata u Fokskonovim (Foxconn) fabrikama u Šenženu – što je bilo manje od četiri procenta dodate vrednosti.
Do vremena kada se pojavio ajfon deset, 2018, situacija se dramatično promenila. Ne samo da su kineski radnici nastavili da sastavljaju najveći deo ajfona, već su kineske kompanije proizvodile mnoge od njegovih unutrašnjih komponenti, uključujući akustične delove, module za punjenje baterija i same baterije. Pošto su ovladale složenim tehnologijama, ove kompanije su mogle da proizvedu bolje proizvode od njihovih azijskih ili evropskih konkurenata. Danas, kineske tehnološke kompanije učestvuju sa više od 25 procenata troškova dodatne vrednosti (value added costs) uređaja.
Iako je ajfon specifičan slučaj – kao jedan od najsloženijih komada hardvera koji postoji, zasniva se na izuzetnom opsegu tehnologija – širenje kineskog učešća u njegovoj proizvodnji odražava širi trend. U većini proizvodnih sektora, kineske firme su se pomakle od sklapanja komponenata koje su proizveli stranci do proizvodnje njihovih sopstvenih naprednih tehnologija. Počevši od dominacije u proizvodnji opreme za generisanje energije iz obnovljivih izvora, Kina je sada na čelu najnaprednijih tehnologija kao što su veštačka inteligencija i kvantno računarstvo. Ovi uspesi dovode u pitanje tezu da se vođstvo u polju naučnih istraživanja nužno preliva u industrijsko vođstvo. Uprkos relativno skromnom doprinosu pionirskim istraživanjima i naučnim inovacijama, Kina je ovladala proizvodnim umećima – kapacitetima da uveća i proširi čitave nove industrije – i da nadigra SAD u sve većem broju strateških tehnologija.
U sve većem rivalstvu sa Pekingom, vlada SAD nastoji da ograniči kineski pristup kritičnim zapadnim tehnologijama i da osnaži svoju sopstvenu tradiciju naučnih inovacija. Tako je 2022. godine Bajdenova administracija nametnula opsežna nova ograničenja na prodaju napredne zapadne tehnologije mikročipova kineskim firmama dok je istovremeno nastojala da pojača američku tehnologiju kroz ČIPS end sajens akt (CHIPS and Science Act) vredan 280 milijardi dolara. Ovaj zakon, zajedno sa Zakonom o smanjenju inflacije (Inflation Reducion Act) jasno je doprineo da SAD povrate deo svog vođstva u proizvodnji poluprovodnika i u oblasti obnovljivih izvora energije. No, postojano napredovanje tehnološkog umeća kineskih kompanija ukazuje da bi ovaj pristup mogao da promaši suštinu: kineski uspon ne proističe isključivo od kopiranja i krađe tehonologija od zapadnih firmi, niti je zavistan od naučnih prodora. U značajnom stepenu, njega podstiču unapređenja u samim kineskim industrijskim kapacitetima – napredak koji proističe iz ogromne i sofisticirane proizvodne radne snage. Već sada, ova snaga se odslikava i u kineskom odgovoru na američka ograničenja u trgovini mikročipovima poslednjih nekoliko godina. Prethodno su kineske firme bile sklone da izbegavaju kineske tehnologije, nastojeći da kupuju najbolje – a što je obično značilo američko. Sada, kada ih Vašington sprečava da to čine, one više rade na stvaranju napredne domaće industrije mikročipova.
Za SAD i njihove saveznike, izrastanje Kine u veliku tehnološku silu pruža ključnu lekciju. Za razliku od Zapada, Kina nije utemeljila svoj tehnološki sektor u glamuroznim istraživanjima i naprednoj nauci, već u manje atraktivnom zadatku unapređenja proizvodnih kapaciteta. Ukoliko je Vašington ozbiljan oko takmičenja sa Pekingom na polju tehnologije, biće potrebno da se usredsredi mnogo više na ovaj segment nego na naučne prodore. Takođe će morati da nauči kako da iskoristi svoju radnu snagu na način na koji to čini Kina, da bi doveo inovacije do visokog proizvodnog obima te kako bi efikasnije pravio bolje proizvode. Ako SAD žele da zadrže vođstvo u naprednim tehnologijama, moraće da tretiraju proizvodnju kao integralni deo tehnološkog napretka, a ne kao sporednu stvar u odnosu na uzbudljivija polja inovacija, istraživanja i razvoja.
Ranjivost i snaga
Mnogi posmatrači opravdano su skeptični kad je pitanju kinesko tehnološko liderstvo. Pre svega, u zemlji je nastalo vrlo malo multinacionalnih kompanija koje su globalno prepoznatljivi brendovi. Za razliku od Japana i Južne Koreje, Kina nije uspela da ustanovi nove kategorije potrošačke elektronike, kao što su digitalne kamere ili konzole za video-igrice; niti je bila kadra da se takmiči sa Evropom i SAD u proizvodnji automobila ili putničkih aviona. Umesto toga, kineske kompanije su se usredsredile na proizvodnju proizvoda koje mogu da prodaju po nižim cenama u manje razvijenim zemljama. Relativan izostanak istaknutih kineskih brendova potkrepljivao je zapadno uverenje da je Kina pre fabrička hala nego žarište inovacija.
Kina je takođe ostajala daleko iza Zapada u nekoliko ključnih tehnologija. Kineska industrija čipova ostvarila je nekoliko značajnih prodora, uključujući projektovanje čipova za mobilne telefone kao i nekih naprednijih memorijskih čipova. Ali u proizvodnji logičkih čipova – procesora koji su unutar svakog digitalnog proizvoda – kineske firme su najmanje pet godina iza TSMC, tajvanske kompanije koja je globalni lider u proizvodnji naprednih poluprovodnika. Kineski proizvođači stoje još slabije kada je posredi razvoj specijalizovanih alatki nužnih za proizvodnju čipova. Za ključne fotolitografske mašine, koje se koriste za beleženje šablona na silicijumskim pločicama, i merne instrumente koji se koriste za kontrolu kvaliteta u proizvodnom procesu, kineske firme se dominantno oslanjaju na uvoz iz Japana, SAD i Evrope. Jedva da su na samom početku stvaranja softverskih alatki potrebnih za dizajn najnaprednijih čipova.
Slična dinamika postoji i u kineskoj vazduhoplovnoj industriji. Razmotrimo Komercijalnu kinesku vazduhoplovnu korporaciju (Commercial Aircraft Corporation of China, COMAC), kineski odgovor Erbasu i Boingu, kompaniju koja je u državnom vlasništvu i koja je podržana sa, kako se procenjuje, 71 milijardom dolara državnog novca. Petnaest godina nakon njenomg osnivanja, jedva da je počela da proizvodi prve operativne komercijalne avione.
Kineske kompanije i u industriji mikročipova i u avionskoj industriji su bolno svesne da se mnogim od ključnih komponenata snabdevaju sa Zapada: oprema za proizvodnju i napredne softverske alatke u slučaju proizvodnje čipova, i motori (kao i avionički sistemi) u slučaju KOMAK-ovih aviona. Upravo ovo oslanjanje na zapadnu tehnologiju daje američkim ograničenjima na trgovinu mikročipovima potencijal da izazovu metež u kineskim kompanijama.
Ali uprkos ovim ozbiljnim ranjivostima, Kina ostvaruje brzi napredak u mnogim drugim tehnologijama. Kineske kompanije brzo preuzimaju teren od evropskih i azijskih konkurenata u proizvodnji naprednih mašinskih alata kao što su robotske ruke, hidraulične pumpe i druga oprema. Kao što pokazuje ajfon, Kina se sada takmiči sa Japanom, Južnom Korejom i Tajvanom za dominaciju u lancu snabdevanja elektronike. I u oblasti digitalne ekonomije, uprkos nastojanjima predsednika Sija Đinpinga da pojača vladinu kontrolu nad internet kompanijama kao što su Alibaba, Tensent i Didi, Kina i dalje ostaje snažna. Kineske kompanije i dalje mogu da budu žestoki konkurenti tehnološkim gigantima iz Silicijumske doline, kao što je „Bajt Dens“ (kompanija koja drži Tik-tok) konkurent Fejsbuku. Kina je svetski predvodnik u gradnji moderne infrastrukture, uključujući prenosne linije visokog napona, brze železnice i 5G mrežu. Godine 2019. Kina je postala prva zemlja koja je iskrcala vozilo na tamnu stranu meseca; godinu dana kasnije, kineski naučnici su ostvarili kvantno eknriptovanu komunikaciju preko satelita, čime su napravili dodatni korak ka stvaranju neprobojne kvantne komunikacije. Ova dostignuća su ilustracija nastojanja Kine da se usavrši u izvođenju sve težih i težih zadataka.
Generalno gledano, kineski tehnološki napredak je znatno dinamičniji nego što upućuju uobičajeni prikazi ove zemlje. Kina zaostaje u nekoliko ključnih područja, a neke od njenih ključnih tehnoloških kompanija nailaze na regulatorna ograničenja – bilo iz Vašingtona ili iz samog Pekinga. Međutim, bez obzira na ove izazove, kineske industrije dosežu do svetskih standarda, a nauka u ovoj zemlji stalno napreduje. Usput, kineske firme su počele da stvaraju sopstvene inovacije, uključujući i u strateškim područjima koja i SAD smatraju prioritetnim.
Solarna supersila
Jedan od glavnih kineskih tehnoloških trijumfa poslednjih godina jeste u opremi za generisanje energije iz obnovljivih izvora. Kada je nastajalo šire tržište za solarnu tehnologiju početkom 21. veka, većina inovacija pristizala je iz SAD, i delovalo je logično da će američke firme biti predvodnici u ovoj industriji. Međutim, 2010. godine, kineski Državni savet, centralno vladino izvršno telo, označio je generisanje solarne energije kao „stratešku rastuću industriju“ (strategic energing industry), što je dovelo do niza vladinih subvencija i stvaranja poslova, od čega je većina bila usmerena na proširenje proizvodnih kapaciteta. U ovom procesu kineske firme su naučile osnove solarne fotonaponske energije i počele su da unapređuju gotovo svaki segment proizvodnog lanca solarne opreme – od proizvodnje polisilikona koji se koriste u solarnim ćelijama do sklapanja solarnih panela. One su takođe unapredile i samu tehnologiju. Kineski solarni paneli nisu samo najjeftiniji na tržištu, oni su takođe i najefikasniji. Zaprepašćujući pad cene solarne energije u prethodnoj deceniji proistekao je iz proizvodnih inovacija u Kini.
Tokom prethodnih nekoliko godina, kineske firme su takođe zauzele snažne pozicije u proizvodnji baterija velikog kapaciteta koje napajaju električna vozila. Kako se svet odmiče od motora sa unutrašnjim sagorevanjem, napredne baterijske tehnologije postale su ključna komponenta u proizvodnji automobila. Kina predvodi put: KATL, kineska kompanija osnovana 2011, sada je najveći proizvođač baterija na svetu, i sklopila je partnerstva sa vodećim proizvođačima automobila Be-em-veom, Teslom i Folksvagenom. Povrh toga što raspolaže daleko većim proizvodnim kapacitetima od konkurenata –što je važno kod sniženja cena – KATL je takođe predvodnik u razvijanju novih i sve efikasnijih hemijskih mešavina, na primer u sodijum-jonskim baterijama, koje je moguće proizvesti bez korišćenja oskudnih minerala, litijuma i kobalta.
Bajdenova administracija prepoznala je rizik zavisnosti od Kine za ključne tehnologije koje su potrebne za američku „zelenu tranziciju“. Ali različiti paketi američkih carina, kao i američke istrage optužbi za prisilni rad u kineskom lancu snabdevanja polisilikonom, nisu uspele da potisnu Peking sa dominantne pozicije u solarnoj industriji. Jedna takva istraga američkog Ministarstva trgovine (Commerce Department) rezultovala je pretnjom retroaktivnim carinama na uvoz solarne opreme u visini do 250 odsto, što je izazvalo metež među američkim kupcima ove opreme. Stoga je u junu 2022, predsednik Džozef Bajden bio prinuđen da izda izvršnu naredbu kojom odlaže nove carine naredne dve godine. U međuvremenu, iako je u avgustu 2022. usvojen Bajdenov Zakon za smanjenje inflacije (Inflation Reduction Act) čiji je cilj da dramatično ubrza tranziciju prema električnim vozilima u Sjedinjenim Državama, zakonska inicijativa je zaribala na samom početku zato što se mnoga sadašnja električna vozila na američkom tržištu potencijalno ne kvalifikuju za federalne subvencije. Za sada, Sjedinjene Države i mnogi od njihovih zapadnih saveznika će ostati u velikoj meri zavisni od Kine u nameri da ostvare dekarbonizaciju (smanjenje emisije ugljen-dioksida; prim. prev).
Kineska dominacija u industrijama kao što su proizvodnja solarnih komponenata, proizvodnja baterija za električna vozila ili industrija elektronike nije nastala spontano. Brzi napredak direktno je povezan sa snagom države u proizvodnji i kontroli kvaliteta. Kineska radna snaga je prešla put od proizvodnje jednostavnih igračaka i tekstila do izvođenja izuzetno složenih proizvodnih procesa potrebnih za proizvodnju sofisticiranih elektronskih uređaja kao što je ajfon. Duž ovog puta, kineske firme su često i same ostvarivale značajne prodore: u Kini, tehnološke inovacije ne pristižu sa univerziteta ili iz istraživačkih laboratorija, već putem procesa učenja u okviru same masovne proizvodnje. Stoga, u srcu državnog uspona Kine u naprednoj tehnologiji stoji njen izuzetan kapacitet za proizvodnju.
Bolji kuvari, bolji omleti
Po bilo kom parametru, kineski tehnološki progres je izuzetno koštao. Prema blagonaklonoj verziji, Peking je uspostavio državnu poziciju putem fantastične potrošnje državnih resursa. Ove džinovske subvencije su imale transformativni efekat: studija koju je Nacionalni biro za ekonomska istraživanja iz Kembridža (u Masačusetsu) objavio u decembru otkriva da Peking ima slab istorijat izbora dobrih prilika i da primaoci subvencija kineske Vlade po pravilu imaju niži rast produktivnosti. Češće, prema navodima mnogih kritičara, kineski napredak je ostvaren ekstremnim protekcionizmom i široko rasprostranjenom krađom intelektualne svojine.
Iako ima istine u ovim navodima, oni nisu dovoljni da objasne kineski uspon. Za svaki primer kineske industrije koja se okoristila od protekcionizma – kao što je internet platforma Baidu, koja cveta iza Velikog zaštitnog zida (Great Firewall) – može se naći drugi, na primer kineska automobilska industrija, gde takve mere nisu pomogle da se stvore kompanije svetskog nivoa. Prisilni tehnološki transferi i krađa intelektualne svojine mogli su da pomognu razvoj nekih industrija, i SAD i njihovi saveznici s punim pravom se protive ovakvim praksama. Ali one ne objašnjavaju kineski uspon u poljima kao što su baterije, tehnologija vodonika ili veštačka inteligencija.
Umesto toga, najvažniji faktor u kineskoj bujajućoj tehnološkoj industriji je njen proizvodni ekosistem. Tokom prethodne dve decenije, Kina je razvila proizvodni kapacitet bez premca za tehnološki zahtevne industrije. Njega karakterišu ogroman fond radne snage, gusti klasteri dobavljača i opsežna vladina podrška. Ove snage se delimično naslanjaju na kinesku industrijsku istoriju. U prethodnim decenijama vlada je pridavala industriji posebnu važnost: sa katastrofalnim posledicama za vreme Velikog skoka napred Mao Cetunga i znatno efikasnije tokom Četiri modernizacije Deng Sjaopinga. Od početka devedesetih godina, inicijative centralne vlade bile su manje značajne od tržišnih činilaca, a kineski proizvodni kapaciteti su doživeli uspon posle priključenja zemlje Svetskoj trgovinskoj organizaciji 2001. godine.
Tokom prethodne decenije, Si je kinesku opsednutost industrijom doveo do krajnjih granica. Dve godine nakon što je preuzeo dužnost, pokrenuo je Mejd in Čajna 2025 – zamašni politički okvir usmeren ka uzdizanju kineske proizvodne baze od radno intenzivnih industrija do visokotehnoloških sektora. A 2021, u poslednjem petogodišnjem planu, centralna vlada je obznanila kampanju kojoj je cilj pretvaranje Kine u „proizvodnu supersilu“. Ovo nije samo prazna najava: tokom prethodnih nekoliko decenija, Peking je usmerio ogromne iznose jeftinih kredita i energije u napredne tehnološke firme, čak i kada su bile godinama udaljene od profitabilnosti.
Solarna industrija je ilustrativan slučaj. Sipajući subvencije svim novajlijama, vlada je ohrabrila mnogobrojne firme da se priključe ovom sektoru. Ali takođe je isprovocirala spremnost na veći preduzetnički rizik, stvarajuću surovo kompetitivnu industriju u kojoj jaki potiskuju slabe. Rezultat je da kineske firme danas dominiraju strateškom industrijom od koje zavisi ostatak sveta. Ovaj pristup – promovisanje proizvodnje do tačke ekscesnih kapaciteta – je u oštrom raskoraku sa ekonomskom ortodoksijom u velikom delu Zapada, gde je središte pažnje na aktivnostima koje donose veliku vrednost, kao što su istraživanje, razvoj i brendiranje, dok se fizička proizvodnja potcenjuje kao nešto što se može uraditi jeftino u inostranstvu (offshore), često u Aziji.
Pekinški proizvodno vođeni pristup postao je kritično važan za kinesku sposobnost da izazove Zapad u oblastima naprednih tehnologija. Da bi se razumelo zašto, ključno je prepoznati činioce koji su uključeni u uspešne inovacije. Proizvodnja nove tehnologije može biti upoređena sa pravljenjem omleta: sastojci, recepti, i dobro opremljena kuhinja su korisni ali ni sve to zajedno, samo po sebi, ne garantuje dobar rezultat. Čak ni ljudi sa najmodernijom opremom i izvrsnim receptima verovatno neće biti u stanju da naprave ukusan omlet ukoliko ga nikada ranije nisu pripremali. Nužan je dodatni elemenat: praktično iskustvo – veštine kojima je moguće ovladati samo radom. Ove veštine se mogu nazvati procesno umeće (process knowledge), i one su deo onoga što je pomoglo Kini da postane važan tehnološki inovator.
Najvažnije dostignuće
Iako je procesno umeće teško izmeriti, može se meriti opštim nivoom iskustva radne snage i stvaranjem klastera različite industrijske aktivnosti. Kina ima veliku snagu po oba parametra. Najvažnije tehnološko dostignuće zemlje tokom prethodne dve decenije jeste razvijanje ogromne i visoko iskusne i obučene radne snage, koja se može prilagoditi kako je potrebno za najveći broj tehnološki zahtevnih industrija. Na primer, Epl i dalje računa na Kinu kao na jedinu zemlju u kojoj je moguće dozvati stotine hiljada visoko obučenih radnika u kratkom roku, brzo pristupiti gustoj mreži dobavljača komponenata i osloniti se na vladinu pomoć u rešavanju mnogostrukih problema koji nastaju proizvodnjom miliona ajfona svake godine.
Podjednako je upadljiv i način na koji je Kina koristila strane firme da joj pomognu u izgradnji industrijskih klastera, ili šta je ekonomista Bred Delong (Delong) nazvao „zajednica inženjerske prakse“. Američke firme poput Katerpilara, Dženeral elektrika i Tesle postale su veliki poslodavci u Kini. I većinu Eplovih proizvoda prave ugovorno angažovani kineski proizvođači, kao što su Fokskon ili Pegatron, koji upravljaju radnicima u Kini. Za razliku od Japana, koji je održavao uglavnom zatvoreno tržište tokom decenija posleratnog rasta, Kina je znatno ubrzala industrijski uspon direktnim učenjem od stranih firmi. Uprkos trgovinskom ratu američkog predsednika Donalda Trampa, Peking se uzdržavao od znatnijih uzvratnih mera protiv američkih firmi u Kini, delimično zbog toga što prepoznaju menadžerske veštine koje ove donose i njihovo prenošenje proizvodnih veština kineskim radnicima.
Kroz kontinuiranu izloženost vodećim svetskim proizvodnim procesima, kineski radnici su ovladali veštinama koje prenose domaćim firmama. Razmotrimo proizvodnju baterija za električna vozila. Proizvodnja ovih uređaja zahteva oko dvanaest odvojenih koraka, od kojih svaki zahteva gotovo savršeno naslanjanje na prethodni korak. Kineski inženjeri ovladali su procesnim umećem nužnim za ovaj zadatak kroz iskustvo u proizvodnji potrošačke elektronike. Ovaj transfer proizvodnog umeća bio je jedan od ključnih faktora u kineskoj dominaciji solarnom industrijom. Podstaknute subvencijama i zahvaljujući lakom pristupu kvalifikovanoj radnoj snazi, kineske firme su brzo proizvodile bolje i jeftinije solarne panele od američkih ili nemačkih konkurenata. I ove proizvodne inovacije su odredile stanje globalne industrije: napredak u solarnoj energiji prethodne decenije vođen je manje naučnim prodorima – što je američka specijalnost – a više opadanjem troškova kroz efikasniju proizvodnju, što je kineska snaga.
Uspon Šenžena kao globalnog tehnološkog centra sam po sebi je svedočanstvo o važnosti procesnog umeća. U godinama nakon što je u njemu otpočela masovna proizvodnja ajfona 2007. godine, grad je razvio živu lokalnu tehnološku industriju prilagođenu proizvodnji složenih uređaja; uskoro, radnici su koristili svoja inženjerska i proizvodna znanja kako bi osmislili nove proizvode. Sa laboratorijama za istraživanje i razvoj u neposrednoj blizini proizvodnih kapaciteta, šenženski inženjeri su imali pristup bez premca snabdevanju komponentama, iskusnim radnicima i veštim projektantima. Danas, Šenžen je zauzeo vodeću poziciju u proizvodnji komercijalnih dronova, opreme za „virtualnu realnost“ i druge inovativne elektronike. Iza ove dominacije je vešta radna snaga koja je provela godine (zajedno sa odvažnim preduzetnicima) u eri u kojoj je cena elektronskih komponenata poput kamera, baterija i ekrana znatno opala. Sada Šenžen podseća na Kalifornijski zaliv, gde se univerzitetski istraživači, preduzetnici, radnici i investitori besprekidno rukuju [sklapajući dogovore]. Nije ni čudo što je Šenžen postao Silicijumska dolina visokotehnološkog hardvera.
Nauka, ne industrija
U decenijama nakon Drugog svetskog rata Sjedinjene Države su koristile naučno vođstvo kako bi dominirale mnogim tehnološkim sektorima, od računarstva do avijacije. Za Vašington, ovo je bilo smisleno u vreme kada su prodori u projektovanju i laboratorijske inovacije bile veliki deo hladnoratovskog rivalstva sa Sovjetskim Savezom. Izgledalo je da pristup podstaknut naukom podržava i tržište. Tokom devedesetih, Stan Ših (Stan Shih), tajvanski elektronski preduzetnik, primetio je da većina profita u tehnološkim industrijama nastaje na početku vrednosnog lanca – projektovanje, istraživanje i razvoj –i na njegovom kraju, u reklamiranju proizvoda. Najmanja količina profita se ostvaruje u samoj proizvodnji, koja se nalazi u sredini lanca vrednosti. Ovu, takozvanu „nasmejanu krivu“ (smiling curve) odslikava Epl, najvrednija kompanija na svetu, koja se bavi razvojem i reklamiranjem svojih proizvoda, dok ostavlja proizvodni rad sa niskom marginom profita svojim partnerima u Kini i drugde u Aziji. Koristeći se ovim uvidom, američke kompanije su provele veći deo protekle dve decenije usredsređujući se na istraživanje, razvoj i marketing, dok su se po pitanju proizvodnih potreba oslanjale na druge, posebno na Kinu.
Jedno ishodište ove dugotrajne usredsređenosti jeste američko vođstvo u nekim industrijama koje zahtevaju složeno integrisanje različitih naučnih disciplina. Iako su Intel i Boing viđali i bolje dane, SAD nastavljaju da budu predvodnik u industriji proizvodnje poluprovodničke opreme i avionskih motora. Upadljivo je da su obe ove industrijske grane visoko interdisciplinarne: tehnologija poluprovodnika zahteva sintezu saznanja iz različitih polja među kojima su elektroinženjerstvo, hemija i računarske nauke; avijacija uključuje aerodinamiku, nauku o materijalima, mašinstvo i druga visokospecijalizovana polja. Za razliku od SAD, Kina nema tradiciju pomeranja granica naučnih saznanja. U stvari, ona ostvaruje malobrojna nova naučna otkrića u ovim oblastima i ima relativno siromašan učinak u komercijalizaciji primenljivih istraživanja.
Ali nije sve potaman u američkom tehnološkom sektoru. Mnoge kompanije se preterano vladaju logikom nasmejane krive poslednjih decenija, ulažući sve više resursa u krajeve krive dok prepuštaju proizvodni rad da vene. Od 2000. godine SAD su izgubile oko pet miliona proizvodnih poslova – oko jedne četvrtine svoje proizvodne radne snage –što je izazvalo domino efekat gubitka veština ne samo među radnicima u proizvodnji već i kod mehaničara, menadžera i projektanata proizvoda. Dugoročno, ovo opadanje je dovelo SAD u loš položaj kada je posredi dominacija u novonastalim tehnologijama. Na primer, sa najnaprednijim naučnim saznanjima, SAD bi trebalo da su dominantne u solarnoj industriji. I Vašington je bio spreman da joj pomogne da ostvari takav položaj: još 2012. američki predsednik Barak Obama uveo je carine na uvoz solarne opreme iz Kine u nastojanju da zaštiti domaće proizvođače. Ali i uz ove zaštite američki proizvođači nisu bili konkurentni. Dok je Kina imala spreman pristup velikoj bazi kvalifikovanih radnika i dobavljača, te je mogla gotovo neograničeno da poveća proizvodnu bazu, SAD su, nakon niza otpuštanja miliona radnika, izgubile veliki deo proizvodnih veština i nisu imale kapacitet da izgrade zdravu proizvodnu bazu. Posledica: do 2022. uvoz proizvoda solarne industrije u SAD dosegao je vrednost od osam milijardi dolara, od čega većina otpada na kineske kompanije koje proizvode u Jugoistočnoj Aziji.
Neuspeh američke solarne industrije je deo šire priče o opadanju američke proizvodne delatnosti. U izvesnom stepenu, ovaj trend je bio posledica povećane automatizacije. Ali sektor je takođe razdiran unutrašnjim slabostima. Razmotrimo prve dane pandemije kovida 19. Kao i drugim zemljama, Americi su bile potrebne ogromne količine zaštitne opreme i druge medicinske potrepštine. No, američke firme su se mučile da prilagode svoje proizvodne linije kako bi pravile zaštitne maske i pamučne štapiće – što su po svakom parametru jednostavni proizvodi – zato što su izgubile veliki deo neophodnoh procesnog umeća (process knowledge). Za razliku od toga kineski proizvođači su bili kadri da se brzo prestroje za vanredno stanje i proizvedu veliku količinu medicinskih potrepština koje su bile potrebne Americi i drugim zemljama.
Za sada, američki napori da povrati proizvodna zanimanja iz Azije su bili razočaravajući. Veliki Eplov napor da pravi više desktop računara u Teksasu, na primer, pretrpeo je neuspeh nakon 2012. zbog nedostatka industrijskog ekosistema proizvođača komponenata. Jedan izuzetak je bila američka brza proizvodnja mRNA vakcina, koje su se pokazale efikasnijim od kineskih vakcina sa umrtvljenim virusom. No, da bi se takmičila protiv kineskih naprednih industrijskih kapaciteta u narednim godinama, SAD je potrebno mnogo više od jednokratne biotehnološke pobede.
Povećaj ili gubiš
Iako je uputio izazov zapadnom pristupu tehnološkom napretku, Peking je prepoznao svoju slabost na polju naučnog znanja. U svom izveštaju Dvadesetom nacionalnom kongresu Kineske komunističke partije oktobra 2022. Si je obznanio da će nauka i tehnologija biti među glavnim partijskim prioritetima. I pored toga što unapređenje istraživačke kulture zahteva vreme, Kina je napravila znatan napredak, uključujući istraživanje svemira i kvantno računarstvo. Peking posebno nastoji da uveća domaći razvoj poluprovodnika sada kada je kineskom telekomunikacionom gigantu Huavej i kineskom proizvođaču čipova SMIC (SMIC) uskraćen pristup američkoj i evropskoj tehnologiji poluprovodnika. Jedna od nenameravanih posledica novih vašingtonskih ograničenja jeste skok kineskih investicija u nauku, istraživanja i razvoj.
Za razliku od toga, SAD još uvek nisu razumele svoj deficit procesnog znanja. Svakako, usvajanje u Kongresu ČIPS Akta i Zakona za smanjenje inflacije 2022. predstavlja važne korake prema formulisanju industrijske politike, s obzirom da oba akta usmeravaju milijarde dolara saveznog novca za napredne industrije. Ali veliki deo američke politike – uključujući i zakonodavnu delatnost – usredsređen je na ostvarivanje novih naučnih saznanja pre nego na gradnju procesnog umeća i industrijskog ekosistema potrebnog da bi se proizvodi pojavili na tržištu. Stoga, vašingtonski pristup sve snažnijem tehnološkom rivalstvu sa Kinom rizikuje da ponovi greške napravljene u oblasti solarne industrije, gde su američki naučnici postavili temelje za nove tehnologije da bi potom posmatrali kineske firme koje preuzimaju vođstvo u njihovoj primeni. Uzmimo na primer proizvodni proces elektrolize, kojim se izdvaja vodonik iz vode i koji postaje ključna alatka u proizvodnji zelenog hidrogena. Kao i kada je u pitanju solarna energija, Kina je pripravna da dominira industrijom zelenog vodonika proizvodeći veliki obim najefikasnijih proizvoda.
Kako bi se izbeglo ponavljanje priče sa solarnom energijom, Sjedinjene Države bi trebalo da posvete veću pažnju naprednoj proizvodnji. Kao što je Endi Grouv, legendarni generalni direktor Intela, prepoznao pre desetak godina, kada je insistirao da se zemlja manje usredsređuje na „mitski momenat stvaranja“ a da se više pozabavi plasiranjem inovacija na tržište. „Ovo je faza u kojoj kompanije ostvaruju rast“, pisao je u uticajnom članku 2010. godine. „One razrađuju detalje projekta, iznalaze rešenja kako da prave pristupačne proizvode, grade fabrike i unajmljuju hiljade radnika“. Ali da bi postale bolje u povećanju obima, SAD bi morale naučiti da drugačije razmišljaju o vrednosti proizvodnog rada. Donosioci političkih odluka moraju odoleti porivu da na proizvodnju gledaju kao na puku „repetitivnu aktivnost“ koja može biti obavljena i u inostranstvu. Umesto toga, masovna proizvodnja novih tehnologija mora biti smatrana jednako vrednom kao same inovacije – aktivnost koja zavisi od različitih procesnih umeća do kojih je moguće doći samo boljom obukom i integracijom radnika, inženjera i naučnika.
Nove američke investicije u tehnološke industrije koje dolaze od sredstava opredeljenih ČIPS Aktom i Zakonom za smanjenje inflacije pomoći će da se tok preokrene. Ali kao što Kina dobro razume, novac je tek početak procesa izgradnje održivog tehnološkog sektora. Ovakve investicije moraju da budu praćene nastojanjima da se okončaju prekoračenja troškova koja ometaju američke napore za izgradnjom bolje infrastrukture. Lokalni koledži i elitni univerziteti moraju bolje obučavati svoje studente za naprednu proizvodnju. A i Vašingdon bi morao biti spreman da uči od Pekinga kad je u pitanju privlačenje stranih investicija. Kao i Trampova administracija ranije, i Bajdenova administracija je pozvala japanske, južnokorejske i tajvanske firme da izgrade fabrike čipova u SAD; ove kompanije su takođe dobrodošle zbog svog ekspertskog umeća u oblasti proizvodnje baterija i šire u lancu snabdevanja elektronikom.
Ekonomska realnost je takva da će SAD uvek biti mesto gde je relativno teško praviti stvari. Zbog manje populacije i visokih nadnica – i činjenice da američki dolar ostaje globalna rezervna moneta, čime se podiže relativna cena domaće proizvodnje dobara – SAD ne mogu da konkurišu Kini u većini proizvodnih delatnosti velikog obima. Niti će kampanja usmerena prema revitalizaciji američkih proizvodnih kapaciteta po svoj prilici stvoriti mnogo radnih mesta; svako takvo nastojanje uključiće automatizovana postrojenja koja se više oslanjaju na kapital nego na rad. I, naravno, SAD ne bi trebalo da pokušavaju da naprave apsolutno sve. Američka politika mora biti usmerena na strateške industrije u kojima Amerika ima uverljivu komparativnu prednost.
I zaista, u nekoliko takvih industrija, SAD su dobro pozicionirane da odnesu prevagu u odnosu na Kinu. Jačanjem proizvodnog potencijala, SAD mogu da prošire svoje vođstvo u biotehnologiji, proizvodnji poluprovodničke opreme i avionskih motora. Trebalo bi da se osiguraju da ne izgube trku za narednu generaciju energetske tehnologije, poput vodonične elektrolize. I mogle bi da pokušaju da povrate deo lanca snabdevanja elektronikom iz Azije. Štaviše, nakon višestrukih kineskih zaključavanja zbog Kovida-19 i ruske invazije na Ukrajinu, investitori su sve više zabrinuti zbog rizika ulaganja u Kinu, i SAD imaju izuzetnu priliku da povrate deo proizvodnih poslova. Ali za svoje ideološko polazište, nova industrijska politika bi trebalo da se usredsredi na radnike i njihova procesna umeća pre nego na finansijske margine. U suprotnom, verovatnije je da će Kina, a ne SAD, predvoditi narednu tehnološku revoluciju.
SKINI APLIKACIJU
.png)
