Ruski komandant o maršu na Slatinu: Nije postojao plan B, naši vojnici su išli da pobede ili poginu!

U noći između 11. i 12. juna 1999. bataljon ruskih padobranaca, koji je izveo usiljeni marš od BiH do Kosova, uspostavio je kontrolu nad strateški važnim aerodromom Slatina. Zapadne zemlje nisu planirale da dozvole učešće Rusije u operaciji na teritoriji Kosmeta, ali posle marša bile su prinuđene da uzmu u obzir i interese Moskve.

O tome kako je tekla priprema zauzimanja Slatine za RT je govorio komandant Vazdušno-desantnih snaga od 1996. do 2003. general-pukovnik u penziji Georgij Špak.

 „Trening” za američke špijune

Georgij Ivanovič, kada ste dobili naređenje da pripremite jedinicu za marš od Bosne do Kosova?

 -Početkom maja 1999. godine pozvao me je načelnik Generalštaba Oružanih snaga Rusije general Anatolij Kvašnjin. Rekao je: Hitno! U svom kabinetu mi je naredio da odmah odem u bosanski grad Ugljevik, gde se nalazio štab mirovne brigade Vazdušno-desantnih snaga. Naložio mi je da pripremim zauzimanje strateškog aerodroma Slatina na Kosovu. Na njemu se nalazi jedina pista u pokrajini duga 2500 metara, na koju mogu da slete svi avioni, uključujući bombardere i teške vojne transportere. Ko kontroliše Slatinu, kontroliše čitavo Kosovo.

Kvašnjin je rekao da rok za zauzimanje aerodroma nije određen i da će akcija početi na njegovu komandu. Dodao je: spremnost za izvršenje zadatka treba da bude stalna, a tajnost potpuna.

 Da li je Kvašnjin inicirao ovu akciju?

 -Ne mislim da je tako. Za to je bez sumnje znao Vrhovni glavnokomandujući, a tada je to bio predsednik Boris Jeljcin. Zapadnjaci su tada na nas vršili stalni pritisak, Rusiju praktično nisu uzimali u obzir u međunarodnim pitanjima. Između ostalog, hteli su da nas isključe i iz rešavanja situacije u Jugoslaviji. Amerikanci, Englezi, Francuzi, Nemci i Italijani odlučili su da Rusiju izbace iz mirovne operacije na teritoriji Kosova. Ali, očigledno su se u Jeljcinovom okruženju našli ljudi koji su predsedniku savetovali da pokaže zube.

Kako ste pripremali jedinicu za marš na Kosovo?

-Ruske desantne snage ne morate da pripremate za borbu: one su uvek spreme. Vojnici i oficiri u brigadi mirovnih snaga bili su odabrani, trebalo je samo pripremiti logistiku. Kada sam stigao u Ugljevik, u šetnji sa komandantom brigade Nikolajem Ignatovom sam razmotrio sve varijante izvršenja zadatka.

Plašili ste se da vas ne prisluškuju?

Nismo se plašili, već smo znali da se svi razgovori snimaju. U zgradi na teritoriji kampa naše brigade bila je jedinica američke vojske. Zvanično je imala funkciju da održava komunikaciju i koordinaciju sa ruskom komandom, a zapravo je trebalo da nas špijunira. Pred kraj mog boravka u Bosni, kada smo već razradili detaljan plan prelaska na Kosovo, malo smo se našalili sa Amerikancima.

Na sastanku sa komandnim sastavom u štabu ruske mirovne brigade pitao sam načelnika obaveštajne službe (koji je, naravno, bio unapred obavešten): „Kako se u slučaju potrebe može blokirati 3. američka oklopna divizija koja se nalazi nedaleko?” Major je odgovorio: „Celokupna borbena komanda američke jedinice je kompjuterizovana. Ali glavni kabl se ne nalazi na njihovom terenu, već izvan njega, 50 metara van ograde. Ako presečemo kabl, jedinice divizije neće moći da prime naređenja.” Zahvalio sam se oficiru i završio sastanak. U četiri sata ujutro me bude da mi pokažu zanimljiv prizor: kako tri stotine američkih vojnika u žurbi iskopava strateški kabl i prebacuje ga preko ograde…

Ali Amerikanci ništa nisu znali o pripremi marša na Slatinu?

Ništa. Informacija nije procurila ni sa naše ni sa srpske strane.

Zašto ste o tome obavestili Srbe?

-Desantne snage je veći deo puta trebalo da se kreću putevima Jugoslavije i zato nismo mogli bez koordinacije. Braća Srbi su za našu kolonu napravili zeleni koridor. Osim toga, vozila njihove vojne saobraćajne inspekcije raščišćavala su put za ruske oklopne transportere.

Da li ste vi izdali komandu za početak operacije?

-Ne. Kada sam se vratio u Moskvu, načelniku Generalštaba je sam izneo preliminarni plan akcije. On je u celini odobren i kasnije dorađen. Želim da istaknem da je operacija vrlo pažljivo pripremljena.

Da li je postojao neki plan za slučaj da NATO snage uđu u sukob sa našim oklopnim snagama?

-Nije postojao plan B. Naši vojnici su išli da pobede ili poginu. Ali ruska vojna komanda i ja lično smo bili sigurni da NATO neće oružjem odgovoriti na drskost Rusa. Oni su možda dobri vojnici, ali nemaju ratničke osobine kakve mi imamo. Osim toga, mirovna operacija je bila međunarodna i zato smo računali na to da će generali NATO-a izgubiti mnogo vremena na koordinaciju. Tako je i bilo. Drskost je bila opravdana.

Kako je vojna operacija počela?

-Kada je dobio signal iz Generalštaba, komandant brigade Ignatov je počeo akciju prema planu. 10. juna brigada je pokrenuta znakom za uzbunu. Hiljadu i po pripadnika desantnih snaga se nekoliko sati u tehnici kretalo nasumično po okolini. Bio je to paravan. Za to vreme su oklopni transporteri BTR-80 tajno prebačeni na napušteni aerodrom kod grada. Tamo su bili ranije pripremljeni borbeni kompleti i sledovanje za deset dana.

11. juna u 4:00 kolona je krenula prema jugoslovenskoj granici. Komandovali su general-major Valerij Ripkin i komandant bataljona Sergej Pavlov. Na teritoriji Srbije koloni se priključio general-lajtnant Zavarzin. Kolona se kretala brzo, skoro 80 kilometara na čas.

Da li je bilo pokušaja da se kolona na putu zaustavi?

Bili su pokušaji, ali ne od strane NATO-a. Američki sateliti su kretanje kolone registrovali tek kad smo prešli skoro dve trećine puta do Slatine.

Dok smo Beograd brzo prošli, kasnije su kretanje ruskih snaga blokirali kosovski Srbi. Kada su saznali da na Kosovo idu Rusi, u svakom selu ljudi su izlazili na put: žene i deca su ljubili naše transportere, plakali od sreće, pevali, pokušavali da vojnicima dodaju cveće i hranu. General Ripkin, sa kojim sam neprekidno bio na vezi, u dva sata noći me je obavestio da se uopšte ne može proći ulicama Prištine. Kompletno srpsko stanovništvo je izašlo na ulice. Kolona je takođe morala da se zaustavi u selu Kosovo Polje. Do Slatine smo stigli tek pred jutro.

Da li je prilikom zauzimanja aerodroma došlo do okršaja?

Jedinice jugoslovenske armije već su otišle, a NATO snage i naoružane formacije kosovskih Albanaca još nisu stigli. Ruske desantne snage su prema planu zauzele sve strateške objekte i postavile kontrolne punktove. Do 12. juna u 7:00 aerodrom je bio pod potpunom kontrolom. A uskoro je stigla i prethodnica Engleza. Preduhitrili smo ih za samo nekoliko sati!

Kako je protekao prvi susret sa snagama NATO-a?

-Kasnije su me o tome obavestili neposredni učesnici. Britanski tenk Chieftain prilazi našem naredniku. On se ne miče. Izlazi engleski oficir: „Gospodine vojniče, ovo je naša zona odgovornosti, kupite se!” Naš vojnik navodno kaže: ništa ne znam, stojim na straži sa naređenjem da nikoga ne propuštam. Britanski tenkista zahteva da pozove ruskog komandanta. Dolazi stariji poručnik Nikolaj Jacikov. On takođe saopštava da ništa ne zna ni o kakvim međunarodnim sporazumima, već da izvršava naređenje svoje komande. Englez kaže da će onda tenkovima probiti kontrolni punkt. Ruski oficir komanduje minobacaču: „Cilj 7. Puni!” Britanski oficir nastavlja da preti, a vozač Chieftain već okreće tenk… Ruski vojnik se ne može uplašiti. On će pre uplašiti koga treba.

Da li je bilo drugih pokušaja da se naši isteraju iz Slatine?

-Komandant KFOR-a engleski general Majkl Džekson dobio je naređenje od komandanta snaga NATO-a u Evropi američkog generala Veslija Klarka da potuče Ruse. Koliko vremena bi se održalo naših 200 pripadnika desantnih snaga protiv 10 000 NATO vojnik, koji su imali teško naoružanje i podršku avijacije? Najviše sat-dva. Ali general Džekson je izgovorio istorijsku rečenicu: „Neću da izazovem Treći svetski rat”. Tako su se smirili.

Nakon toga su održani pregovori na nivou ministara spoljnih poslova i odbrane i Rusija je postala punopravni učesnik mirovne misije. Istina, nismo dobili svoj sektor na Kosovu. Ali naš vojni kontingent se tamo nalazio do 2003. godine, dok Moskva nije donela političku odluku o njegovom povratku u Rusiju.

Da li ste se lično sreli sa generalom Džeksonom?

Da, više puta. Prvi put u junu 1999. godine: stigao sam u prvom Il-76 sa desantnim snagama, koje je trebalo da ojačaju rusku formaciju na Kosovu. Naređenje br. 1 nismo zajedno prekršili, ali poštujem tog generala.

Šta je to naređenje br. 1?

Vojnicima SAD i NATO-a je u borbenim uslovima kategorički zabranjeno da piju alkohol. Istina, kada je završena zajednička mirovna operacija u bivšoj Jugoslaviji, u dokumentu se pojavila dopuna: „osim na prijemu kod Rusa”. Treba dodati da su američki generali sa zadovoljstvom dolazili u štab ruskih mirovnih snaga i u bosanskom Ugljeviku i u kosovskoj Slatini.

Ali, ako ćemo ozbiljno, kada smo na Kosovu pokazali zube, poštovanje zapadnih generala prema nama je poraslo. I poštovanje političara. Rusija je prvi put posle mnogo godina svima pokazala da se međunarodni problemi bez nje ne mogu rešavati.

Ali za mene je važnije to što je u junu 1999. godine došlo do buđenja patriotske samosvesti kako u Rusiji, tako i u Srbiji. Ponovo smo osetili svoju snagu, a Srbi su videli da nisu sami na svetu, da je istinita njihova narodna poslovica: „Bog na nebu, Rusija na zemlji!”

Danas Srbija zbog prijateljstva sa našom zemljom ponovo doživljava teške časove. Ali ljudi tamo veruju da ih Rusija neće napustiti. I to je tačno. Dok smo krajem 90-ih samo pokazali svoju volju na Balkanu, sada uz volju imamo i moć.

Izvor: Russia Beyond

SKINI APLIKACIJU