Prednovogodišnji serijal Glasa javnosti: Kako postati bogat? (Prvi deo)

Svako od nas, kad -tad, makar pred novogodišnje pratnike pomisli kako da ostane zdrav, ali i da se obogati?!

Istina, što narod kaže: Čudni su putevi gospodnji, svuda pa i na putu ka bogatstvu, zar ne? Stalno su nam predočima oni bogati, oni prebogati, mnogi od njih i beskrupolozni...Svi so čuli danas za Bil Gejtsa, njegovo basnoslovno bogatstvo, ali sad više oko kontroverzi oko pandemije Kovida - 19 - njegovih nama često nerazumljivih izjava čije posledice oseća čitava Planeta. Mi Srbi, po zlu znamo naravno i za američkog migranta, multimilijardera Džorža Soroša, koji je pokretanjem talasa migracije (i finansiranjem projekta) praktično uništio Evropu, onu koju smo mi, srenja i starija generacija znali i pamtili...Da ne pominjem one koje "svako zna", recimo Rockfellerove, Rotschildove, Alfreda Nobela, John Pierpont Morgana, Aristide Boucicouta, Krupove, Tomasa Alva Edisona, Henry Forda, Alberta Balina, Lorda Leverhulmea, Hugo Stiensa...

Kad sam se odlučio na ovaj mini-serijal Glasa javnosti, pomislio sam pre svega i prvo da je bitan faktor današnjeg scveta i činjenica NAGOMILAVANJE BOGATSTVA u šačici ljudi, ali i na parcelisanje nacionalnih dobara i resursa na proizvolje parcele i na direktno osiromašenje 99 odstvo stanovništva planete i velikog privatnog bogatstva koji kao Baja Patak, stalno broje svoje zlatnike, talire, zlatne poluge i šuškave novčanice, ali i na ogromne inovacije i ulaganja u IT tehnologiju kojatehničkim sredstvima i razultatima ljudske nauke u želji racionalizacije i pojeftinjenja proizvodnje stvara, kao logičnu posledicu - rast nezaposlenosti i osiromašenje većine ljudi...

Da ne bih, kao i svaki normalan čovek u svetu, pa i kod nas u Srbiji ne zna kako da ispliva i da se izbori sa državnim, paradržavnim nametima, porezima, doprinosima, računima za struju, vodu, energetiku, struju, telefoiniju...sad previše pametovao, pokušaću "crnoi na belo" da Vam poštovani čitaoci u više nastavaka dam malu "špijunku" da pročitate i da pokušati da shvatite - kako postati BOGAT.

Rothschildovi

...Da bi se čovek snašao u tesnoj jevrejskoj ulici frankfurtskoga Geta preko ulice pred kućama vise natpisi ili štitovi za razaznavanje. Ona kuća tamo zove se „Kod zelenog štita", susedna kuća „Kod zlatnog kovčega", a nekoliko koraka dalje, gde stanuje po­rodica Isaka Elhanana, visi pred vratima crven štit. Stanari kuće „Kod crvenog štita" („Zum Roten Schild") kasnije se useljuju u kuću „Kod stražnjeg tignja", ali ime Crveni štit, Rothschild, ostaje im za uvek.

Moses Kalman Rothschild je već početkom 18 veka imućan i ugledan trgovac, naime ono što u teskobi frankfurtske jevrejske ulice, za tu gomilu bednih, potištenih i poniznih ljudi znači imućan i ugledan. Žena mu je kći jednog poreznika. Posle njene smrti ženi se ćerkom jednog lekara. U to doba on već može da pre­uzima menice koje glase na nekoliko hiljada forinti i da ih, snabdevene njegovim potpisom, daje dalje. Bavi se malim novčanim poslovima, ali, prema potrebi, trguje i robom, kao što su to činili i njegovi roditelji i dedovi i kako će to verovatno činiti i njegov sin i unuk, jer za to da se oslobodi iz toga geta, koji večerom zatvaraju lancima odeljujući ga tako od ostaloga grada, i da po­stane slobodan čovek, ne postoje nikakvi igledi.

Bezimena masa

 Za okolni svet ljudi što ovde žive bezimena su masa. Čak ni revnosnim istraživačima nije uspelo da ma šta saznaju o sinu Mosesa Kalmana Rothschilda, Amschela Mosesa Rothschilda. A uz to je verovatno i ovaj bio u izvesnom blagostanju i imao izvesnih duhovnih interesa, inače ne bi svoga sina Amschela Rothschilda, rođenog 23 februara 1744, poslao na školovanje u rabinsku školu u Furthu.

Dečak nije još napunio dvanaestu godinu, kad mu umre otac a odmah zatim i majka. To ga prisili da napusti studije i da po­stane trgovački učenik. Ne zna se po čijoj je preporuci dospeo u banku Oppenheimer u Hannoveru, ali je svakako tamo stekao zna­nje koje je njemiu i njegovim sinovima otvorilo put ka poziciji ev­ropskih dvorskih i državnih bankara. Pri menjačkom poslu, na kojem radi, ne gleda on samo na novčanu vrednost, nego obraća pažnju i na ono što piše na kovanome novcu.

Ono malo arheološkog znanja što ga je stekao u rabinskoj školi pri tome mu dobro do­lazi. Ali on ima i nagon da proširuje svoje obrazovanje, nabavlja knjige o starinama, i uskoro važi u krugu svojih mušterija kao eks­pert za starine i medalje.

Na taj se način još u Hannoveru upoznao sa barunom Estorffom, savetnikom mladog prestolonaslednika Wilhelma von Hessen-Kassel. Princ, koji je godine 1764 preuzeo vladavinu nad grofo­vijom Hanau-Munzenberg, nije nasledio očevu širokogrudost i raskošnost, ali i on ima donekle interesa za umetnost i za starine.

Po predlogu baruna von Estorffa pozvat je jednom prilikom mladi Rothschild, koji se u međuvremenu vratio opet u Frankfurt, u hanauski dvor. Rothschild se pokazuje kao vrlo umešan, posavetuje grofa, koji je njegovih godina, ne samo na području numizmatike, nego mu daje i po koji dobar savet kako svoj novac može korisno da plasira. Grof ga (sa)sluša, ali je isuviše nepoverljiv - da bi malom trgovcu iz Frankfurta poverio ma i najmanji deo svoga imanja. Ali je rado pripravan da dvadesetipetogodišnjeg Rothschilda po nje­govoj najponiznijoj molbi imenuje za „dvorskog faktora".

Ova titula njegovu kneževsku svetlost ne košta ništa, a za mladog Rothschilda znači čitav imetak. Jer sada je i prema spolja obeležen kao poštovan trgovac sa kojim svako može da sklapa poslove, a da se toga ne stidi. Izvesno je da čitav niz go­dina samo polako napreduje. Njegova trgovina starim novcem, spojena ponekad antikvarnim poslovima, doseže daleko van gra­nica Frankfurta. On šalje kataloge, a naročito skupocene pred­mete nudi čak i stranim dvorovima, kao na primer hercegu Karlu Augustu Vajmarskom. Ali baš naročito velik promet i dobitak ne postiže.

Jezgro njegove radnje ostaje mala trgovina u frank­furtskom Getu, kakve ih vode i njegovi susedi u jevrejskoj ulici. Zajedno sa svojom braćom od vodi malu trgovinu u kojoj u prvom redu prodaje sukna za odela, a uzgredno pravi i manje novčane poslove, ukoliko mu to dozvoljavaju njegove prilike, jer veće kre­dite još ne uživa.

Sa svojih trideset godina dostiže godišnji prihod od 2400 guldena, što je u ono vreme bilo svakako više nego što su primali viši činovnici, ali nipošto toliko da bi se moglo i pomi­sliti na kasnije Rothschildovo bogatstvo.

Sredinom osamdesetih godina, posle smrti brata, već je u stanju da sam preuzme porodičnu radnju, za što mu je potrebna suma od oko 12.000 guldena. Ali to je i granica njegovih mogućnosti. 1789 Meyeru Amschelu Rothschildu već je oko četrde­set i pet godina, i ima da se brine za veliku porodicu, on se naj­zad osmeljuje da u poslovima ide malo dalje.

Njegov svakako ne veoma darežljivi protektor, grof Wilhelm v. Hanau, postao je u međuvremenu nasledni vladar (Landgraf) od Hessen-Kassela. Kada je Rothschildu jedanput uspela jedna vrlo jevtina kupovina dra­gulja, otputovao je u kaselsku rezidenciju i prepustio grofu dra­gulje po vrlo niskoj ceni. Zato mu ovaj obeća da će mu u buduće prepustiti nekoliko od čuvenih engleskih menica, koje se inače dodeljuju samo velikim bankarima.

Trgovina vojnicima za kolonijalne ratove

 Hessenski landgraf bavio se naime jednim poslom koji je mnogo unosniji od poslova svih frankfurtskih i kaselskih bankara ukupno. Kao i njegovi preci, i on prodaje inostranstvu svoje po­danike kao stoku za klanje. Dobro sortirane i sastavljene u pu­kove. Glavni kupac bio mu je tada engleski kralj, koji je hesenske vojnike mogao vrlo dobro da upotrebljava u svojim kolonijalnim ratovima, a pre svega u borbi protiv nemirnih Amerikanaca.

Svaka pošiljka trupa — a vremenom je inostranstvu prodato 24.000 ljudi, — donosi otresitom grofu gomilu suvog zlata. Englezi plaćaju zlatnicima ili menicama koje grof daje dalje, kako bi zaradio i na kamatama. Veći bankari dobijaju kredit do nekoliko stotina hiljada talira.

Rothschild, koji je, uprkos obećanju, na kaselskom dvoru bio zaboravljen, morao je, da bi ga se opet setili, da preda molbu u kojoj traži da mu daju 1000 funti šterlinga, dakle 20.000 maraka. Posle dugog oklevanja i informisanja odobren mu je zajam na 800 funti šterlinga. Pošto je dug tačno na vreme plaćen, a kamate su bile veće no što su ih plaćali veliki bankari, kredit mu je sve više povišavan, dok najzad Rothschild nije nadmašio sve svoje kon­kurente. lako se zadovoljavao manjom provizijom, veliki obrt unosi i velik dobitak.

Hesenski „dvorski nadliferant"

Oko sredine devedesetih godina njegov je imetak narastao na 200 do 300.000 forinata, a 1801 godine proizveden je Meyer Amschel Rothschild za hesenskog „dvorskog nadliferanta". Svaki veći posao hesenske države išao je kroz njegove ruke, i pre svake finansijske transakcije vla­dar je od Rothschilda tražio savet. Koliko je to bilo značajno, vidi se i po tome što je grof Wilhelm, koji je 1803 godine avanzovao za izbornog kneza, imao, apstrahujući ovde njegove ogromne posede zemlje, zamaka i drugih vrednosnih objekata, ogromno bogatstvo, nasledivši od svog prethodnika 22 miliona talira i povećao svoj već ogromni imetak za nekoliko miliona, interesima i trgovinom vojni­cima.

Prema tome bio ie ne samo po veličini svoga kapitala jedan od najbogatijih kneževa Nemačke, nego i po načinu na koji je svoje novce plasirao bez sumnje najveći nemački kapitalista svoga vremena.

Grof patološki nepoverljiv i škrt

 lako je grof pri svim svojim novčanim transakcijama bio skoro patološki nepoverljiv i do sitničarstva škrt, mahnit od straha da će ga njegove najbliže poverljive ličnosti prevariti, ipak je biti dvor­ski bankar ovoga čoveka značilo imati izgleda da čovek i sam postane milionar.

Na početku Rothschild vrlo oprezno prilazi ve­ćim novčanim poslovima. Pre nego što se usudi da na svoj račun preuzme zajam, sudeluje u ovećem danskom zajmu, koji je emitovala druga jedna banka, smestivši ovaj kod grofa hesenskog. Ovu dosta komplikovanu novčanu transakciju udesio je Rothschild, i reguliso isplatu kamata i sve ostalo, sve to na najveće zadovoljstvo sveg moćnog kaselskog finansijera.

Godine 1801 sprovodi Rothschild prvi - put samostalan zajam. Istina, pošto mu je grof unapred osigurao iznos, rizik baš nije bio mnogo ve­lik. Pošto je položio garancije, primio je uz kamate od 4% 160.000 talira. Nekoliko meseci kasnije on preuzima drugi zajam od 200.000 guldena, koje mu je grof stavio na raspoloženje. Idućih godina sledi jedna transakcija za drugom. U svemu ostvario je Meyer Amschel Rothschild od godine 1801 do 1806 jedanaest velikih zaj­mova od ukupno 5 miliona guldena.

Sedam od ovih zajmova idu u Dansku, ali on nabavlja novaca i grofu od Hessen-Darmstadta i knezu od Badena, reguliše starije obaveze pruskog kralja i ruskog cara, i to sve na veliko zadovoljstvo svojih visokih vlastodavaca. Samo jedan zajam mu iz ovih godina ne uspeva: nabavka od 200.000 guldena za red Johanita, koja povlači za sobom neugodan proces, koji je trajao četrdeset godina.

Tajni milionski poslovi

 U interesu kneževa, ali i u svom sopstvenom interesu - sproveo je on ove milionske poslove u najvećoj tajnosti, kako ne bi na sebe privukao rivalitet starijih frankfurtskih bankara. Pri danskim zajmovima morao je svakako da izdrži konkurenciju bankara Bethmanna — jednog od dedova kasnijeg državnog kancelara Bethmann-Hollvvegc — ali za Rothschilda posreduje jedan hamburški bankar, i sa prihvatljivijom ponudom izbija iz sedla naj­ugledniju frankfurtsku banku.

1806 godine narastao mu je imetak toliko, da već može sam da operiše, a na kneževskim dvorovima Južne Nemačke njegovo je ime već od nekog značaja. Ali se tu ispreči politika, smr- sivši mu konce. Raf između Pruske i Francuske uvuče i Hessen- Kassel u nezgodu, lako je knez brže-bolje na svim graničnim stu bovima postavio natpise Pays Neutre — Neutralna zemljo — ipak je dobro znao da Napoleon neće propustiti priliku da se sada ne osveti Hessenu, što je stotinu godina liferovao Engleskoj voj­nike protiv Francuske.

     Pošto se francuska vojska već nalazila u maršu protiv Kassela, knez je brzo uhvatio maglu, pošto je pre toga precizno utvrdio gde i kako se ima sakriti njegovo blago. U stotinama sanduka i kovčega spremljeno je u najvećoj žurbi sve što nije bilo prikovano, i sakriveno u podrume zamka na Wiihelmshohe i ostalih dvoraca oko Kasseia: zlato, dragocenosti, nakit, umetnički predmeti, a pre svega vrednosne hartije, inventari, blagajničke knjige i najvažniji spisi iz arhive. Ali baš zbog prevelike opreznosti su se odali.

Kao straža pred jednim udaljenim zamkom postavljena je lovačka ko­manda, što je svakako bilo veoma upadljivo. Sa strane francuske posade izvršene su odmah premetačine. Najzad je plašljivo hesensko ministarstvo, koje je bilo ostalo u Kasselu, odalo jedan deo skrovišta, tako da je francuski guverner Lagrange mogao da zapleni čitave tovare obligacija, kupona i trgovačke korespondencije. Ali ovaj general umeo je da prisvaja blago ne samo za svoga cara, već i za svoj džep i dušu. Uskoro po svome ulasku u Kassel bio je u mogućnosti da Napoleonu javi radosnu vest da je hesenskom knezu zaplenio 11 miliona talira, koje je uspeo da obezbedi. Stvar­no lep ratni plen! Pošto se obavezao da neće otkriti celokupni kneževski imetak i da neće tragati za ostalom kneževskom svo­jinom, primio je mito od 700 hiljada livri.

(Glas javnosti - Vladan Dinić)

SKINI APLIKACIJU