Muslimanska molitva u Aja Sofiji: Šta to znači?

Na godišnjicu zauzimanja Konstantinopolja, u Aja Sofiji, u prisustvu turskog predsednika, odzvanjala je muslimanska molitva. Šta ovo znači za Fanar i čitavo pravoslavlje?

Godine 2020, 29. maja, Turska je proslavila 567. godišnjicu od dana kada su Turci Osmanlije pod vođstvom sultana Mehmeda II zauzeli Konstantinopolj. Ključni trenutak te svečanosti bilo je čitanje 48 sure Kur’ana, koja se naziva Al-Fath (Pobeda) u Aja Sofiji, nekada glavnoj crkvi celog pravoslavnog sveta. U Aja Sofiji, ponovo peva mula, prvi put od 1934. godine, a Turci priređuju svetovni šou, na kojem su, ponosno, na ostacima nekada slavnog grada Konstantinopolja , prikazali scene njegovog zauzimanja.

Molitva kojom su Turci već nekoliko meseci pretili da će proizneti u Aja Sofiji, a protiv čega su Grci bezuspešno borili, ipak se održala.

Sledećeg dana, Ministarstvo spoljnih poslova Grčke uputilo je zvaničan protest ocenjujući da je čitanja sure iz Kurana u crkvi Aja Sofije neprihvatljivo. To je, svakako, bilo očekivano, as tim što treba reći li je argumentacija protesta krajnje zanimljiva. Citiramo: «Čitanje odlomaka iz Kur’ana u Aja Sofiji, svetskom objektu koji je pod zaštitom UNESKO-a kao deo svetske kulturne baštine, a muzej je od 1935. godine, neprihvatljiv je pokušaj da se karakter ovog spomenika promeni, čime se osporavaju verska osećanja hrišćana širom sveta.»

Argumentacija protesta je vrlo indikativna: najpre se kaže da se Kuran tamo ne može čitati jer je to muzej pod zaštitom UNESKO-a, a tek potom se spominju verska osećanja hrišćanskog sveta. Da je Aja Sofija pravoslavna crkva koju su stvorili pravoslavni vernici za pravoslavno bogosluženje, u protestu nema ni reči. Usput, patrijarh Vartolomej koga su turski mediji optuživali za saučesništvo u državnom udaru 2016. godine, o ovom događaju nije rekao ništa; bar se na zvaničnoj veb-stranici Konstantinopoljske patrijaršije nije našla ni reč o ovom događaju.

Naravno, postoje pravoslavni jerarsi i nastojatelji koji sve svoje vreme posvećuju molitvi i za koje je javni kontakt sa spoljnim svetom težak teret. Budimo otvoreni – patrijarh Vartolomej se prilično komforno oseća u komunikaciji sa svetskim moćnicima, u čestim kontaktima s američkim političarima (Džoem Bajdenom, Hilari Klinton, Barakom Obamom, i drugima), kao i u redovnim istupanjima na raznim međunarodnim ekonomskim forumima, i drugde. Jednom rečju, ništa nije sprečavalo poglavara Konstantinopoljske patrijaršije da istupi sa žestokom izjavom protiv skrnavljenja glavne svetinje svoje Crkve i da pozove ceo civilizovani svet da osudi postupke turskih vlasti.

Nekoliko sati posle molitve u Aja Sofiji, na otvaranju jedne od bolnica, turski predsednik je objavio da njegova zemlja ima pravo da pretvori Aja Sofiju u džamiju: „Kada je Muhamed ušao u grad, dočekan je kao spasitelj. Kao da su ga čekali. Aja Sofija, umesto da bude uništena zbog verske mržnje, postala je lepša i nakon pada je ponuđena muslimanima. Omogućeno im je ovo pravo”.

Ovom skoro pretećom izjavom, Redžep Erdogan je vrlo otvoreno iskazao turske pretenzije na liderstvo u muslimanskom svetu. Ali to je istovremeno i vrlo jasan podsetnik Konstantinopoljskoj patrijaršiji da ne shvata težinu stvarne situacije kojom se razbijaju ambicija i iluzije ne samo fanariota, već i onih koji saosećaju sa njima.

Prosudite sami: u Istanbulu danas živi samo oko 700 Grka, iako ih je pre 20 godina bilo oko 3.000. Na Fanaru – malom kvartu u Istanbulu, živi ih tek nekoliko desetina, među njima Konstantinopoljski patrijarh, osoblje patrijaršije, nekoliko mitropolita, od kojih većina nema realnu parohiju, ali nose zvučne naslove drevnih vizantijskih gradova Smirne (savremeni Izmir), Nikeje (Iznik)… Pre nekoliko godina u Istanbulu je obustavljeno izlaženje poslednje novine na grčkom jeziku «Apoevmatini» (Večernji list).

Konstantinopoljska patrijaršija nema u celoj Turskoj više od 10 realnih parohija u kojima se službe manje ili više redovno održavaju. Nominalno postoji oko 80 parohija, ali u većini njih službe se odvijaju otprilike jednom godišnje, a to se smatra dobrim pokazateljem. U blizini takvih hramova, po pravilu, živi nekoliko Grka koji i brinu o njima i zbog kojih ih turske vlasti ne zatvaraju.

Međutim, većina hrišćanskih crkava u Turskoj su urušene građevine u kojima se službe odavno ne održavaju i koje su plen vandala i «crnih» arheologa; drevni hramovi pljačkaju se skoro naočigled prolaznika.

Preostali hrišćani, ali i jednostavno neravnodušni lokalni stanovnici šalju pisma vladama sa zahtevom da sačuvaju ove hramove, ne bi li opstali kao kulturna baština. Ali to je skoro nemoguće jer da bi hram živeo, u njemu mora da zvuči molitva, vernici moraju da se u njemu okupljaju. No, njih nema …

Pored toga što je Konstantinopoljska patrijaršija u samoj Turskoj potpuno obezvređena, može se dodati da tamo nema pravoslavnih škola. Više decenija patrijarhatu je pretilo izmeštanje iz Istanbula na planinu Atos ili neko drugo mesto, a patrijarh je nedavno nagovestio da mu preti sudski psotupak zbog izdaje jer je, prema nekim izveštajima, učestvovao u organizovanju državnog udara 2016. godine.

Sve gore navedeno može zvučati kao zluradost, jer Konstantinopoljskom patrijarhatu treba da pomogne, a ne da se fokusira pažnja na njegovo jadno stanje. I zaista bi to bilo tako da sami Grci nisu smatrali da je dan zauzimanja (pada) Konstantinopolja … njihov nacionalni praznik.

Istovremeno sa muslimanskom molitvom u Aja Sofiji, 29. maja, u Istanbulu i SAD, Grčka pravoslavna arhiepiskopija obeležila je zauzimanje Konstantinopolja 1453. godine. Ne gledajući na potpuni apsurd takvog praznovanja, Američka arhiepiskopija je saopštila: «Godišnja proslava pada Konstantinopolja pod Osmanlijsku vlast (29. maja 1453) nije samo sećanje na pad ‘kraljice gradova’, prestonice Rimskog carstva, koju je osnovao Sveti Konstantin Veliki jedanaest vekova ranije. To je takođe proslava vizantijske kulture i helenske kulture koja je nastala kao rezultat ovog ključnog događaja u svetskoj istoriji.»

Smatrati pad romejske prestonice za početak obnove vizantijske i helenske kulture nije samo apsurdno, već i neverovatan pokazatelj nivoa samosvesti ovovremenih jeraraha Konstantinopoljske patrijaršije bez eparhija i uglavnom bez parohija, koji se finansiraju iz Amerike i otud dobijaju uputstva za svoje delovanje, uzimaju sebi slobodu da intervenišu u poslovima drugih pomesnih crkava. Oni ukidaju sopstvene dokumente od pre 330 godina, oni odlučuju ko će imenovati „blaženejšeg mitropolita Kijeva“, kome će oduzeti tu titulu, ukazuju ukrajinskim episkopima (koji, za razliku od Konstantinoplja, upravljaju sa po nekoliko stotina pravih, a ne fiktivnih parohija sa hiljadama vernika) koju crkvenu vlast da ostave, a kojoj da se potčinjavaju.

Ako Konstantinopoljska patrijaršija u Turskoj ima samo nekoliko stotina vernika, a oko pet miliona u inostranstvu, postavlja se logično pitanje zašto se patrijarh ne nalazi tamo gde je njegovo stado? U Grčkoj, na primer, ili u SAD, gde živi oko tri miliona njenih vernika. Zašto se tako bandoglavo drži svoje male rezidencije u Istanbulu? Odgovor je očigledan: ovo mu omogućava da se pozicionira kao naslednik velikih patrijaraha Konstantinopolja, da zahteva titulu „ekumenskog“poglavara, da se bori ne samo za liderstvo, već i za vođstvo u celom pravoslavnom svetu. Glavni njegov argument “u tom smislu“ jeste naglašavanje slavne prošlosti Vizantijske imeprije koja ne postoji više od pola milenija.

Nažalost, fanarioti produžuju da žive u fantomskom svetu i da maštaju o slavnoj prošlosti. I uprkos činjenici da je stvarni svet već potpuno drugačiji, oni i dalje pokušavaju da rukovode svetskim pravoslavljem i da vladaju nad svim pomesnim crkvama. To se, u stvari, može nazvati trgovinom vazduhom, ili bolje rečeno istorijom. Jer im nije preostalo ništa drugo. Sva dostignuća bogoslovske misli, sve lepe Bogoslužbene himne, ikonopisi i arhitektura – sve je to prošlost. Međutim, nešto drugo je neugodno. Svojim postupcima, predstavnici Konstantinopoljske patrijaršije nanose nepopravljivu štetu pravoslavlju. Oni suprotstavljaju jednu pomesnu crkvu drugoj i izazivaju ekstremne mere poput prekida evharistijskog zajedništva. Takvih aktivnosti Konstantinopoljske patrijaršije, pravoslavna crkva ne jača, ne umnožava se, već postaje podeljenija i sve slabija. A muslimanska molitva unutar zidina Aja Sofije prirodan je rezultat takve delatnosti.

Gotovo svi istoričari priznaju da je osnovni uzrok pada Konstantinopolja 1453. godine bilo stanje samog vizantijskog društva, njegovi poroci rašireni do katastrofalnih razmera. Ovako je pisao nepoznati vizantijski autor iz 15. veka. u pesmi «Plač zbog pada Carigrada», ubrzo nakon ovog događaja:

«О горе нам! За злых людей пришла к нам злая гибель,

За нечестивых христиан погиб державный город,

За наши тяжкие грехи наказаны мы казнью,

За наш богопротивный нрав попали в руки турка.

О, лишь пороки христиан, лишь преступленья наши,

Лишь мятежи, обман и ложь и мерзости иные

Виной тому, что по стране разлился пламень бранный,

Что высокопрестольный град погиб в его пыланье,

И православная земля лежит в крови и прахе.

Увы, мы собственной рукой в тщеславном ослепленье

Вели к погибели наш град, святой Константинополь:

Иначе бы его вовек не одолели турки!»

SKINI APLIKACIJU