Ko je stvarno stvorio i finansirao vođu Trećeg rajha: Britanija osmislila 'Projekat Hitler'?!

 Uticajni krugovi Velike Britanije i SAD su krajem 20-ih godina odlučili da podrže kurs ka radikalizovanju Nemačke...

 

U tom trenutku je politika Velike Britanije bila okrenuta stvaranju „Projekta Hitler“, vrlo dobro shvatajući kuda će na kraju krajeva biti usmerene njegove geopolitičke i vojne težnje...Gotovo pola veka kasnije pukovnik Dejvid Stirling, koji je stvorio britansku elitnu „Specijalnu vazdušno-desantnu službu“, u privatnom razgovoru primećuje: „Najveću grešku nas, Britanaca, predstavlja to što smo smatrali kako ćemo uspeti da nahuškamo imperiju Nemaca na imperiju Rusa, kako bi međusobno iskrvarile“

             

              *********

 

Nestabilan međunarodni finansijski poredak koji su londonski i njujorški bankari uspostavili u pobeđenoj Srednjoj Evropi posle Versaja zadesio je 1929. godine iznenadan (i sasvim predvidiv) kraj.

Montagju Norman, u tom trenutku najuticajniji rukovodilac nacionalne banke na svetu, na položaju direktora „Engleske banke“ (Bank of England), ubrzao je slom berzanskog tržišta Vol strita u oktobru 1929. godine.

Norman je direktoru njujorške „Banke federalnih rezervi“ (Federal Reserve Bank) Džordžu Garisonu predložio povećanje eskontnih stopa u SAD. Garison je pristao, i tokom narednih nekoliko meseci je došlo do najvećeg finansijskog i ekonomskog kolapsa u istoriji SAD.

Početkom 1931. godine su Montagju Norman i omanji kružok britanskog establišmenta skovali plan sasvim neočekivane promene političke dinamike Srednje Evrope.

U to vreme je bečka „Viner Kreditanštalt“ bila najveća bankarska ustanova Austrije. Tesno povezana s austrijskim ogrankom porodice Rotšild, „Viner Kreditanštalt“ se tokom 1920-ih godina proširila putem neprijateljskog preuzimanja manjih banaka zapalih u teškoće. Najznačajnije od tih udruživanja nametnuto je „Viner Kreditanštaltu“ tokom sloma tržišta hartija od vrednosti u oktobru 1929. godine, kada su austrijske vlasti insistirale da se banka udruži sa bečkim „Bodenkreditanštaltom“ - hipotekarnom bankom koja je i sama u poslednjih nekoliko godina preuzela čitav niz propalih banaka.

Početkom 1931. godine je „Viner Kreditanštalt“ naizgled jedna od najmoćnijih banaka na svetu, zapravo bila jako oslabljena.

Drakonski uslovi Versaja koje su uspostavile Velika Britanija, Francuska i SAD doveli su do podele Austrougarske imperije, lišivši privredu Austrije značajnih ekonomskih veza i sirovinskih resursa Mađarske i Istočne Evrope.

Industrijska ekonomija Austrije nije ni uspela da se oporavi od razornih posledica Prvog svetskog rata. Industrijska preduzeća su raspolagala samo dotrajalom proizvodnjom, zastarelom opremom i ogromnim nepovratnim dugovima za ratne kredite.

Znatan deo bankrotirane austrijske industrije je usled političkih prilika u Austriji 20-ih godina prešao u ruke stalno rastuće „Viner Kreditanštalt“.

Tako su do početka 1931. godine Austrija u celini i posebno „Viner Kreditanštalt“ postali slaba karika međunarodnog lanca kreditiranja, izgrađenog na nezdravoj osnovi, i utemeljenog od njujorške bankarske kuće „Dž.P. Morgan“ zajedno sa direktorom „Engleske banke“ Normanom i londonskim bankama. „Viner Kreditanštalt“ je bila nesposobna da formira dovoljan kapital za poslovanje u uslovima depresijom zahvaćene austrijske privrede, te je dospela u ozbiljnu zavisnost od kratkoročnih kredita iz Londona i Njujorka.

Značajan poverilac „Viner Kreditanštalta“ postala je čak i „Engleska banka“.

Marta 1931. godine francuska vlada i ministar inostranih poslova Brijan izjavili su kako se odlučno protive nagoveštenim pregovorima između Berlina i Beča o stvaranju austrijsko-nemačkog trgovinskog i carinskog saveza - zakasnelog pokušaja suprotstavljanja narastajućoj svetskoj ekonomskoj depresiji koja se nekoliko meseci ranije proširila iz Amerike.

Prema nekim podacima, Francuska je u težnji da izvrši ogroman pritisak na austrijsku vladu dala nalog svojim bankama da prekinu kratkoročno kreditiranje „Viner Kreditanštalta“.  Već u maju, kada su se u bečkoj štampi pojavile glasine o masovnom povlačenju uloga iz „Viner Kreditanštalt“, izbila je kreditna kriza koja je potresla čitavu Evropu.

Nacionalna banka Austrije i, na kraju krajeva, sama austrijska država su u uslovima najvećeg bankrotstva banke u čitavoj istoriji bile prinuđene da priskoče u pomoć „Viner Kreditanštaltu“.

Kasnija istraga je pokazala da kriza nije trebalo da dostigne toliko upečatljive razmere. Međutim, takav ishod su planirali izvesni moćni londonski i njujorški finansijeri koji su evropsku geopolitiku pripremali za nagli preokret.

Uticajni krugovi Velike Britanije i SAD su krajem 20-ih godina odlučili da podrže kurs na radikalizovanje Nemačke.

Bankari „Dž. P. Morgana“ su već bili u prilici da se uvere u korisnost radikalnih političkih rešenja za obezbeđivanje povratka bankarskih kredita, odobrivši izuzetno važan inostrani kredit fašističkom režimu Italije na čelu sa Benitom Musolinijem.

Italijanski ministar finansija Volpi di Mizurata je novembra 1925. godine oglasio kako je italijanska vlada postigla sporazum o vraćanju versajskih dugova Italije Velikoj Britaniji i SAD.

Nedelju dana kasnije „Dž.P. Morgan i Ko“, finansijski zastupnik Musolinijeve vlade u SAD, objavljuje da odobrava Italiji važan zajam od 100 miliona dolara „za stabilizaciju lire“.

Morgan je zapravo odlučio da stabilizuje Musolinijev fašistički režim.

Volpi di Mizurata je na insistiranje „Dž.P. Morgan i Ko.“ i moćnog čelnika „Engleske banke“ Montagjua Normana 1926. godine osnovao jedinstvenu centralnu banku Italije, „Italijansku banku“, radi kontrole kreditno-novčane politike zemlje i dodatnog osiguranja otplate spoljnog duga.

Musolini je predstavljao idealnu snažnu figuru za obuzdavanje italijanskih sindikata, smanjenje zarada i donošenje strogih mera za garantovanje vraćanja inostranih kredita. U svakom slučaju, tako su smatrali Morganovi ljudi u Njujorku.

Čovek koji je u to vreme kontrolisao kreditno-novčanu politiku SAD, bivši Morganov bankar Bendžamin Strong, blizak prijatelj i saradnik Montagjua Normana, sreo se sa Volpijem i guvernerom Italijanske banke Bonaldom Stringerom radi konačnog preciziranja programa „stabilizacije“ Italije.

Tokom 20-ih godina su od Poljske pa sve do Rumunije isti ljudi - „Dž. P. Morgan i Ko.“ Montagju Norman i njujorška „Banka federalnih rezervi“ - uspešno uspostavljali ekonomsku kontrolu nad većinom zemalja kontinentalne Evrope pod izgovorom uvođenja „platežno sposobne“ nacionalne politike, nezvanično odigravši ulogu koja je 80-ih godina namenjena Međunarodnom monetarnom fondu.

Njujorške banke su postale izvor kratkoročnog kreditiranja te politike, a „Engleska banka“ je zajedno sa uticajnim krugovima britanskog MIP-a prenosila svoje političko iskustvo.

Anglosaksonski „kružok“ je 20-ih godina najusklađenije delovao u Nemačkoj.

Posle uspešnog dovođenja Hjalmara Šahta na položaj predsednika „Rajhsbanke“ 1923. godine i pošto je Šaht sproveo Dousov drakonski plan isplate reparacija, pripremljen u "Morgan i Ko." nemačka privreda je dospela u zavisnost od kratkoročnih kredita londonskih i njujorških banaka, kao i njihovih pariskih partnera.

Za banke je kratkoročno kreditiranje Nemačke predstavljalo najunosniji posao na onovremenim svetskim finansijskim tržištima. Mnoge nemačke banke, uključujući i četvrtu po veličini „Darmšteter und Nacionalbank Komandit-Gezelšaft“ („Danat“), bile su veoma zavisne od kratkoročnih pozajmica iz Njujorka i Londona, a kamate na te kredite su bile zaista pljačkaške.

Vajmarska hiperinflacija početkom desetleća uništila je većinu kapitala i rezervi velikih nemačkih banaka. Tako su nemačke banke proširivale kreditiranje krajem 20-ih godina uz ograničena sopstvena sredstva, što je predstavljalo pretnju u slučaju da se zajam ne vrati ili neke druge krize.

Nemačka je u trenutku sloma njujorške berze 1929-1930. godine zauzimala jedinstven položaj među većim industrijskim zemljama Evrope. Njen dug inostranim bankama po kratkoročnim kreditima iznosio je oko 16 milijardi rajhsmaraka.

Za potpuno rušenje nezdravog bankarskog sistema bio je dovoljan blag potres. Potres je usledio od „Banke federalnih rezervi“ i „Engleske banke“ koje su 1929. godine uzastopno povećale kamatne stope posle dve godine berzanske špekulacije bez presedana - smanjenja kamatnih stopa.

Sasvim predvidivi slom njujorške berze hartija od vrednosti i londonskog tržišta doveo je do masovnog povlačenja američkog i britanskog bankarskog kapitala iz Nemačke i Austrije.

Tako je 13. maja 1931. godine šibica već bila prineta buretu baruta. Tog dana je propala velika banka „Viner Kreditanštalt“. Francuzi su odlučili da „kazne“ Austriju zbog vođenja pregovora o carinskom savezu sa Nemačkom i uveli valutne sankcije.

„Viner Kreditanštalt“ je pripadala porodici Rotšild i bila tesno povezana sa francuskim bankarskim svetom. Povlačenje francuskog kapitala iz Austrije je srušilo krhku „Viner Kreditanštalt“ koja je posedovala krupne udele u 70 odsto industrijskih preduzeća Austrije.

Pokušavajući da zaustave povlačenje uloga iz „Kreditanštalta“, austrijske banke su službeno zatražile sva sredstva uložena u banke Nemačke.

„Viner Kreditanštalt“ je postala ona slaba karika od koje je započeo talas propasti banaka u čitavoj srednjoj Evropi.

Nastalu bankarsku krizu, ekonomsku depresiju i dalji tragičan razvoj događaja u Austriji i Nemačkoj praktično su u potpunosti podstakli Montagju Norman iz „Engleske banke“, Džordž Garison iz „Banke federalnih rezervi“, kao i bankarska kuća Morgana i njihovi prijatelji sa Vol strita.

Doneta je odluka o prestanku kreditiranja Nemačke - pri čemu je čak i minimalno produžavanje kredita za manje iznose sasvim moglo sprečiti nekontrolisanu krizu već u ranoj etapi. Umesto toga, odliv kredita iz Nemačke je sve više rastao.

Novi predsednik „Rajhsbanke“ Hans Luter se na zahtev Montagjua Normana i Džordža Garisona pokorno uzdržao od bilo kakvih dejstava radi sprečavanja kolapsa velikih nemačkih banaka.

Odmah posle sloma „Kreditanštalta“ usledilo je bankrotstvo sa njom povezane nemačke „Danat-banke“. „Danat-banka“, koja je jako zavisila od inostranih kredita, tokom maja je izgubila uloge u iznosu od gotovo 100 miliona rajhsmaraka.

Gubici „Danat-banke“ u narednom mesecu dostižu 848 miliona rajhsmaraka - 40 odsto svih uloga u toj banci, dok je „Drezdner banka“ izgubila 10 odsto. Čak se i „Dojče banka“ lišila 8 procenata uloga. Morganova banka „Bankers trast“ je krajem juna prestala sa kreditiranjem „Dojče banke“.

Direktor njujorške „Banke federalnih rezervi“ Džordž Garison zahtevao je od čelnika „Rajhsbanke“ Hansa Lutera donošenje energičnih mera u pogledu ograničavanja kreditiranja i strožih uslova na tržištu kapitala Nemačke, tvrdeći da se jedino tako može zaustaviti bekstvo inostranog kapitala. Međutim, to je u stvari garantovalo pad nemačkog bankarskog sistema i industrije u duboku provaliju.

Montagju Norman je podržao Garisona, a ubrzo se optuživanju Nemačke da je izazvala krizu pridružio i direktor „Francuske banke“. Usled toga je čelnik „Rajhsbanke“ Hans Luter odbijao očajnička ubeđivanja Briningove vlade da podigne hitan stabilizacioni kredit od drugih centralnih banaka radi suzbijanja opštedržavne bankarske krize.

Kada je najzad popustio i zamolio Montagjua Normana za pomoć, ovaj mu je zalupio vrata. Posle toga Nemačka u kriznoj situaciji više nije imala od koga da uzme kredit.

Jula 1931. godine, otprilike dva meseca od početka bekstva kapitala iz Nemačke posle propasti „Viner Kreditanštalta“, u bazelskom listu „Nacionalcajtung“ se pojavila vest kako „Donat-banka“ „ima poteškoće“.

To je, u naelektrisanim prilikama, bilo dovoljno da započne panično povlačenje uloga iz banke. Kasnije je predsednik uprave banke Goldšmit optužio „Rajhsbanku“ za selektivnu pripremu sloma „Danat-banke“ putem uvođenja ograničenja za kredite.

U uslovima nastale bankarske krize i sloma industrije Nemačke zima 1931-32. godine je, po nekim tvrdnjama, postala „najteža zima veka“. Nastale prilike su predstavljale hranljivu podlogu za radikalne političke struje.

U martu 1930. godine, nekoliko meseci pre nego što su anglo-američki bankari uveli ograničenja za kreditiranje Nemačke, predsednik „Rajhsbanke“ Hjalmar Šaht je – za vladu neočekivano – podneo ostavku.

Povod za ostavku je bio hitan stabilizacioni kredit od 500 miliona rajhsmaraka koji je ponudio švedski industrijalac i finansijer Ivar Kriger, čuveni švedski „kralj šibica“.

 Kriger i njegovi američki bankari, „Li Higinson i Ko“, bili su značajni zajmodavci Nemačke i drugih zemalja, kojima su banke Londona i Njujorka odbijale kreditiranje. Međutim, kredit koji je Kriger početkom 30-ih godina ponudio, krio je u sebi eksplozivne i neprihvatljive političke posledice po dugoročnu strategiju prijatelja Montagjua Normana.

Nemački ministar finansija Rudolf Gilferding je nagovarao Šahta, koji je prema uslovima Dousovog reparacionog plana odobravao svaki inostrani kredit, da prihvati Krigerovu ponudu.

Šaht je odbio i 6. marta podneo ostavku rajhspredsedniku fon Hindenburgu. Imao je i druga posla.

Lica koja su izvukla najveću korist iz Krigerove smrti nalazila su se u Londonu i Njujorku, ali su pojedinosti tog slučaja, po svoj prilici, sahranjene zajedno sa Krigerom. Krigerovom smrću Nemačka je lišena nade u spas. Bila je sasvim odsečena od međunarodnih kredita. Sa svoje strane, Šaht posle ostavke na položaj predsednika „Rajhsbanke“ nipošto nije sedeo skrštenih ruku. Svu energijuje usmerio na organizovanje finansijske podrške onome koga je sa bliskim prijateljem smatrao odgovarajućim čovekom za Nemačku zahvaćenu krizom.

Šaht je od 1926. godine tajno podržavao radikalnu partiju NSDAP Adolfa Hitlera. Napustivši „Rajhsbanku“, Šaht je postao glavna karika koja je povezivala moćne, ali skeptički nastrojene nemačke industrijalce, industrijske magnate Rura sa najvećim inostranim finansijerima, pogotovo lordom Montagjuom Normanom.

U tom trenutku je politika Velike Britanije bila okrenuta stvaranju „Projekta Hitler“, vrlo dobro shvatajući kuda će na kraju krajeva biti usmerene njegove geopolitičke i vojne težnje.

Gotovo pola veka kasnije pukovnik Dejvid Stirling, koji je stvorio britansku elitnu „Specijalnu vazdušno-desantnu službu“, u privatnom razgovoru primećuje: „Najveću grešku nas, Britanaca, predstavlja to što smo smatrali kako ćemo uspeti da nahuškamo imperiju Nemaca na imperiju Rusa, kako bi međusobno iskrvarile“.

U Velikoj Britaniji je podrška Hitleru pružana na najvišoj visini. U tome je učestvovao ne samo predsednik vlade Velike Britanije Nevil Čemberlen, neslavno poznat po Minhenskom sporazumu iz 1938. godine kojim je Hitlerovim armijama omogućeno da krenu na istok u Sudetsku oblast. Među bliskim savetnicima Nevila Čemberlena bio je i Filip Ker (koji je potom postao lord Lotijan), jedan od učesnika „Okruglog stola“ Sesila Roudsa. Hitlera su podržavali Lotijan, jedan od predstavnika neslavno poznate „klivdenske klike“ kao i lord Biverbruk, izuzetno uticajan novinski magnat Velike Britanije koji je kontrolisao izdavanje tiražnih listova „Dejli ekspres“ i „Ivning standard“.

Ipak, najuticajniji Hitlerov pristalica u Velikoj Britaniji u tom trenutku verovatno je bio Edvard VIII, kralj Engleske.

 

Iskusni Robert Marfi i mladi Adolf Hitler

 

Malo je verovatno da pojedine uticajne figure američkog establišmenta nisu shvatale koji je cilj Hitlerove partije. Najviši krugovi Vol strita i Stejt departmenta SAD bili su od samog početka dobro obavešteni.

Robert Marfi, koji se nalazio u Minhenu u skladu sa versajskim uslovima okupacije Nemačke i koji je u posleratno doba postao središnja figura Bilderberškog kluba, još pre zlosrećnog minhenskog „Pivničkog puča“ iz 1923. godine lično se sretao sa mladim Hitlerom uz posredovanje generala Eriha Ludendorfa.

Marfi, koji je u vreme Prvog svetskog rata službovao u Bernu i bio potčinjen Alenu Dalesu, prikupljajući obaveštajne podatke o Nemačkom rajhu, boravio je u Minhenu zajedno sa drugim uticajnim američkim predstavnikom Trumanom Smitom, službenikom američke obaveštajne službe u Nemačkoj.

Kasnije se Truman Smit u uspomenama prisećao svog dolaska u Minhen krajem 1922. godine:

„Mnogo sam razgovarao o nacionalsocijalizmu sa našim konzulom u Minhenu Robertom Marfijem (koji se kasnije istakao kao američki ambasador), sa generalom Erihom Ludendorfom, sa krunskim princem Ruprehtom Bavarskim i sa Alfredom Rozenbergom. Poslednji je kasnije počeo da određuje političku ideologiju nacističke partije. Tokom tog boravka sam se često susretao sa Ernestom („Pucijem“) Hanfštenglom, potomkom poznate minhenske umetničke porodice. Puci je završio Harvard i potom kod Hitlera počeo da rukovodi odnosima s inostranom štampom... Moj razgovor sa Hitlerom je potrajao nekoliko sati. Iz dnevnika koji sam u Minhenu vodio vidi se da sam bio zapanjen njegovom ličnošću i smatrao da će odigrati važnu ulogu u politici Nemačke“.

Truman Smit je u izveštaju vašingtonskom rukovodstvu iz novembra 1922. godine dao sledeće preporuke u vezi Hitlerove grupice. Govoreći o Hitleru, tvrdio je: „Njegov osnovni cilj je pobeda nad marksizmom...i obezbeđivanje podrške trudbenika nacionalističkim idealima države i vlasništva... Sukob partijskih interesa... pokazao je nemogućnost Nemačke da se reši sadašnjih poteškoća putem demokratije. Njegov pokret teži uspostavljanju nacionalne diktature vanparlamentarnim sredstvima. On će po dolasku na vlast tražiti da se zahtevi u pogledu reparacija smanje na realističnu brojku, ali će se posle toga obavezati da isplati dogovoreni iznos do poslednjeg pfeniga, proglasivši to pitanjem nacionalne časti. Da bi taj zadatak ostvario, diktatoru je neophodno da uvede sistem sveopšteg servisiranja reparacionih otplata i obezbedi da ga podrže sve snage u državi. Njegovu vlast tokom izvršavanja reparacionih obaveza ne treba da ograničava bilo kakva zakonodavna ili narodna skupština...“

Kako bi kolegama iz vašingtonske Uprave vojne obaveštajne službe bliže objasnio smisao svog predloga, Smit je dodao ocenu Hitlerove ličnosti:

„U privatnom razgovoru se pokazao kao snažan i logičan govornik, što u spoju s otvorenošću fanatika ostavlja jako dubok utisak na neutralno nastrojenog slušaoca“.

 

Čovek odluke - Alfred Rozenburg

 

Već u kasnu jesen 1931. godine na železničku stanicu Liverpul strit u Londonu stiže čovek iz Nemačke. Zove se Alfred Rozenberg.

Rozenberg se sreće sa glavnim urednikom uticajnog londonskog „Tajmsa“ Džefrijem Dosonom. „Tajms“ u narednih nekoliko meseci pruža Hitlerovom pokretu neprocenjivu pomoć u stvaranju pozitivne slike u očima svetske javnosti. Međutim, najvažniji Rozenbergov susret tokom prve posete Engleskoj 1931. godine postaje razgovor sa Montagjuom Normanom, direktorom „Engleske banke“ i maltene najuticajnijim licem ondašnje svetske finansijske zajednice.

Po rečima njegovog ličnog sekretara, Norman je mrzeo tri stvari: Francuze, katolike i Jevreje. Norman i Rozenberg su lako pronašli zajednički jezik. Rozenberga je Normanu predstavio Hjalmar Šaht.

Šahta i Normana je već od prvog susreta 1924. godine vezivalo prijateljstvo koje je potrajalo sve do Normanove smrti 1945. godine.

Rozenberg svoju sudbonosnu posetu Londonu završava susretom sa prvim licem londonske „Šreder banke“, povezane sa njujorškom „Dž. G. Šreder bankom“ i sa kelnskom privatnom bankom „I.G. Štajn banka“ u vlasništvu barona Kurta fon Šredera.

„Šreder banku“ je na sastanku sa Rozenbergom zastupao F. S. Tiarks, član uprave „Engleske banke“ i blizak prijatelj Montagjua Normana. Kada su se posle 1931. godine baron fon Šreder i Hjalmar Šaht obratili vodećim industrijskim i finansijskim magnatima Nemačke tražeći podršku NSDAP, prvo pitanje uznemirenih i skeptički nastrojenih industrijalaca je glasilo:

„Kako će međunarodna finansijska zajednica, i posebno Montagju Norman, primiti perspektivu nemačke vlade na čelu sa Hitlerom?“

Da li je Norman spreman da u tom slučaju pomogne Nemačkoj kreditima?

Upravo u trenutku kada je Hitlerova NSDAP na izborima 1930. godine dobila nešto manje od šest miliona glasova, međunarodna podrška Montagjua Normana Diarksa i njihovih londonskih prijatelja imala je presudan značaj.

Adolf Hitler, fon Papen i fon Šreder su 4. januara 1932. godine u kelnskoj vili barona Kurta fon Šredera sklopili tajni sporazum o finansiranju NSDAP, u to vreme praktično propale i opterećene ogromnim dugovima, sve dok Hitler nije preuzeo vlast.

Do još jednog Hitlerovog susreta sa Francom fon Papenom dolazi u Šrederovoj kelnskoj vili 14. januara 1933. godine. Tada je konačno usaglašen plan svrgavanja Šlajherove vlade i obrazovanja desne koalicije.

Adolf Hitler 30. januara 1933. godine postaje rajhskancelar.

Alfred Rozenberg je poslednji put posetio London maja 1933. godine, tada već u svojstvu predstavnika nove Hitlerove vlade. Rozenberg se uputio neposredno na imanje Bakherst park nedaleko od Eskota, koje je pripadalo seru Henriju Deterdingu, čelniku „Rojal dač šela“ i maltene najuticajnijem biznismenu sveta. Među njima je prema pisanju britanske štampe vođen topao i živ razgovor.

Rozenberg se prvi put sreo sa Deterdingom još u vreme londonske posete 1931. godine. „Rojal dač šel“ je održavao izuzetno tesne veze i obezbeđivao podršku nemačkoj NSDAP.  Premda su pojedinosti držane u tajnosti, pouzdani britanski izvori tog vremena tvrde da je Deterding pružio znatnu finansijsku podršku „Projektu Hitler“ u najvažnijoj početnoj etapi njegovog sprovođenja.

 

                   Ja tebi, ti meni

 

„Engleska banka“ je ispoljila tvrdoglavost, ne davši Nemačkoj ni pfenig kredita u kritičnom razdoblju 1931. godine, samim tim izazvavši bankarsku krizu i rast nezaposlenosti, bez čega nema ni govora o očajničkim alternativama poput Hitlerovog dolaska na vlast u Nemačkoj.

Čim je početkom 1933. godine Hitler prigrabio vlast, isti Montagju Norman je sa sramnom prenagljenošću nagradio Hitlerovu vladu, odobrivši joj životno potreban kredit „Engleske banke“. Norman je specijalno posetio Berlin u maju 1934. godine kako bi dogovorio tajnu finansijsku podršku novom režimu.

Hitler je Normanu uzvratio ljubaznost imenovanjem njegovog bliskog prijatelja Šahta za ministra privrede i predsednika „Rajhsbanke“. Šaht je na poslednjem položaju ostao sve do 1939. godine.

 Glas javnosti - Vilijam F. Engdal, sa ruskog prevela Sava Rosić