Kako (p)ostati bogat: Nisu Rothschildi  razumeli samo umetnost pravljenja novca a iz novca još više novca, nego su umeli i da održe preko jednog stoleća ogroman imetak (5. deo)

Bismarck, koji je početkom pedesetih godina često bio kod njega u gostima, ostavio nam je o starom usamljenom Rothschildu vrio upečatljiv opis: "Mali, mršavi, sedi čovečuljak, najstariji svoga roda; ali siromašan čovek u svojoj palati. Bez dece, udovac, varan od svojih ljudi, s kojim rđavo postupaju njegovi otmeni, pofrancuženi nećaci i nećakinje, koji žanju njegovo blago bez zahvalnosti i bez lju

...Nisu oni razumeli samo umetnost pravljenja novca a iz novca još više novca, nego su umeli i da održe preko jednog stoleća ogroman imetak, i to većinom u pokretnom kapitalu. To doduše nije najznačajniji, ali je najjedinstveniji uspeh porodice Rothschild.

 

                                                     *********

U čemu je, dakle, tajna petstotina godina uspeha skromne jevrejske porodice Rothschild? U ovih nekoliko nastavaka mini serijala Glasa javnosti pokušali smo da pokažemo kako je moguće steći (i sačuvati) novac...Obradili smo samo period do neposrednog početka Drugog svetskog rata...Ima dalje, ali...

Pošto dakle u osnovi nisu nikada bili rukovođeni političkim ci­ljevima nego uvek samo težnjom da zarade novaca, da naprave sigurne poslove i da ne dozvoljavaju da im političke međuigre kvare račune, njihov je politički upliv bio srazmerno sa njihovom ogromnom finansijskom moći vrlo malen. Njima je nedostajala volja da preobra­ze novac u moć, hteli su da budu samo finansijeri i ništa više. Njihov rad bio je usmeren samo na finansijski uspeh. Pri tome su bili do­voljno pametni da svome renomeu ne naškode trenutnim uspehom. Već stari Meyer Amschel uživao je glas naročito susretljivog trgovca, koji svoj novac kao i svoju robu daje sa srazmerno malom zaradom. Poslovna politika koju Rothschildovi vode, sračunata je na dugi vek. Ne idu oni, kao većina uspešnih finansijera, na to da stvaraju jednim potezom velike imetke, već gledaju da pre svega steknu kod svojih nalogodavaca potrebno poverenje, da bi na taj način ulazili u ve­like poslove koji sami od sebe odbacuju velik dobitak.

Istina, to ne isključuje činjenicu da su naročito u svojim poče­cima, kao i skoro svi drugi multimilionari, u datim prlikama radili i vrlo grubim sredstvma. Ali uobičajena korupcija kojom su se i oni vrlo izdašno služili, ne može im se naročiti prebacivati dok je korumpovanje činovnika pri izdavanju zajmova uobičajena stvar. Pre nego što je Meyer Amschel Rothschild postao dvorski agent grofa od Kassela, posredovao je neki gospodin von Wachter hesenski zajam za danski dvor. Pri tome bilo je, naravno, u potpunom redu da je ovaj poštovanja dostojni posrednik podmićivao pre svega sve čla­nove kaselskog ratnog kolegijuma, medu njima ministre i generale, da bi njemu bio poveren zajam. Troškovi oko podmićivanja iznosili su 2/3  % celokupnog zajma. I posle napoleonskih ratova bilo je to još tako, i kod svakog posla sa novcima izbornog kneza morala su se pre svega podmićivati četiri direktora iz njegove kabinetske kase sa jednim procentom provizije i raznim drugim poklonima.

                              *********

...U Frankfurtu još uvek vlada najstariji od braće, Anselm Meyer. Blag i patrijarhalan je taj režim u kojem se mnogo manje oseća duh vremena, brzi tempo i nervozitet, nego u kod zapadnih Roth­schilda. I u Frankfurtu se mnogo, vrlo mnogo zarađuje. Anselm Roth­schild preuzima posle oslobodilačkih ratova, zajedno sa svojim lon­donskim bratom, pruske državne zajmove. Često putuje on ili jedan od mlađe braće u Berlin, da bi sa pruskim ministrom finansija i prus­kim prekookeanskim društvima uglavljivao velike transakcije.

Kasnije berlinska banka A. Meyer izvodi Rothschildove naloge u prestonici Pruske, koja se ubrzo razvija i kao berzansko mesto, preteći Frank­furtu da ga natkrili.

Kao i bečki brat i Anselm Rothschild je bankar"nemačkog viso­kog plemstva. Skoro svi zapadno i južno nemački plemići održavaju kod njega svoj konto, uzimajući velike kredite na račun svojih do­bara. Pa i sam nemački državni savez ne poznaje sigurnije sklonište za savezne pare nego frankfurtsku banku Rothschild, januara 1852 zaključuje savezno veće u Frankfurtu da uzme zajam za sprovođenje pomorskog programa, dajući za zalog kod Rothschilda deponovani savezni novac. Ali pored drugih saveznih država protestuje i Pruska protiv toga, i Otto von Bismarck, tadašnji pruski poslanik na saveznom kongresu u Frankfurtu, upućuje Anselmu Rothschildu lično žestoke reči i izjavljuje da će banku Rothschild tužiti za otštetu ako ona zadrži savezni novac kao zalog za pomorski zajam.

Osamdesetogodišnji Anselm Rothschild se doduše i sam jako uzrujava, ali ipak odstupa pred pruskim protestom. Godinu dana kasnije on stoga, i to na preporuku Bismarcka, može da od paškog kralja primi ti­tulu dvorskog bankara — čast kraljevskog pruskog tajnog komerci­jalnog savetnika poseduje već dosta dugo.

U svome rodnome mestu Frankfurtu Rothschild uživa sve poča­sti Kneza, tim pre što ostavlja velike sume novaca na raspoloženje za humanitarne svrhe, iako nikako ne želi da zataška svoje po­reklo iz Geta. Njegova kuća je društveni centar; na njegovim balo­vima zastupljena je čitava diplomatija. Istina da Anselm Rothschild i pored sveg ponosa zbog rezultata koje je postigla njegova poro­dica ne može da se oslobodi pred ovom visokom gospodom i dr­žavnim dostojanstvenicima neke unutrašnje inferiornosti — i u tome le naslednik svoga oca.

Pri tome mu nimalo ne leži društveni raskoš „gornjih pet sto­tina". Ukoliko ne misli da mora u interesu poslova da reprezentira, on je jednostavan radiša bez mnogih formalnosti. U vreme kada mu imetak iznosi već pedeset miliona guldena, još uvek sedi u staroj neuglednoj kući od rane zore do mrkle noći u svome birou, u istoj prostoriji sa svojim nameštenicima, radeći kao ma koji mali trgovac. I po spoljašnosti se ne razlikuje od ma kojeg malog trgovca iz jevrejske četvrti Frankfurta, ukoliko je tačan portre koji su o njemu na­činili njegovi savremenici: šešir mu je zaturen u zatiljak, kao sneg bela kosa, izraz lica slobodan, čak i sa nagoveštajem jedne (možda usiljene) životne radosti, bar u trenucima kad misli da ga neko posmatra. Gornji kaput obično mu je otvoren, i ne leži na ramenima, već aljkavo visi na njemu; obe ruke u džepovima pantalona zvec­kaju s parama.

I frankfurtska rodna kuća Rothschildovih se, posmatrana izbli­za, nimalo ne sjaji u cvetnom blistavom bidermajeru, kako ju je kasnije legenda o Rothschildima prikazivala na pozornici, i stotine zgodnih humorističkih anegdota, koje se prepričavaju o Anselmu Meyer Rothschildu, ne mogu da nam prikriju da je u stvarnosti bio vrlo malo srećan i malo zadovoljan čovek. Brak sklopljen radi nov­ca, koji mu je otac u mladim godinama nametnuo, ostaje bez dece, što naročito bolno oseća posle smrti svoje žene.

Bismarck, koji je početkom pedesetih godina često bio kod njega u gostima, ostavio nam je o starom usamljenom Rothschildu vrio upečatljiv opis: „Mali, mršavi, sedi čovečuljak, najstariji svoga roda; ali siromašan čovek u svojoj palati. Bez dece, udovac, varan od svojih ljudi, s kojim rđavo postupaju njegovi otmeni, pofrancuženi nećaci i nećakinje, koji žanju njegovo blago bez zahvalnosti i bez ljubavi."

Osamdesetogodišnji Anselm Meyer Rothschild doživeo je smrt svoga napuljskog i bečkog brata. Nekoliko meseci kasnije, 6 de­cembra 1855, umire i on, pošto je pre toga kao glavnog i jedinog naslednika svog imetka od 60 miliona i frankfurtske banke odredio jednog sina napuljskog Rothschilda.

 

Treća generacija

 Treća generacija, koja je nasledila petoricu velike braće Roth­schild, istesana je iz sasvim drugog drveta. Sinovi starog Meyer Am­schela imali su još, bez obzira na to da li su se prema spolja pona­šali kao berzanski magnati ili ostali prosto trgovci, strast zarađivanja novaca, težnju za vlašću i marljivost koja je neminovna za uspon. Unuci su već pomalo umorni, siti; arivirana novčana aristokratija, koja ne umnožava moć i bogatstvo, već koja se ograničava na to da nasledstvo donekle održava.

„Ne dolikuje im" da štede groš za grošem kao što su to činili njihovi očevi. Otmeni gestovi, luksuz, kod nekih čak i rasipništvo sami su po sebi razumljivi. Ali im zato doleću zvanja i počasti, pa i parlamentarna odlikovanja. Ono što pojedinac stvara više nije značajno. Ime Rothschild postalo je već pojam: kao Rothschild čovek ima svoje dužnosti, ali kao Rothschild čovek je cenjen, kao samo zlato.

Unuci Meyer Amschela Rothschilda su dakle tipični naslednici. Nema među njima više genija, ali se ipak među dokoličarima i umornim snobovima nađu i u trećoj generaciji nekoliko sposobnih finansijera, koji i dalje uspešno vode banku Rothschild u evropskim me­tropolama. Kako je to stari Meyer Amschel savetovao, svi se oni žene međusobno, kuzeni i kuzine, da bi novac ostao u porodici. Ni kap krvi izvana ne osvežava te rodbinske brakove.

I u poslovnom pogledu rade pojedini ogranci dinastije Roth­schild saglasno kao i ranije. Ali toliko prisna i prirodna kao između petorice velikih očeva, koji su još svi u Frankfurtu odrasli u istoj kući. Ta veza ipak više nije. Internacionalni karakier banke se gubi, poje­dini Rothschildi, ukoliko je to moguće u modernom kapitalizmu koji stremi preko državnih granica, srašćuju sa zemljom u kojoj žive, sa njenom politikom i njenom narodnom privredom.

Odium imigriranih nemačkih Jevreja koji je prianjao još uz osnivače inozemnih rotšildovskih preduzeća ne pogađa više njihove sinove. Niko ne sumnja da su oni dobri Francuzi ili dobri Englezi.

 

Put u Donji dom

Pre no što je svugde prodrla verska ravnopravnost nastaju za njih poteškoće što su ostali Jevreji. Tako je najstariji sin i naslednik londonskog Nathana Rothschilda, baron Lionel von Roth­schild, četrnaest godina sprečavan da upražnjava svoj mandat u parlamentu, koji mu je predao londonski City, jer po starim tradici­jama moraju svi članovi Donjeg doma pri nastupu u parlamentu po­ložiti zakletvu „na pravu hrišćansku veru", lako je on u političkim stvarima multimilioner otvorene ruke, on tek posle ukidanja ove zakletve, 1853, može da ulazi u Donji dom kao liberalni posla­nik, i da započne svoju parlamentarnu delatnost time da glasa pro­tiv zakonskog predloga koji bi imao da dozvoli kandidatu da na svoj račun vuče kolima birače na biralište.

Istina je da je Lionel Rothschild imao još pre toga da zaobiđe jednu drugu prepreku: jedan stari kraljevski akt zabranjuje prisu­stvo u parlamentu svakome ko ima neku kontraktuelnu vezu sa vla­dom. Rothschild je pak ukratko pre toga preuzeo opet engleski dr­žavni zajam.

Da li je on time toliko obavezan državi da je ugro­žena njegova parlamentarna nezavisnost? Rothschild se od toga ograđuje: pri ovoj interpretaciji ne bi nijedan vlasnik državnih hartija smeo da sedi u Donjem domu. Veći deo časnih članova morao bi dakle da položi svoje mandate. Sa tom neobičnom argumentaci­jom Rotschild prodire.

Istina, Lionel Rothschild više nije državni bankar, kako su to bili stariji Rothschildi. Ali uprkos tome prolazi još čitav niz državnih zaj­mova kroz njegove ruke. Osamnaest takvih finansijskih transakcija posredovao je evropskim i američkim državama u ukupnom iznosu od 160 miliona funti šterlinga. I još ukratko pred svoju smrt, 1879, daje on engleskoj vladi na zajam četiri miliona funti, da bi ova preu­zela Suecki kanal, lako ne vlada više tako suvereno berzanskom igrom kao njegov otac, ipak pritiče samo iz provizija zajmova više miliona funti kasi londonskog Rothschilda.

Ipak ne polazi za rukom Lionelu Rothschildu da održi superi­ornu poziciju koju su mu ostavili osnivači kuće. Poslove ne vodi više jedna nadmoćna ruka, oni u stvari pritiču sami, i pažnji mnogih savremenika ipak nije izmakla postepena dekadencija Rothschildove kuće. Istina je da se još u svim glavnim gradovima Evrope svetli Rothschildovo ime u bogatstvu i titulama. Heinrich Heine šalje sa svoje bolesničke postelje londonskom Lionelu svoju „gorku tužbu", jednu opomenu meceni, ali ujedno genijalnu karakterizaciju kasnijih Rothschilda:

Imaš li mnogo, ni brige te, Brzo ćeš još više steći;

Onom ko ima samo malo I to malo će začas uteći.

A ako baš ništa nemaš, e onda Daj se bogami smesta pokopati,

Jer pravo na život, druže goljo, ima Samo ko se ume nečeg dokopati.

Naglije nego u Londonu obavlja se u drugoj polovini stoleća u Parizu pad Rothschildovih, čija treća generacija već potpuno pada u epohu velikih banaka. I u Parizu preuzima najstariji sin Alfons Rothschild banku, dok mlađa braća žive za svoje privatne naklonosti. Alfons Rothschild poslovno baš nije vrlo ekspeditivan; on preuzima nekoliko zajmova i pomaže pre svega francuskoj državi da posle poraza od 1870-71 sprovede plaćanje otštete Nemačkoj u visini od pet milijardi. Slučaj je hteo da je Bismarck upravo na Rofhschildovom dvorcu Ferrieires diktirao francuskom izaslaniku Jules Favreu milijardsku kontribuciju.

I još jednom je Bismarck, ne baš hotimično, pribavio pariškom Rothschildu velik posao: kada je 1887 iz spoljno-političkih razloga izdao zabranu da se ruske vrednosne hartije dotiraju od strane nemačke Reichsbanke; time je naime Francuska postala oficijelni finansijer Rusije. Na velikim ruskim zajmovima, koji se potom emituju u Francuskoj, sudeluje i banka Rothschild, ali vremena kada se, barem u Evropi, jedna pojedinačna banka mogla dočepati milijardskih zaj­mova ipak su već prošla.

Od dalekosežnog značaja je drugi jedan ruski posao. Pariška kuća Rothschild sudeluje 1883 u ruskoj industriji nafte, i pošto je u području Bakua uspela da nekoliko naročito izdašnih izvora dobije u svoje ruke, pojavljuje se za nekoliko godina baron Alfons Roth­schild pored Rockefellera kao najveći magnat nafte na svetu, do­duše u jednom vremenu kada je nafta bila značajna samo kao sredstvo za osvetljenje. Ali i ovaj zadnji plamsaj pariške kuće pri­padao je već prošlosti kada je Alfons Rothschild umro 1905, ne ostav­ljajući za sobom sina.

 

Slom osnivačkog posla

 Bečki Rothschild treće generacije daje povoda da se mnogo o njemu govori, iako ne u pozitivnom smislu. Anselm Rothschild morao je dugo da snosi udes „prestolonaslednika''. U Beču on pored svoga oca, koji je i uza svu svoju duboku starost vrlo okretan a koji ga sem toga još smatra izlišnim rasipnikom, ne dolazi do izražaja. Zato pokušava da se zaposli u inostranstvu, u Parizu, Kopenhagenu, Bruxellesu, Berlinu, pri velikim transakcijama Rothschildovih ili da pomaže svome osamdesetogodišnjem stricu u Frankfurtu.

Ali sve to nije ono pravo. Već mu je pedeset i dve godine kada posle smrti starogo Salomona Rothschilda najzad postaje sa­mostalan. Sada samo stvoriti nešto što pre! On se baci na riskantan posao sa železnicama koji upravo proživljuje svoju prvu krizu. Tu je austrijska južna železnica, čija je početna pruga izgrađena od države za 53 miliona guldena, ali koja je 1856 prodata jednom konzorcijumu za 35 miliona sa najširim privilegijama, a koji se sastoji uglavnome iz bečkog, pariškog i londonskog Rothschilda. Godinu za godinom primaju se zajmovi sa niskim kursevima, a država mora, kao pri građenju svih železnica, da doplaćuje velike sume. Rentabilitet mladog preduzeća je u najvećoj meri sumnjiv, ipak primaju akcionari, dakle braća Rothschild, 12—14% dividendu. Isti konzorcijum preuzima i srednjeitalijansku žeieznicu, i izgrađuje kasnije jednu železničku vezu: sve su to poslovi kod kojih pre svega ostaje osnivačima mnogo novaca.

Drugo akcionarsko osnivanje u kome sudeluje bečki Rothschild jeste „Oesterreichische Kreditanstalt fur Handel und Gewerbe". Prvobitno hteo je austrijski ministar finansija Bruck da sa ovom ak­cionarskom bankom stvori protutežu rotšildovskoj prevlasti, slično kao što su to u Parizu pokušala braća Регеуге sa Credit Mobilier. Ali u Beču uopšte ne dolazi do jake konkurentske borbe između ban­kovnog instituta i privatnog bankara: Anselm Rothschild jednostavno pokupuje na berzi akcije Kreditne banke, i time je konkurent uklonjen.

Ipak je uspešno osnivanje prve akcionarske banke naišlo na podražavanje. Pa i na području industrijskih društava pojavljuje se šezdesetih godina prava osnivačka groznica. Jedno vreme sve ide dobro. Kursevi se penju vratolomno, osnivači prodaju svoje akcije za rekordne cene, ali ljudi sa uvidom i opreznošću osećaju da ovaj hoos, koja je svim sredstvima veštački stvorena od interesanata, neće imati dobar kraj.

I Anselm Rotschild se pravodobno izvlači iz afere i oslobađa se akcija. Jasno je da to prodavanje na veliko ne može ostati bez upliva na kurseve akcija, i kada se na bečkoj berzi počelo pričati da je Rothschild prodavalac, nastupa panično bekstvo na tržištu akcija. Kada je najzad 8 maja 1873 prokurista banke Rothschild na berzi izjavio da „sve bečke banke zajedno ne vrede ni pola mi­liona", srozaju se kursevi za nekoliko minuta. Sada pokušavaju i oni mali iz publike da brže bolje spasavaju što se još može spasti. Usled berzanske katastrofe propadaju mnoge desetine velikih, na izgled dobro fundiranih društava. Ali Rothschild je isplivao na obalu. Baš ne bez prava baca se na njega krivica za težinu i iznenadnost te krize. Dalji razvoj ove osnivačka krize koja se širi preko cele Evrope razarajući hiljade egzistencija Anselm Rothschild više nije doživeo. 1874 on umire u doba od sedamdeset i jednu godinu, kao član austrijskog Gornjeg doma i sa svim počastima visoke finansije.

 

Rodna kuća umire

Londonska, pariška i bečka banka Rothschildovih uživaju, iako njihova moć polako bledi, još uvek preimućstvo da se nalaze u glavnim gradovima evropskog privrednog života. Ali Frankfurt na Majni, rodno mesto, sa bržim porastom Berlina a pre svega otkad je Berlin postao prestonica u kojoj su velike akcionarske banke smestiie svoje centre, gubi sve više i više. Sada se ipak pokazuje kao greška što nijedan od petorice sinova posle smrti Meyera Amschela, a samo iz obzira prema frankfurtskoj kući, nije otišao u Berlin. Ne može se više iz Frankfurta vladati Nemačkom, a kamo li celim svetom.

Meyer Karl, koji je tamo nasledio svoga oca Anselma Meyera, vodi doduše još uvek menjačnicu sa izvesnim uspehom. Zajedno sa Bismarckovom bankom Bleichroeder u Berlinu i s mladom bankom za trgovinu i industriju u Darmstadtu a kasnije sa diskontnim društvom sudeluje i frankfurtska Rothschildova kuća, kao vođe takozvane Rothschildove grupe, u čitavom nizu osnivačkih poslova, koji svakako u krizi sedamdesetih godina donose sa sobom i teške gubitke.

Meyer Karl Rothschild, koji je već i u svojoj roditeljskoj kući u Napulju pokazao ozbiljan interes za kulturna i umetnička pitanja, zauzima mesto koje donosi staro bogatstvo. Kao poslanik frankfurt­ski ulazi on u Reichstag severonemačkog saveza, ali mu nedostaje snaga pa i volja da se svojim novcem afirmiše kao velik finansijer.

Kada je umro godine 1887, sjaj frankfurtske Rothschildove kuće konačno se ugasio. Nekoliko godina još vodio je njegov mladi brat Wilhelm von Rothschild banku, ali on nema ni smisla ni volju za bankara. Njegovi prokuristi u stvari vode posao, a po tome što pisma više ne nose njegov potpis vidi se uskoro i spolja da je frankfurtska kuća blizu svome kraju.

Tako i ne pada u oči kada je posle smrti barona Wilhelma von Rothschilda godine 1901 frankfurtska firma likvidirala. Udovica poslednjeg frankfurtskog Rothschilda pokušava još jednom da po­moću svoga nećaka vodi dalje bankarski posao, ali nijedan od mla­dih Rothschilda nije spreman da ide u Frankfurt da se bori za iz­gubljenu poziciju. Kuća starog Meyer Amschel Rothschilda mora da zatvara svoje dveri, nemačka linija dinastije Rothschild gasi se ne­zapaženo i nesvečano. Samo udovica Wilhelma von Rothschilda, baronica Mathilda, i njen zet generalni konzul Maksimilijan Goldschmidt, koji tamo nezavisno od firme Rothschild vodi jednu banku, ostaju u Frankfurtu. Isprva oni još spadaju među najbogatije ljude Nemačke, pošto su glavni naslednici od 300 miliona koji im je zaveštao poslednji frankfurtski Rothschild.

 

Umorni naslednici

Zbog daljih deoba i iseljavanja smanjuje se bogatstvo frank­furtskih Rothschilda brzo, i znatan deo se gubi u topionici inflacije. Kao finansijsha moć frankfurtski Rothschildi više ne igraju nikakvu ulogu, samo ime još živi u frankfurtskoj i berlinskoj banci Goldschmidt-Rothschild. I u Francuskoj pada posle smrti barona Alfonsa finansijski značaj Rothschildovih. Četvrta i peta generacija ograni­čava se na to da parišku banku održava u stvari zato da bi uprav­ljala još uvek ogromnim imetkom. Najvažtniji industrijski posed fran­cuske linije, rusko Petrolejsko društvo „Bnito", prodaje se 1911 ve­likom angloholandskom petrolejskom trustu Royal-Dutch-Shell grupi. Ostaje im međutim još veliki zemljišni posed Rothschildovih na jugu Francuske. Tadašnji šef pariške kuće, baron Edmond de Rothschild, fungira još u izvesnim prilikama kao finansijski savetnik francuske vlade — u vlastitoj kući međutim nema više prilike za savetovanja o sasvim velikim transakcijama.

Bečka i londonska linija pokazale su se kao istrajnije. U Lon­donu dala je i četvrta generacija još nekoliko sposobnih finansi­jera. Nathaniel, najstariji sin Lionela Rothschilda, postaje, zahvalju­jući dobrim ličnim odnosima sa kasnijim kraljem Edvardom VII, kao prvi Jevrejin član Gornjeg doma; jedan od mlađe braće, koji sudeluje u vodstvu banke, dobija bez po muke mesto u Donjem domu, ali ne više kao njegov otac na klupama liberalaca, već kao arhikonzerva tivac. Obojica umiru jedan za drugim za vreme rata.

I pod vodstvom njihovog naslednika Anthony de Rothschilda — londonci se drže francuskog plemstva — očuvala je engleska firma N. M. Rothschild & Sons izvestan značaj, ali među internacionalnim bankama ni ona više nema odlučujuću ulogu.

U Beču najzad izgleda da je tradicionalno sklapanje brakova među članovima porodice Rothschildovih imalo najnepovoljnije posledice. Većina ih pokazuje primetne znakove dekadencije, do potpu­nog duševnog pomračenja. Uprkos tome strči među njima jedan finansijer od formata, baron Albert von Rothschild, koji je usred teške krize osamdesetih godina preuzeo vodstvo bečke banke. Njegovo glavno polje rada postaje Mađarska, gde se pod njegovim vodstvom sprovodi zamena šestprocentne zlatne rente u četiri procentnu hartiju — objekat od skoro 600 miliona forinti, kod kojeg bi već regularno morali ostati milionski dobici. Po uzoru starijih emisionih poslova Roth­schild preuzima zajam na svoj račun, da bi ga, pošto je berzanski kurs oteran u vis, prodao. Akcija uspe potpuno, i Albert von Roth­schild profitira 150 miliona forinti.

Reakcija na prevazilaženje kursa naravno ne izostaje. Kada je posle oštre borbe protiv Rothschilda francusko-austrijski finansijer Bontoux, osnivač Landerbanke, doiiveo slom, proširuje se besa i na tržištu rente. Mađarska zlatna renta pada daleko ispod nominale, i hiljade malih rentijera gube svoj novac. Ali se Rothschild i ovog puta na vreme izvukao iz afere.

On je dovoljno velikodušan da sad izigrava spasioca u nuždi. I trinaest godina posle, u krizi od 1895, on pritiče u pomoć, i zato nije čudo što je, uprkos mnogim razdo­rima koje je imao sa vodećim finansijskim i režimskim krugovima kod austrijskog Kreditanstalta pri etatiziranju Severne železnice i kasnije kod Bodenkreditanstalta, postao jedan od najpopularnijih ljudi Beča.

Pad Rothschildove finansijske moći istina ne može da se za­drži ni u Austriji. Veliki poslovi s rentama sada se predaju državnoj poštanskoj štedonici, a za sporedno sudelovanje kod zajmova banka Rothschild se ne može zadobiti. Usled toga se i u Beču smanjuje bankarski posao na obim jednog svakako vrlo širokogrudog uprav­ljanja imetkom.

Bogatstvo bečkih Rothschilda dolazi na videlo tek posle smrti barona Alberta 1911, kada su naslednici morali da plate skoro 30 miliona kruna naslednih taksa. Po tome se može zključiti da se radi o nasledstvu od 700 miliona kruna. Albertov sin Alfons doduše po­kušava da učini kuću Rothschildovih društvenim centrom, i ukratko pre rata ukazuje se bečkom Rothschildu još jedan dokaz milosti, za koju su se godinama uzaludno otimali: dobili su pristup na dvor — ali ni habzburško sunce ne može Rothschildovoj banci da povrati poslovni sjaj. Za vreme rata i inflacije pojavljuju se bezobzirniji ljudi u bečkom privrednom životu, zauzimajući prva mesta, i tek kad su se u krizi stabilizacije ovi meteori kratkog veka ispucali počinje stara visoka finansija, a sa njom firma Rothschild, da pomalo oživljuje. Ali to oživljavanje nije nazdravlje Rothschildovima.

U maju 1931 godine slama se pod teretom velikih inostranih kredita austrijski Kreditanstalt, čiji je pretsednik baron Louis Rothschild. I drugi finansijski instituti koji su prisno vezani sa Rothschildovim, kao holandska Amstelbank, propadaju u navali banaka koja polazi iz Beča. Londonsko banka Rothschild pokušava da pomaže bečkom rođaku, ali kriza je ovog puta isuviše teška. Ona prevazilazi čak i finansijsku snagu najbo­gatijih evropskih bankarskih porodica. U svemu izgubili su Rothschildovi na posledicama bečkog bankarskog sloma oko 5 miliona funti šterlinga, a još veći je gubitak prestiža, koji ih je time zadesio. Nji­hovoj nadmoćnosti izgleda da je i u Austriji zanavek odzvonilo.

 

Moć novca u politici

lako finansijska moć Rothschildovih već pripada istoriji, ipak je činjenica, da su kroz pola stoleća bili najmerodavnija finansijska moć, istorijski unikum. Nijedna druga porodica nije za pet stotina godina, za kojih postoji kapitalistička privreda, toliko savršeno vladala bankarstvom i berzama čitave Evrope, nijedan finansijer od Fuggera do John Pierpont Morgana nije nikada vodio kao svoje duž­nike toliki broj kneževa i država kao naslednici Meyer Amschel Rothschilda.

Zato nije ni čudo ako se u Rothschildovima gledala ta­koreći inkarnacija kapitalističke svetske moći. Ako su Rothschildovi obavezali finansijski skoro sve evropske države, pa onda su, tako su bar ljudi argumentovali, i politički vladari Evrope; jer da politika u devet desetina zavisi od ekonomskih faktora, u to danas više niko ne sumnja.

Uprkos tome ne bi se ova konkluzija mogla održati pri trezve­nom ispitu. Sigurno da je bilo i političkih situacija u kojima je ,,da ili „ne" Rothschildovih imalo znatan udeo pri donošenju odluka. A kada se udovici starog Meyer Amschela, Gutle Rotschild, pripisuju reči: „Wenn meine Buwe ni wolle, gibt's kei' Krieg", („Ako moji dečaci neće, neće biti rata"). Onda i u tome ima zrnce istine. Kada je na primer Metternich godine 1831 hteo da istupi protiv belgijske revolucije oružanom silom i pri tome od Salomona Rothschilda tražio ratni zajam, bečki Rothschild, kao oprezan trgovac, upitao je prvo svoju braću u Londonu i Parizu, i dobio od­govor: „Tako lakomislen pothvat ne sme ni u kom slučaju da se finansira, jer bi Francuska i Engleska u slučaju austrijske invazije po­dupirale Belgiju."

Mig je dovoljan, zajam izostaje — a s njime i rat. I u Francuskoj je jedan od Rothschildovih u presudnom trenutku delovao u prilog mira: kada je francuska štampa tražila da se kao kompenzacija za neuspeh orijentalne politike 1840 osvoji natrag Rajn­ska granica, i kad je ministar pretsednik Thiers izašao u susret ovom zahtevu sa zajmom za naoružanje od 100 miliona franaka, James Rothschild se založio proglasima za mir sa Nemačkom, iako je to u ono vreme bilo vrlo nepopularno. Njegova kampanja prouzrokovala je pad Thiersovog kabineta, zbog čega je njegov naslednik Guizet do­bio nadimak „ministre de l'etranger", ministar inostranstva".

Nemački Rothschildi simpatišu, kako to odgovara njihovom frankfurtskom poreklu, sa Austrijancima, tim pre što smatraju da je Austrija jača od Pruske. Ali već pedesetih godina javlja Bismarck o njima u Berlin: „Jednu stvarnu antiprusku tendenciju nisu Rothschil­dovi nikada imali." I tako je bilo moguće da je frankfurtskom Anselm Меуеги po preporuci Bismarckovoj uspelo da postane pruski dvorski bankar, a njegov naslednik član pruskog ,,Herrenhaus"-a.

O unutrašnjoj politici nisu vodili mnogo računa. Kao što to od­govara interesima bankara bili su u pogledu privredne politike naklo­njeni liberalističkim gledištima, iako su u stvari bili odani vladi sve dok nije došla na vlast neka druga vlada. U jednom članku „Augsburger Allgemene Zeitung"-a kaže se o kući Rothschildovih francu­ske linije da „ne pripada nikakvoj političkoj partiji; Rothschildi su prijatelji kraljevstva, zakonitosti i mira, i samo kao takvi mogli su da održe svoj pretežni finansijalni upliv pod heterogenim ministarstvima jednoga Decazesa, Villettea, Martignaca i Polignaca, kao i pod vladom kralja Louisa Philippe-a".

 

Tajna uspeha

 Verovatno da ni Rothschild principijelno nije drukčije radio, ali je radio jevtinije, i na taj način stekao pre svega poverenje grofa hesenskog. Manje ili veće poštenje pri njihovim poslovnim knifovima nije pri usponu Rothschildovih, a još manje za vreme njihovog pro­cvata, igraio bitnu ulogu. Njihovi veliki finansijski uspesi i ne potiču toliko od jedne nadmoćne računske sposobnost ili od naročitog organizalorskog taienta, koliko od njihovog psihološkog razumevanja u odnosu sa ljudima, pri čemu su ih, kad je moralo biti, obrađivali svim mogućim sredstvima. Svome brzom shvatanju i iskorišćavanju psiho­loškog trenutka imaju da zahvaljuju velike uspehe na berzi. Kada su jednom barona Meyer Karl Rothschilda pitali šta to čovek mora da čini da bi na berzi uspešno špekulisao, kažu da je dao ovaj duho­viti odgovor: „Stvar je vrlo prosta. Na berzi se moramo ponašati onako kao što to činimo pri kupanju u hladnoj vodi: brzo u vodu i brzo opet iz vode!"

Ali u praksi Rothschildi se baš nisu držali tog vrlo lagodnog recepta, nego su čak tamo gde se to isplatilo „sedeli" vrlo istrajno na svojim berzanskim papirima, dok se nije pružila zgodna prilika da ih prodaju s velikim dobitkom. Preimućstvo koje su pri tome, bar u svome kasnijem dobu, imali nad manjim berzijancima sastojalo se u tome da su zahvaljujući svojim ogromnim rezervama kapitala mogli da po volji izdrže i u najtežim prilikama. Ova nadmoćnost bila je potencirana i time što su u drugoj a delimično i u trećoj generaciji braća i kuzeni radili sporazumno i jedan za drugog uskakali sa ve­likim sumama. Porodični kapital koncentrisali su uvek tamo gde su ga mogli plasirati najpovoljnije. Zato su i bili u stanju da interna­cionalne finansijske transakcije sprovode hitrije od svakog drugog bankara.

Ako Rothschildovi ipak nisu ostavljali mnogo trajnoga, iako se za njihovo ime i ne vezuje kao za Rockefellerovo ili Fordovo razvoj či­tavih industrija, ako i nisu privredno osvojili mlade države i koloni­jalna područja, ni iskoristili velike izume ni uticali na velika populaciona pomeranja, to na kraju krajeva leži u tome što su bili samo bankari, i što nikad nisu ma samo i pokušali da, kao Morgan, preko svoje banke prisvoje realitete da bi najzad vladali čitavim železničkim mrežama i industrijskim granama.

Tim je frapantnije da su, sada već u petoj, šestoj generaciji, još uvek u stanju da održe jedan imetak koji, ako se zbroje sve Rothschildove linije, i danas još iznosi mnogo milijardi...Nisu oni razumeli samo umetnost pravljenja novca a iz novca još više novca, nego su umeli i da održe preko jednog stoleća ogroman imetak, i to većinom u pokretnom kapitalu. To doduše nije najznačajniji, ali je najjedinstveniji uspeh porodice Rothschild. (Kraj)

 

(Glas javnosti - Vladan Dinić)