GENERAL BEZ ČASTI! Francuz koji je presudio VRHOVNOM VLADARU RUSIJE, admiralu Kolčaku koji nije davao da se iz zemlje iznese zlato
Autor: Glas javnosti
Legendarni ruski admiral Aleksandar Vasiljevič Kolčak nije dozvoljavao stranim interventima da iznesu iz Rusije njene zlatne rezerve. Zbog toga je i predat u ruke neprijateljima, posle čega su ga boljševici streljali.
„Pun mesec, svetla, mrazna noć... Predložih da mu vežemo oči, ali Kolčak to odbi. Vod je postrojen, puške na gotovs... Izdajem komandu: „U neprijatelje revolucije – pali!“ – tako je Ivan Bursak, koji je komandovao sreljačkim vodom, opisao pogubljenje jednog od najljućih neprijatelja sovjetske vlasti, vrhovnog vladara Rusije, admirala Aleksandra Vasiljeviča Kolčaka.
Vođa antiboljševičkog Belog pokreta mogao bi lako izbeći tako gorak kraj da nije bilo francuskog generala Morisa Žanena.
Okeanograf, istraživač severnog pola i admiral flote Aleksandar Kolčak celoga života nije mario za politiku, ali se posle socijalističke revolucije 1917. godine našao na čelu Belog pokreta u Sibiru. Admiral je 18. novembra 1918. godine preuzeo funkciju vrhovnog vladara Rusije i ubrzo su njegovu vlast priznali beli generali na jugu, severu i severozapadu zemlje.
Sile Antante, međutim, nisu žurile da priznaju admiralov visoki status, mada su mu pružale vojnu pomoć kao i drugim borcima protiv sovjetske vlasti. Predstavnik saveznika pri Kolčakovoj takozvanoj Ruskoj vladi bio je Moris Žanen.
Vrhovni vladar i francuski general od samog početka nisu bili u dobrim odnosima. Kolčak je bio protiv toga da Žanen postane komandant svih antiboljševičkih snaga na istoku Rusije, kako belih armija tako i stranih interventnih trupa. Admiral je otvoreno ignorisao činjenicu da su to imenovanje odobrili rukovodioci Antante.
Francuz je svakako u svojim rukama imao vlast nad svim stranim trupama u Sibiru, među kojima je najubojitiji bio Čehoslovački korpus (legion). Njega je još u toku Prvog svetskog rata formirala carska vlast od zarobljenih Čeha i Slovaka. Trebalo je da se ovaj korpus bori protiv Nemačke i Austrougarske. Posle pada samodržavlja korpus je prešao pod komandu francuskog generalštaba koji je planirao da ga povuče iz Rusije i pošalje na Zapadni front. Međutim, budući da je već počeo građanski rat odlučeno je da se desetine hiljada legionara ostave u Sibiru i na ruskom Dalekom istoku gde su oni bili efikasno oružje u borbi protiv sovjetske vlasti. Čehoslovaci su odigrali fatalnu ulogu u sudbini Aleksandra Vasiljeviča.
„Admiral je bio obuzet manijom veličine i naivnim lukavstvom umobolnika“, – tako je Žanen opisao Kolčaka u svom dnevniku. „Hvala Bogu što su saveznici bili dovoljno oprezni da ne priznaju sibirsku vladu kao legitimnu vlast u Rusiji...“, tvrdio je on.
Sa druge strane, general Konstantin Saharov iz štaba Vrhovnog vladara ovako je opisao francuskog generala: „Žanen je bio neiskren čovek slabog karaktera. On je davao maglovite instrukcije i od samog početka igrao dvostruku igru. Spolja se prema Kolčaku ponašao kao ponizna ulizica uveravajući ga da gaji prema njemu simpatije i da mu je lojalan, te da saoseća sa ruskom armijom, da ima dobru volju i puno razumevanja. Međutim, iza leđa Kolčaku on je Česima odobravao sve njihove mutne radnje i mi smo čak mislili (ne bez razloga) da ih je on ponekad i podsticao protiv nas.
Bekstvo
Krajem 1919. godine Beli pokret na istoku Rusije bio je na ivici propasti. Crvena armija je potukla Kolčakove snage i brzo napredovala kroz Sibir tako da je 15. novembra već zauzela Omsk, glavni grad „Bele Rusije“.
Za pripadnike Belog pokreta tada je počeo teški Veliki sibirski ledeni pohod u kome su morali da prevale nekoliko hiljada kilometara krećući se na istok pod pritiskom crvenih trupa, lokalnih partizana i surove sibirske zime.
Ponašanje čehoslovačkih jedinica dodatno je otežavalo ionako kritičnu situaciju. Legionari su kontrolisali Transsibirsku magistralu i propuštali su pre svega svoje ešelone sa „ratnim trofejima“ (u suštini opljačkanim dobrima) i silom su zadržavali vozove sa izbeglicama, ponekad im otvoreno konfiskujući lokomotive, gorivo i imovinu. Kolčak je slao gnevna pisma Žanenu i Janu Sirovom, neposrednom komandantu Čehoslovaka, ali ona nisu mnogo pomogla.
Vrhovni vladar je ubrzo postao svestan da je Žanen sa svojim legionarima postao pravi gospodar situacije. Admiral se sa svitom, konvojem i zlatnim rezvervama odvojio od glavnine i u nekoliko vozova krenuo prema Irkutsku, novom glavnom gradu Sibira. Međutim, Čehoslovaci su ih 27. decembra zaustavili na stanici Nižnjeudinsk, 500 km od grada, „dok ne stigne novo naređenje“.
Ubrzo se ispostavilo da je u Irkutsku izbio ustanak protiv vlasti Vrhovnog vladara i da je pobunu organizovao takozvani Politcentar u kome su bili ujedinjeni predstavnici partija esera (pripadnika Socijalističke revolucionarne partije) i menjševika. Pobunjenici nisu doživljavali strane interventne jedinice kao neprijatelje tako da se Žanen obratio Kolčaku da ešelon sa zlatom poveri saveznicima da ga čuvaju i transportuju u Vladivostok. „Ja vama ne verujem. Pre ću ostaviti zlato boljševicima nego što ću ga dati saveznicima“, rekao je Kolčak. Te njegove reči, kao i izjave da neće dozvoliti da Čehoslovaci iznesu materijalne vrednosti iz Rusije, umnogome su zapečatile sudbinu Aleksandra Vasiljeviča.
NE PROPUSTITE
Izdaja
Čehoslovačka vojska je dve nedelje blokirala admirala u Nižnjeudinsku, tako da je on bio prinuđen da bespomoćno čeka i gubi dragoceno vreme. Čak bi i njegov konvoj od 500 vojnika mogao ugušiti ustanak u početnoj fazi samo da su mu saveznici pružili tu mogućnost. Žanen je međutim čekao i pregovarao sa ustanicima.
Na kraju je Politcentar uzeo kontrolu nad Irkutskom, a konvoj koji je pratio Kolčaka se razbežao. Sa vrhovnim vladarom je ostala samo šačica ljudi, među kojima je najznačajniji bio predsednik Saveta ministara Viktor Pepeljajev.
Ministri Kolčakove vlade koji su održavali vezu sa Aleksandrom Vasiljevičem instistirali su da se on odrekne svoje titule u korist Antona Denikina, koji je komandovao belim snagama na jugu zemlje. Kolčak je bio spreman na taj korak ali tek kada prođe kroz Irkutsk i dalje pored Bajkala i stigne u Verhnjeudinsk (Ulan-Ude).
Žanen je od svog rukovodstva dobio instrukcije da dopremi admirala tamo gde ovaj poželi, tako da je 10. januara najzad stavio Kolčaku na raspolaganje vagon ofarban u boje engleske, francuske, američke i čehoslovačke zastave. To je značilo da će Kolčak prolazeći kroz Irkutsk biti pod zaštitom tih država. Pa ipak, ulazeći u vagon deprimirani Aleksandar Vasiljevič je izjavio: „Prodaće me ovi vajni saveznici...“
Politcentar je uporno zahtevao od Žanena da isporuči Kolčaka i Pepeljajeva i da preda zlatne rezerve. Ukoliko odbije, nova vlast je pretila da neće propustiti čehoslovačke ešelone na istok, što bi za taj korpus moglo biti katastrofalno jer je Crvena armija svakim danom bila sve bliža. Legionari, međutim, nisu planirali da se odreknu stečenih dobara.
Na kraju je Moris Žanen odlučio da preda vrhovnog vladara od koga Antanta više nije imala koristi, zaboravivši garancije bezbednosti koje su mu date. Aleksandar Kolčak je uhapšen 15. januara na železničkoj stanici u Irkutsku. „Mi psihički ne možemo preuzeti odgovornost za bezbednost admiralovog putovanja... Otkako sam mu predložio da prepusti zlatne rezerve pod moju ličnu odgovornost, a on odbio da mi ukaže poverenje, ja više ništa ne mogu da učinim“, izjavio je francuski general.
Žanen i saveznici su mirno napustili grad, a Čehoslovaci su ipak poneli jedan deo zlatnih rezervi i dobili zeleno svetlo za prolazak u pravcu tihookeanskih luka.
„General bez časti“
Ubrzo je Crvena armija prišla Irkutsku i 25. januara 1920. godine boljševici su bez borbe preuzeli vlast u gradu. Početkom februara belogardijske jedinice pod komandom generala Sergeja Vojecehovskog pokušale su silom da oslobode generala.
U novonastalim uslovima sovjetsko rukovodstvo nije želelo da rizikuje, tako da su Aleksandar Kolčak i Viktor Pepeljajev brže-bolje streljani 7. februara blizu ušća reke Ušakovke, posle čega su njihova tela bačena u vodu kroz otvor u ledu. Saznavši za njihovu pogibiju Vojcehovski je odstupio od Irkutska.
„Izdajničko ponašanje generala Žanena i drugih predstavnika savezničkih sila u izvršenju ovog sramotnog čina izazvalo je najdublje negodovanje i nemoćnu zlobu“, tako je ove događaje prokomentarisao ministar hrane u Kolčakovoj vladi Ivan Serebrenjikov.
Drugi akter Belog pokreta Lav Krolj je napisao: „Predati čoveka neprijatelju u takvim uslovima bio je čin najvećeg srama koji su prezirali čak i oni kojima je admiral predat“.
U zapadnim medijima je bilo negodovanja zbog generalovih postupaka ali je rukovodstvo Antante procenilo da su oni sasvim adekvatni u novonastalim okolnostima. Žanen je odbacivao optužbe da su saveznici izdali Sibir, da su Česi pogubili armiju i da je lično on izdao i predao admirala boljševicima, karakterišući sve to kao „bajke“ onih koji „nikada nisu poželeli da zamisle stvarnu situaciju u njenom pravom svetlu“.
Moris Žanen je među predstavnicima Belog pokreta i ruske emigracije ostao zapamćen kao „general bez časti“. Priča se da mu je na jednoj stanici na putu za Vladivostok prišao ruski oficir i bacio mu pred noge nekoliko novčića rekavši: „Evo vam vaših trideset srebrenika“.
(Glas javnosti/rs.rbth.com)
SKINI APLIKACIJU
