Dolarski sistem centralni problem: Banke da nađu rešenje

Ovaj virus će ili probosti dolarski mehur i uništiti ga inflatornom spiralom, ili će centralne banke biti primorane da, Bog zna kako, nađu neko novo rešenje.

Postoji jaz između percepcija, toliko veliki da bi mogli kroz njega da proterate kruzer. S jedne strane imamo lebdeću utvaru recesije, ogroman gubitak radnih mesta i pad prihoda (radna mesta oko 80 odsto svetske radne snage su zatvorena potpuno ili delimično usled krize izazvane virusom), a s druge šokantnu nelogičnost izveštaja američkih Federalnih rezervi prema kome su se, uprkos krizi, „očekivanja rasta berzanskih akcija za narednu godinu kod prosečnih potrošača uvećala za 47.7 odsto, što je istorijski rekord“.

ZeroHedge sarkastično komentariše: „Ma da… jer sa izgubljenim poslom, trošenjem svojih 400 dolara ušteđevine za ‘crne dane’ na toalet papir, bankom koja se sprema da mu uzme kuću po osnovu hipoteke, i to dok smrtonosni virus vreba iza svakog ćoška, sve o čemu prosečni američki radnik Džo razmišlja je kako da ono malo preostalog novca ugura na berzu, koja samo što nije oborila istorijski rekord. Tako da, zahvaljujući grotesknoj intervenciji Federalnih rezervi na svim finansijskim tržištima, dok ekonomija klizi u depresiju, sasvim je ‘logično’ da očekivanja rasta cena akcija na berzi nikada nisu bila veća“.

Nakazan rezultat, operisan od ozbiljnog razmatranja? Ne. Zapravo, ovaj paradoks prilično lepo povezuje ono implicitno sa onim eksplicitnim u američkoj politici, kako unutrašnjoj, tako i spoljašnjoj. U domenu spoljne politike – u postkoronavirusnoj epohi – vidimo kako će tenzije sa Kinom da rastu. SAD su se već upustile u informacioni rat punog spektra kako bi optužile Kinu za virus (i skrenule pažnju sa sopstvene nepripremljenosti). Kina, prisećajući se ranijeg „veka poniženja“ koji su joj priredile zapadne zemlje, i osećajući ponešto inherentnog rasizma u prozivkama koje su joj upućene, reaguje neobično ratoborno.

STARA PRIČA O RATOVANJU
U nedavnoj epizodi introspekcije, Obamin savetnik za nacionalnu bezbednost Ben Rods je povodom govora Džordža Buša mlađeg o 11. septembru napisao: „Naš rat protiv terorizma počinje sa Al Kaidom, ali se ne završava tu. Neće se završiti dok svaka teroristička grupa globalnog dosega ne bude pronađena, zaustavljena i poražena“. Definišući dalje prirodu ovog konflikta, dodaje: „Amerikanci se pitaju – zašto ovi ljudi mrze SAD? Mrze upravo ono što vidimo u ovoj dvorani – demokratski izabranu vladu“. Objašnjenje ovog nesvakidašnjeg događaja na način koji se tako zgodno uklapao u američki narativ sa kojim sam rastao osamdesetih i devedesetih bilo je ohrabrujuće, priznaje Rods.

Kasnije u članku kaže kako je bio naivan i ponet emocijama kada je video kako njujorške kule „bliznakinje“ padaju u prah i pepeo – pa mu je Bušova zapaljiva retorika bila prijemčiva. Onaj naš prosečni američki radnik Džo se verovatno slično oseća: i njemu je rečeno da je ekonomija Amerike jaka i da raste, sve dok nije uleteo virus, gurnuvši američku ekonomiju u slobodni pad. Šokiran i besan, Džo se verovatno nada da će im Amerika „pokazati svoga boga“ („oni“ su Kinezi, za koje narativ sugeriše da su odgovorni). To je ono eksplicitno – u konjukciji sa Trampovim trgovinskim ratom, naizgled započetim usled kineskog „otimanja“ američkih komercijalnih sredstava.

Ono što se u ovom kazivanju krije između redova je stara priča o ratovanju – da bi uništio svog neprijatelja, uništi mu linije snadbevanja. U Britaniji je 1891. godine, oko južnoafričkog kralja dijamanata, milionera Sesila Roudsa, i lorda Rotšilda (misli se na Netanijela Mejera Rotšilda, 1840-1915, prim. prev.) tajno oformljen mali krug elite. Njegovi članovi nastojali su da obnove veze između Britanije i Sjedinjenih Država, verujući da je vladajuća klasa muškaraca anglosaksonskog porekla s pravom sedela na vrhu hijerarhije izgrađene na dominaciji trgovinom, industrijom, bankarstvom i eksploataciji drugih zemalja (prilično nalik na današnju američku elitu).

Elita je međutim baštinila duboko ukorenjeni strah da će, u odsustvu odlučnog delovanja, britanska moć i uticaj širom sveta erodirati i biti zamenjena rastućom snagom Nemačke. U godinama neposredno nakon Burskog rata, doneta je odluka: ova opasnost morala je da se reši. Tako je isplaniran rat protiv Nemačke, koji je započeo presecanjem njenih linija snabdevanja, propagandnim ratom u kojem su Nemci prikazivani kao da jedu malu decu i diplomatskom izolacijom.

U ovaj cilj su upregnuti različiti narativi, a istoričar Pol Vinsent rečito rekonstruiše atmosferu oduševljenja koja je vladala u momentu izbijanja rata koji će se pokazati kao sudbonosna vododelnica 20. veka. Primera radi, H. G. Vels je zapenio: „Entuzijastičan sam povodom ovog rata protiv pruskog militarizma… Svaki mač potegnut protiv Nemačke je mač potegnut za mir“. Vels je kasnije skovao prevrtljivi slogan „rat za okončanje svih ratova“. Britanija je od početka rata 1914. godine nametnula striktnu pomorsku blokadu Nemačke. Sprečavajući uvoz hrane u ovu zemlju, Britanci su široke mase nemačkog stanovništva izložili gladi i neuhranjenosti. Nemačko ratovanje podmornicama bilo je očajnički odgovor na britansku blokadu – inače toliko efikasnu da je pretila da izbaci Nemačku iz rata.

SKRIVENI RAT
Ubrzajmo film do današnjeg dana: Kidanje i preuzimanje kineskih linija snabdevanja od strane Amerike (čemu je dat novi zamah u svetlu otkrića da tako mnogo osnovnih medicinskih potrepština Amerike ima etiketu „Made in China“), državna protekcija najnaprednije tehnologije, vojno zadiranje u kosmos, mobilizacija Evrope protiv Kine, sankcionisanje spoljnih izvora energije Kine i prikazivanje Kine kao demona koji širi virus – sve su to delovi arsenala u borbi protiv onoga što ugrožava anglosaksonsku elitu.

Možda će glavni „alhemičar“ sa ZeroHedge uhvatiti našeg Džoa za nadlakticu i tiho mu reći: „Slušaj Džo, COVID-19 je samo virus – nevidljivi organizam. Ne možeš ga videti. Ne možeš ‘ratovati’ protiv njega. Kada su Britanci počeli da zamišljaju Nemce kao demonska čudovišta koja je trebalo uništiti, na kraju ne samo da su uništili evropsku kulturu, nego i bilo kakvu posvećenost antičkoj ideji vrline (Virtù) ili homerskog heroizma.

Umesto toga, generacije koje su došle prigrlile su relativizam, nihilizam, bujajući pesimizam i ogorčenost. A iz ogromnih ratnih uplitaanja vlasti u svaku poru građanskog društva, iznikao je nemački „kriegssozialismus“ (ratni socijalizam, prim. prev.) koji će postati model za boljševike. Opet, kako to Vinsent ističe, „Britanci su postigli kontrolu svoje ekonomije bez pandana među zemljama koje su učestvovale u ratu – no svuda je državno preotimanje društvene moći bilo propraćeno i osnaženo propagandnim lažima bez premca u istoriji do tog trenutka“.

Ali zašto si se (pita se Džo) tako enigmatično nasmešio kada sam rekao da bih mogao da kupim akcije kreditom koji mi je omogućio moj broker, i to kako bih nadoknadio gubitke u primanjima koji su nastali zbog koronavirusa? „Pa“, odgovara alhemičar, „razmišljao sam o ‘skrivenom ratu’ i tome kako je virus koji se pojavio niotkuda uspeo da zauvek promeni njegov tok“. „Šta hoćeš da kažeš?“ – čudi se Džo. „Sećaš se kako si rekao da je američka ekonomija najjača na svetu? E pa, to nije baš tačno. Pre nekog vremena, američki rast je počeo da posustaje, pa su se vlasti odlučile za ekonomiju koju pokreću dugovi a vodi potrošnja. Novac je štampan poput kredita, pa bi – što je i očekivano – dosta novog novca ili duga u cirkulaciji izazvalo inflaciju poput one koju smo imali za vreme Regana.

Sa ovom poteškoćom smo (osim redovnim rekalibriranjem indeksa cena) izašli na kraj takozvanom ‘trgovinom sa Kinom’. Kina je tada bila usred svoje industrijske revolucije: slali su jeftine proizvode u Volmart. Praktično su subvencionisali srednju klasu, pružajući Americi – kroz jeftinu potrošačku robu – životni standard kakav inače ne bi mogla da priušti. Što je još bolje, preusmeravali su novac nazad ka Volstritu kupovinom američkih obveznica.

Poenta je da su Kinezi kupovinom našeg duga omogućili Americi da umanji otisak novoodštampanog novca. Praktično su izvezli dolarski dug Amerike na bezbedno – u tržišta u nastajanju. Na ovaj način smo pozajmili 13 biliona dolara, suzbijajući tako domaći otisak novca. Ovi mali trikovi bili su neophodni kako bi se izbegla inflacija. No, opasnost od inflacije je ublažavana i na drugi način. Sav taj novi novac je korišćen za finansijalizaciju i kreditiranje svega, od zdravstva do obrazovanja. Tako su naduvani mehuri.

To je Americi dalo simulakrum rasta – ali bojim se da štampanje novca nije donelo dolare u tvoj džep Džo. Oni su se zaglavili u finansijskom sistemu i tu su nagomilavani. Možda si primetio da su vremena postala manje ružičasta. Ali to je takođe posledica američkog poslovnog modela, koji je uvek davao prioritet gomilanju kapitala, dopuštajući tržištu rada da podnese pritiske ili ga umanjujući preseljenjem troškova rada preko okeana.“

„Ali šta je sa ‘skrivenim ratom’ koji si spomenuo. Kako se to uklapa?“ – pita se Džo. „Sećaš se šta sam ranije rekao o Britaniji i tome kako se plašila da neće moći večno da ostane na vrhu svetske moći? I kako je posmatrala konsolidaciju Nemačke i njeno širenje ka istoku sa ciljem da parira Britaniji? E pa Kina je pre nekoliko godina prestala da usmerava novac od trgovine nazad ka Volstritu i umesto toga je počela da ‘se širi’ ka Centralnoj Aziji. Počela je da prihode od trgovine investira u Pojas i put. Onako kako je Nemačka pretila da postane rival Britanije, tako je Kina bila na putu da postane rival Americi.

Ovo je predstavljalo problem za SAD: Prvo, kako sada finansirati trgovinu sa Kinom; i drugo – ali ne i manje važno – kako nežno prizemljiti srednju klasu sada kada više nema subvencija od trgovine sa Kinom i izbeći revolt unutar SAD. Naduvavanje mehura nekretnina imalo je za cilj – makar delimično – da napravi balans. Podjednako problematično za Ameriku bilo je to što je kinesko-ruski evroazijski projekat imao za cilj da kanališe trgovinu – u veoma važnoj sferi, koja uključuje energetiku i sirovine – ne preko našeg kanala, odnosno dolara, nego podalje od njega. Dolar je pod pritiskom onih koji teže dedolarizaciji makar od 2007. godine.

Otuda svi trikovi u arsenalu koji sam spomenuo ranije. Ali postoji nešto još gore. Pokušavali smo da zadržimo svu prodaju nafte na svetu u okvirima dolara (sankcionisali smo neposlušne proizvođače, stvarali nestabilnost snabdevanja, itd.) ali je sačma sankcija prosto učinila da se na našem nišanu nađe svako, što je doprinelo da finansijski sistem postane podložan arbitrarnim pretnjama američkog ministarstva finansija, odnosno Trezora. Svet više ne želi da trpi to. Revolt je rastao.

To je, u suštini, skriveni rat. I on se nije odvijao tako dobro: američkom Trezoru je ponestajalo mehurova za naduvavanje. Na kraju je pribegao naduvavanju ‘mehura svega’ kako bi očuvao imidž jake ekonomije, no kako je ova konstrukcija postala još veća, još zaduženija i još kompleksnija, pa tako i još neprozirnija – postala je i manje stabilna. U dodiru sa iglicom koronavirusa mehur je pukao – primoravajući Vašington da pribegne neograničenom štampanju novca i da spasava sve i svakoga (što je, čini mi se, neizbežno logičan odgovor za ‘mehur svega’)“, rekao je alhemičar.

„Ali šta će se sada desiti“, zabrinuto uzviknu Džo – „hoće li doći do rata kao u 19. veku?“ „To je moguće, ali verovatno da neće“, mirno odgovara alhemičar. „Kina je previše moćna, ali će i njena ekonomija neizbežno biti oslabljena. Verovatnije je da će Amerika nastaviti svoju borbu protiv Kine (i Rusije) putem posrednika kao što su Venecuela ili neki od aktera na Bliskom istoku (mada je Iran poseban slučaj, vezan za Izrael).

Na kraju Prvog svetskog rata, evropske ekonomije bile su delimično ugašene ratom – a pojavili su se i veliki dolarski dugovi prema Sjedinjenim Državama. Danas su zapadne ekonomije delimično ugašene usled COVID-19. A nacionalni dugovi danas su manje-više sličnog nivoa koji se vezuje za realna ratna stanja. A tu je i 13 biliona dolara koje duguju tržišta u nastajanju, a čija je puna isplata sada dovedena u pitanje.

Nakon Prvog svetskog rata, nije bilo oproštaja duga, samo dobacivanja vrućeg kestenja među evropskim zemljama koje su pokušavale da svoje dugove prebace na grbaču drugih. Kako bi pronašli izlaz, pojedini su se ponadali da bi mere štednje mogle da budu rešenje problema. Ali drugi su pribegli ‘helikopterskom novcu’ (nalik na ono što SAD sada rade, u reakciji na gašenja koja je izazvao COVID-19). Zlatom garantovana nemačka rajhsmarka postala je papirmarka bez ikakve podloge. Rajh je isprva dobrim delom finansirao svoje ratne izdatke izdavanjem dugova. Ali od maja 1923, kvantitet papirmaraka je počeo da se otima kontroli. Veleprodajne cene su skočile do astronomskih razmera. Do 1918. godine mogli ste kupiti 500 milijardi jaja za iste pare za koje ste pet godina kasnije mogli kupiti jedno jedino jaje. Papirmarka je postala bezvredna.

Sa kolapsom valute, nezaposlenost je skočila. Hiperinflacija je osiromašila veliku većinu nemačke populacije, naročito srednju klasu. Ljudi su patili od nedostatka hrane i hladnoće. A jačao je i politički ekstremizam. Ovo je realni rizik jer su istrošeni svi raniji trikovi Trezora za suzbijanje inflacije.“

„Pa šta bi Vašington mogao da uradi – naročito povodom 13 milijardi dolara duga koji pripada tržištima u nastajanju?“ – pita se Džo. „Zašto ne reformišu sistem?“

„Ne znamo šta će učiniti“, uzdahnu alhemičar, „ali postoje nagoveštaji da se centralne banke poigravaju idejom nove globalne rezervne digitalne kripto-valute, protiv koje bi tržišta u nastajanju, pa i SAD, možda devalorizovale svoje valute. Bivši guverner Banke Engleske je nagovestio nešto baš ovakvo. Možda se to nikada i ne dogodi. Vrsta kriptovalute koju centralni bankari imaju na umu bila bi takva da vlastima pruža totalnu kontrolu: to ne bi bio realni novac, samo kredit u centralnoj banci, a bankomati bi davali samo ono što centralne banke utvrde. I ne, neće biti prave reforme, samo pretumbavanja. Ali to – taj prljavi novac, i to mnogo, mnogo njega – je druga priča. Transparentnost nije opcija“.

„I dobro, da li bi mi savetovao da kupim akcije?“ – pita Džo.

„Ne, ne bih Džo. Deluje da Tramp sada želi da spasava američku srednju klasu na drugačiji način. Znam da ti, kao i mnogi drugi, voliš da proveravaš svakodnevno svoj 401K (akcije koje imaju ulogu budućih penzionih provizija). Ako on raste svi su srećni, ako ne – raspololoženje je dosta mračnije. Zato Tramp pokušava da naduva berze štampanjem novca i neograničenim izbavljenjima (misli se na izbavljenje kompanija dospelih u finansijske probleme putem intervencije federalne vlasti; prim. prev.).

Predsednik je preuzeo punu kontrolu nad dugmetom koje kontroliše svetski tok dolarskog novca. On kontroliše Trezor, koji je kompletirao svoje preuzimanje i spajanje sa Federalnim rezervama. Stvari funkcionišu tako što Kongres odobrava 450 milijardi dolara vredan CARES (Coronavirus Aid, Relief and Economic Security Act) spasilački paket. Trezor to daje Federalnim rezervama kao svoj ulog – a potom FED-u daje nalog da desetostruko multiplikuju taj ulog štampanjem svežeg novca. Tako 450 milijardi dolara postaje 4,5 biliona dolara koji se daju prijateljskom hedž fondu – Blekroku – za distribuiranje. A detalji distribucije su pokriveni poverljivim i netransparentnim klauzulama. Tramp postaje sekularni Krez (lat. Croesus – poslednji kralj antičke Lidije, poznat po enormnom bogatstvu i legendama u kojima mu se pripisuju natprirodne moći, prim. prev.): on može da štampa koliko god poželi. Nema nikoga da ga zaustavi. Hoće li umeti da se obuzda?

Džo uzdahnu.

„Tako da, Džo, pitanje je onda da li je zaista realno da tržište poraste onda kada je verovatno polovina ekonomije na prinudnom odmoru, a realna vrednost tone? Kako sam ranije spomenuo, štampanje novca ne čini uvek dolare dostupnim. Likvidnost pružaju američke banke: da, ali problem nije toliko u likvidnosti, nego u potencijalnom neizmirenju dospelih naplata, naročito onih 13 biliona preko okeana. Zato je u toku neopisiva jagma tih prekookeanskih dužnika za dolarima, kojim bi platili kamate i glavnice kada one dospeju – a to znači da će vrednost dolara rasti (za sada). Rast dolara je ono što svet vuče ka dnu (kao tridesetih godina prošlog veka). Dolarski sistem je centralni problem. Ovaj virus će ili probosti dolarski mehur i uništiti ga inflatornom spiralom, ili će centralne banke biti primorane da nađu neko novo rešenje (Bog zna kako!).“

Izvor: Standard

SKINI APLIKACIJU