Srbija je primila više od tri milijarde evra donacija! Čime će vratiti?

Oko pet posto! Suštinski, na to se svodi. Hvala Evropskoj Uniji na donacijama.

Većim delom su bile od pomoći. Ali, uprkos i tome, i propagandnim kampanjama i čak neukusnim nametanjem priča o „bespovratnoj pomoći“ bez koje bi valjda pomrli u nemaštini, treba podvući i da je donatorska politika EU smišljena davno i stvar je vrlo jasne računice, piše Sputnjik.

Profesor Igor Kosir, koji je u ime Slovačke pregovarao sa EU i sprovodio strategiju pristupanja, svojevremeno je dao verovatno i najtačniju definiciju za donacije, nazvavši ih „kompenzaciona pomoć“.
Srbija vraća „bespovratnu“ pomoć Evropske unije.

Nema sumnje, knjigovodstveno, podaci EU su tačni: Srbija je primila više od tri milijarde evra donacija. Međutim, prvo, ovde treba postaviti pitanje: zašto baš 3 milijarde evra? Zašto nam nisu donirali dve? Ili deset milijardi? U sistemu EU, u kom su propisane mere i za dimenzije krastavaca, ne može biti da se visina donacija određuje odokativnom metodom! Donacije su svojevrsna kompenzacija zemljama koje su u nekoj fazi pristupanja EU.

Kao što EU „skida“ carine za srpske proizvode, tako i Srbija otvara tržište za proizvođače iz EU. Očekivano, uvoz iz EU će premašivati izvoz iz Srbije. Iz ovoga proizilazi da će članice EU u dugom vremenskom kontinuitetu ostvarivati spoljnotrgovinski suficit u toj razmeni. Samim tim, više će ostajati u budžetu članica, u krajnjoj liniji i budžetu same EU. Važno je i što zahvaljujući postepenom integrisanju i dugoročno projektovanom učlanjenju, ponuđači iz EU stiču na tržištu „kandidata“ privilegovani status. Njima se ne samo ukidaju carine koje su ranije uglavnom iznosile 10 – 20%, već se i kroz kreditne aranžmane vrlo svesno i ciljano (kriterijumi za učešće na tenderu) poslovi usmeravaju ka evropskim kompanijama.
Istovremeno, otpočinjanjem procesa pristupanja „kandidat“ pokazuje spremnost za prihvatanjem matrice koja podrazumeva održavanje visokih „spoljnih barijera“ ka ne – EU zemljama i carinskim savezima, a nakon učlanjenja to postaje i obaveza. Srbija je izuzetak, u svim ostalim slučajevima tok događaja bejaše otprilike isti.

Kako bi se loši efekti održavanja spoljnotrgovinskog deficita „kandidata“ makar malo ublažili, osmišljeni su mehanizmi „kompenzacione pomoći“. Tako se, zapravo, nešto u zemlju koja je neto uvoznik roba iz EU i vrati. Vraća se oko 5%.

Koliki je zaista iznos pomoći?

Drugo pitanje koje se javlja jeste: koliki je stvarni iznos te pomoći? Veliki procenat donacija je u opremi ili uslugama. Kada EU donira vozila hitne pomoći, onda se zapravo kupuju ti automobili kod Sitroena, Pežoa, Opela (čak su i Hjundai ili Tojota proizvedeni u EU retko opcija).

Dakle, knjigovodstveno se baš i ne slaže sa realnim stanjem. Što se usluga tiče, one su uvek povezane sa procesom harmonizacije domaćeg sistema sa „evrostandardima“, što je jednako potrebno samoj EU koliko i „kandidatu“, te se tada donacije upotrebljavaju i za očigledne interese evrobirokratije.

Geopolitičke „donacije”

Iskustvo je i da se donacijama i kreditima (najčešće ove dve stvari idu zajedno) podupiru stvari od (geo)političkog interesa ključnih država članica (Nemačke, pre svega). Poslednji u nizu je primer autoputa Niš – Priština – Drač. Predlog o izgradnji dolazi kroz Berlinski proces od Angele Merkel. Nije još uvek jasno kako ovim profitira Srbija, izuzimajući stvaranje boljeg ambijenta za investiranje u Toplici, što se moglo postići i drugim merama.
„Kompenzaciona pomoć“ je osmišljena iz mnogo razloga, između ostalog i za jačanje meke moći EU. Ona ima i svoje dobre strane, o tome ne treba posebno govoriti. Ipak, ima u svemu i nekoliko problema i otvorenih pitanja. Tu se ništa ne dešava slučajno. Niti su dozvoljene bilo kakve improvizacije.
U tom odnosu, sve se itekako isplati i samoj EU. Isto kao što se ispostavlja, u krajnjoj liniji, da neke od tih donacija nisu od velike koristi državama za koje su namenjene.

SKINI APLIKACIJU