Haris Brkić je bio sjajan čovek i košarkaš

U drugoj epizodi serijala "Majka šampiona" govorila je Radmila Brkić, majka pokojnog košarkaša Harisa Brkića

Haris Brkić je rođen 24. jula 1974. u Sarajevu. Košarku je zavoleo gledajući je na TV-u. Pošto se rodio kao "standardna" beba, prosečne visine i težine, niko nije slutio da će izrasti u visokog momka, kasnije košarkaša šampiona.

- Kada se rodio imao je 52 santimetra i tri kilograma i 600 grama. Niko nije mogao da pomisli da će on sa toliko malo svega biti toliko visok. Ali je bio dobar. I kao beba je bio dobar, slušao je, nije plakao, nije pravio probleme. Sećam se, jednom je moj svekar rekao: „Bože, snajka, idi vidi, je li to dete živo! Uopšte ne plače!“ Ja uletim unutra, on miran, ja ga uhvatim za nosić, on se muva, rekoh: „O, dobro je, živ je!“ - počela je priču Radmila Brkić.

Čim je malo porastao, Harisa je počela da zanima košarka.

-Imao je osam, devet godina i voleo je košarku. Gledao je utakmice, navijao za Partizan i nije mogao niko da ga potkupi da navija za nekog drugog. Odveli smo ga u KK Bosna da se upiše početkom septembra, međutim tada nije moglo da se upiše pre jedanaeste godine. Došli smo kući, pa je bio razočaran. E onda, čim je sledeće godine otišao, odmah je bio primljen. Kada je počeo da trenira, mislio je samo na košarku.

Haris je bio vrlo dobar đak, ali mu je košarka bila ispred svega.

-Bio je odličan đak do srednje škole, onda je malo počeo da vrda, ali nije bio loš đak. Bio je solidan đak, ali mu je na prvom mestu bila košarka. Učio je da ne bi bio kažnjen jer ako je neka ocena bila slaba, odmah je usledila kazna, nema košarke, treninga. Onda je bila borba da se popravi ocena. Dobar je bio u svemu. Nije bio problem.

Radmila kaže da nije mogla ni da nasluti da će njen sin postati tako dobar košarkaš.

- Nisam ja nikada pomislila da bi on mogao da bude tako ozbiljan i da dođe do svega toga. Trenirao je samo, ali kasnije, kada je imao 13-14 godina, onda su počeli turniri u tom uzrastu i znam da je sa 14 godina, kada je bilo neko evropsko takmičenje u Nemačkoj, na koje je išla Bosna, on bio u prvoj petorci. Bili su tri dana tamo i nismo se čuli jer tada nije bilo kao sada i on se vraća i nosi neku veliku putnu torbu. Ja ga pitam: „Šta ti je Harise to?”, a on mi kaže da je dobio na poklon. Rekoh „kakav poklon”, on će: „Najbolji sam bio, a dobio sam i biciklu!“ Tada je to bio neki petobrzinac. KK Bosna je osvojila taj turnir, a Brkić Haris je bio MVP.

Haris Brkić je prvi put došao u Srbiju 1991. godine, ali ne zbog košarke, već zbog rata koji je besneo u Bosni. Tada je imao samo 17 godina.

- Kada je počeo rat, mislim da je on sa toliko godina, koliko je imao, brzo sazreo. To ga je mnogo uozbiljilo i sazreo je, možda i pre vremena. On je iz Sarajeva otišao ranije, a suprug i ja smo ostali još nekoliko meseci. Bilo mu je teško i kada sam ga videla posle određenog perioda, već ga nisam gledala kao dete, već kao ozbiljnog mladića, čoveka. Rano je sazreo. Okolnosti su bile takve. On je prvo bio kod moje porodice, a posle je otišao u Beograd. Mnogo mu je bilo teško jer nije imao nikakve informacije o nama. Jednom je mom ocu rekao: „Bože, ja ovde sedim, a da ni ne znam da li su mi mama i tata živi.” - ispričala je Radmila.

Brkić je prešao u Partizan 1993. godine iz čačanskog Borca. U dresu Partizana odigrao je 290 utakmica.

- Oni kada su počeli da treniraju, imali su jako dobrog trenera koji kao da im je bio roditelj. I mi smo imali roditeljske sastanke. Zove trener i kaže kakvi su. Tako da sam i tada znala i decu i roditelje. A kasnije znala sam sve koji su bili u klubu. Često su i dolazili. Kuća je uvek bila puna. Uvek je bilo nekoga.

Bio je veliki profesionalac i nikada se nije žalio zbog obaveza u klubu.

- Dođe kući, a kao da nije bio na utakmici. Jedino, jednom, kada su izgubili od FMP-a, eto toga se sećam i posle toliko godina. On je bio kriv, kažu nešto je promašio, i on je tu noć toliko bio nervozan, toliko nezadovoljan, pa je pravo sa utakmice otišao kod moje sestre u Požarevac. Nije ni kući došao, samo je rekao mom suprugu da ga pusti. A ima i jedna epizoda koju ću da pamtim dok sam živa. Gledali smo ovde utakmicu, igrali su protiv Cibone, Haris trči gore-dole, i odjednom pljunu moj sin Acu Petrovića. Suprug i ja se pogledasmo, šta bi ovo. I on dolazi ovde, i ja mu kažem: „Pobogu, dete, šta ovo bi? Da li si normalan? Da li te je sramota? Što si to uradio?”, a on mi kaže: „Ma pusti budalu!“ To je bilo sve što je rekao. Nikada nisam saznala šta se tačno desilo, ali su mi rekli da ga je Petrović provocirao sve vreme tokom utakmice.

1999. godine Haris je prešao u Budućnost iz Podgorice, ali se tamo zadržao samo godinu dana. Vratio se u Partizan, ali je bio nervozan i neraspoložen, a onda je, 12. decembra 2000. godine, u domu njegovih roditelja, zazvonio telefon. Vesti su bile strašne.

- Spavao je, oko pet je sišao i otišao na trening. Ništa.. Sve normalno. Otišli su on i Mića (Berić) na trening. Počeo je trening, a Mića mi kaže da se Haris nešto nije osećao dobro, počeo je da trenira, a ujutru je trebalo da idu na put. Zato je Vlada fizioterapeut uzeo da ga malo izmasira i on je krenuo. I to je sve što ja znam... Suprug i ja smo sedeli kod kuće i oko pola 11 zove me sestra. Moj suprug je gledao neku utakmicu, zvoni telefon, ja se javim, sestra me zove i kaže: „Rado, jesi li čula na televiziji da je Harisa neko upucao?“ Kažem joj: „Ma daj šta si ti čula, pusti budalaštine! Što bi Harisa neko ubio? Šta si ti slušala?“ U to vreme su se dešavale neke nezgode po Beogradu i ja joj kažem: „Ma ti to nisi dobro čula!“, a ona nastavlja: „Sada su prekinuli neki program koji je trajao, prebaci na Studio B!“

Radmila je poslušala sestru i tada, sa TV-a, saznala bolnu vest. Vest koja joj je život obojila u crno.

- Moj suprug je prebacio na Studio B. On se oduzeo. Ja znam da sam klonula, da sam samo sela na parket. To je bio... To je bio... Ne mogu da opišem to. Ne mogu da verujem. Ne mogu da povežem ni sam čim. Ni sa kakvim... Ne znam. Ne mogu da ga povežem sa tim da bi on mogao da bude povređen, a ne ubijen. - tužnim glasom kaže Radmila.

Ona je u neverici počela da zove sve žive. Želela je potvrdu da je neka greška, potvrdu da njen sin nije mrtav. Ali...

- Zovi jednog, drugog, trećeg. Niko telefon nije uključivao. Niko mi se nije javljao. Prvo sam zvala njegovu devojku, misleći da ona zna šta je, pa sam zvala sve drugove čije sam telefone imala. Niko nije hteo da se javi. I onda, na kraju su mi rekli da će doći po nas... Da odemo ispred Urgentnog centra. Suprug nije mogao da ide, ja sam otišla.

U urgentnom centru je saznala da je on živ, ali...

- Poslednja sam stigla. Ne znam koga da gledam, koga da pitam, okreću glavu.I onda mi kažu da je živ... Ali... Tako... Tu bih stala.

Kroz plač je nastavila priču...

- Bila je agonija. Nisam svesna sada kako sam hodala iz Urgentnog. Ne znam ko mi je prilazio. Ne znam... Jako teško. On više nije bio svestan do kraja. Nije dolazio sebi. Često pomislim koliko bi on godina imao sada. Bio bi čovek. Da li bi bio trener ili ne, o tome ne razmišljam, već samo o tome koliko bi on imao godina. Pa i drugi imaju porodice i unučiće. Ali izbegavam da o tome puno i mislim.

Harsi Brkić je nažalost preminuo, a dani posle sahrane bili su agonija.

- Sećam se da sam svako jutro ustajala, popijem kafu i idem na groblje. Kiša, sneg, svako jutro... Nisam znala kako funkcionišem. Sem tog puta od kuće do groblja. Kada je započela druga godina bez njega, ja sam bila loše, i ja i suprug koji je pokušavao da me digne. Ne znam da li sam i ja njega dizala u to vreme. Ali znam da mi je u jednom trenutku suprug rekao: „Ako ti misliš više da će tebi biti lakše, evo ti pa skoči sa četvrtog sprata. Ako ti misliš da ćeš nešto moći time da postigneš da dođeš sebi!“

Sada, posle skoro 20 godina, majka je tužna i ne može da se pomiri sa činjenicom da ga nema.

- Ne može mi biti bolje nikada dok sam živa, ali sam počela drugačije da razmišljam o našem životu. Mom i suprugovom. Nešto sam prelomila u sebi. Ne znam šta... Nisam volela da me ljudi vide na ulici i da me sažaljevaju. Ne volim da me sažaljevaju i da kažu vidi kakva je jadna Harisova mama. Ne! Ja sam ponosna mama. To me je nekako najviše možda podiglo. Da ja ne brukam svoje dete.

Radmila Brkić je na kraju rekla koliko joj je teško.

- Kako živim? Da ne poželite nikome. Sama. Prvo mi je Haris otišao, što je najveća tuga. Prošle godine mi je i suprug preminuo. Imao je tešku operaciju, bio je šećeraš. Sve su to bile posledice svega šta se izdešavalo.

Pre godinu dana prvi put odgledala neku Harisovu utakmicu

-Pre godinu dana sam prvi put počela da gledam i znam da pustim tako kada sam sama i kada mi je teško. I uživam. Uživam u njemu. Gromada od dečka. Najlepši dani naših života. Eto, to je sve... Najsretniji.

(Izvor: ArenaSport)

SKINI APLIKACIJU