Profesor dr Dragan Simeunović, svetski proznat stručnjak u oblasti terorizma, za Portal Glas javnosti objašnjava razliku između politčkog ubistva i atentata: Sve ubice su prevarene u računu (45.deo)

Osnovna zabluda većine atentatora kao neposrednih izvršilaca ili aktera - naru~ilaca, sastoji se upravo u tome što usled precenjivanja uloge ličnosti u istoriji smatraju da ubistvo tiranina, diktatora, odnosno ličnosti od političkog značaja, treba automatski da donese oslobođenje klasi, naciji, ili nekoj užoj društvenoj grupi. Istorija je prepuna primera da tek počnemo voleti neke vladare kada ih ubiju što bez sumnje uvek proizvodi određene političke posledice. Neke političke snage ne samo da ne nestanu sa političke scene kada im ubiju vođu nego čak dođu na vlast ili se na njoj učvrste...

 **********

Iako svako ubistvo privlači pažnju i izaziva teške posledice, najveću pažnju i najteže posledice izaziva političko ubistvo. U dosadašnjim tekstovima feljtona Glasa javnosti pisao sam u ubistvu predsednika Vlade Srbije dr Zorana Đinđića, vrhunskog političara Ivana Stambolića, Radovana Stojičića Badže, ministru vojnom Pavlu Bulatoviću...uskoro slede nastavci o ubistvu Abrahama Linkolna, Džona Kenedija... 

I pored toga u javnosti ne postoji jasno poimanje razlike između političkog ubistva i atentata, kao ni vrsta političkog ubistva. Isto tako se zaboravlja da i država može biti, i često i jeste, počinilac ubistva čoveka, pri čemu  je ta vrsta ubistva zamaskirana izrazom - smrtna kazna.

Otuda potreba ne samo da se piše o političkom ubistvu nego i da se ono kao pojam jasno odredi, i to u prvom redu u odnosu na srodne pojmove kao što je atentat.

Političko ubistvo možemo definisati kao ideološki, odnosno politički motivisanu potpunu i trajnu fizičku eliminaciju stvarnog, potencijalnog ili pretpostavljenog političkog protivnika, kao vid sankcije zbog njegovog političkog ubeđenja ili delatnosti, ali i preventivno.

Morbidnost "prevencije" može sezati tako daleko da, ukoliko se jedna rasa, nacija ili religija, odnosno ljudi koji im pripadaju doživljavaju kao stvarno ili potencijalno neprijateljski, ekstremnost takvog odnosa može biti izražena u ubistvu pripadnika neke od tih grupa samo na osnovu njegove pripadnosti kao dovoljne krivice.

Takva ubistva spadaju u takozvane zločine mržnje. No pretpostavljeni politički protivnik kao kategorija žrtve je takođe obojen iracionalnim pristupom zločinca žrtvi. Primera za to ima dosta u uslovima postojanja režima strahovlade kakav su bili staljinistički režimi u zemljama Istočne Evrope.

Prvo na tlu SSSR-a, od 1917. godine, a potom i u drugim socijalističkim državama u drugoj polovini 20. veka.

Čak i izvesne profesije, naprimer novinarska, mogu biti rizičnije od drugih u smislu povećanja mogućnosti da neko strada, pa i biva ubijen  samo zbog pripadništva profesiji(Ćuruvija, Pantić, Dada  Vujasinović, Kašogi...primedba V.Dinić). Međutim, treba razlikovati ubistva novinara zbog procene o njihovom nekritičkom i neobjektivnom izveštavanju, od ubistava samo zbog njihove političke opredeljenosti, pripadnosti rasi, veri, zbog njihgovog državljanstva od njihovog ubistva samo zato što su novinari, obično inostrani, ili zato što rade za inostrane agencije.

U prilog datom određenju ubistva ide i saznanje da se od nastanka politike do danas kao vid represije primenjuje megacid, odnosno masovno političko ubistvo, kao masovna likvidacija političkih protivnika, njihovih pristalica ili srodnika, a u ekstremnim slučajevima generalizacije pojma protivnika (što je naročito bilo svojstveno nacističkoj ideologiji), i svih lica određene, političke, nacionalne, etničke, rasne ili verske pripadnosti. Masovno političko ubistvo predstavlja karakterističan oblik isključivo institucionalizovanog nasilja za razliku od  i n d i v i d u a l n o g  političkog ubistva koje je kao sredstvo politike dostupno i instituciji i pojedincu, odnosno, zavereničkoj grupi, pa stoga može predstavljati i institucionalno i neinstitucionalno nasilje.

Da može postojati istorijska društveno-ekonomska uslovljenost masovnog političkog ubistva pokazalo se na primeru masovnog ubijanja skitnica u XV i XVI veku, jer su se one, kao znatan deo populacije, svojim neradničkim  ponašanjem "suprotstavljale" novoj politici koja je od svih zahtevala da rade u cilju jačanja manufaktura. Njihov nerad za vladajuće postepeno dobija značaj političkog otpora koji već egzemplarno ugrožava osnovne ekonomske i političke interese vladajuće klase, te je njihovo istrebljenje shvaćeno kao politički obračun, pa je između ostalih, samo engleski vladar Henri VIII naredio da se obesi 72.000 nezaposlenih, mahom skitnica.

Sa sličnog polazišta kao i engleska buržoazija su prividno krenuli i nacisti u uslovima obnovljenog privrednog poleta određujući upravo Slovene i Cigane kao nearijevske narode između ostalog i zbog toga što su  u istoriji uvek predstavljali manje "proizvodno-uspešne narode“ i time prirodno osuđene na istrebljenje. Takodje je i po ovom, a ne samo npr. po etničkom ili religijskom osnovu osudjeno i jevrejstvo. Naime, Jevreji po nacistima nisu imali pravilan, "arijevski" odnos prema radu, već su do bogatstva dolazili uglavnom ili isključivo mahinacijama i, uopšte, prevarom.

Izvršenja masovnog političkog ubistva u obliku represivne ratne akcije, te ideološki, verski, nacionalistički uslovljenog i obojenog istrebljenja stvarnog ili pretpostavljenog protivnika, uvek su u istoriji delovala upravo suprotno od iščekivanog efekta akcije. Pored primera II svetskog rata, savremeni primeri iz borbe naroda zemalja u razvoju argumentuju da ovakva, represivna vrsta, masovng  političkog ubistva izaziva još veći otpor, praćen uvek uvećanjem podrške medjunarodne javnosti stvarnim i mogućim žrtvama.

Poseban vid političkog ubistva je institucionalizovano ubistvo, koje najčešće izvodi država. Danas u velikom broju država smrtna kazna više ne postoji, a otpori ovom vidu oduzimanja ljudskog života su postojali tokom celokupnog razvoja političke misli. Interesantno je da čak i neki mislioci destrukcije koji su inače bili zagovornici nasilja, odriču državi pravo da oduzima ljudima život, bilo zato što je u pitanju svetovna verzija prinošenja ljudske žrtve, bilo zato što je taj čin "zasnovan na besmislenoj pretpostavci da Bogu nije ništa draže od ljudske krvi“, bilo zato što kao kod anarhista država ne može biti sila nad pojedincem.

Trenutno u svetu 22.000 ljudi čeka da nad njima bude izvr{ena smrtna kazna na osnovu sudske presude. Tokom proteklih godina  smrtna kazna je izvršena u 22 zemlje sveta. Najveći broj smrtnih kazni izvršen je u Kini – oko 70 odsto, a zatim u Iranu, Saudijskoj Arabiji, pa u SAD. Prema podacima organizacije "Amnesti internešenal" broj izvršenih smrtnih kazni fluktuira.

Tako je, naprimer, u 2005. godini smrtna kazna izvršena nad 2.148 osoba, što je predstavljalo znatno smanjenje u odnosu na 2004. godinu kada je na osnovu odluke suda pogubljeno 3.797 osoba, ali istovremeno prestavlja i značajno povećanje broja smrtnih kazni u odnosu na 2003. godinu kada je država usmrtila 1.146 ljudi.

Povodi za izricanje smrtne kazne su različiti u različitim sredinama. Recimo, u Iranu je u toku 2007. godine sedam muškaraca osuđeno na smrt zbog preljube?! Kao način izvršenja smrtne kazne odredjeno je kamenovanje do smrti.

U Kini je osuđen student na smrtnu kaznu - jer je ubio "cimera" na spavanju - zbog toga što je hrkao!

Važno je napomenuti da je institucionalizovano ubistvo, odnosno ubistvo koje vrši država moguće čak i ako je u njoj ukinuta smrtna kazna. Recimo, kada vlast u takvoj državi odluči da likvidira, odnosno trajno eliminiše nekog svog političkog protivnika, i to obično onda  prepusti na realizaciju svojoj tajnoj policiji. Tako se smrtna kazna zapravo de facto i izriče i izvršava, iako je  de iure u toj državi nije moguće ni izreći, a kamoli izvršiti. O izricanju smrtne kazne politićkim protivnicima putem nameštenih sudskih procesa kao veoma čestom postupku države u svim delovima sveta ne treba trošiti reči.

Prema uvidu u  raznovrsnost načina izvršenja smrtne kazne nad političkim krivcima moglo bi se reći da ni državi ne nedostaje maštovitost pri odabiru egzekucije. Naprotiv, pored već ustaljenih, i široko rasprostranjenih kao humanih, i otuda (samo kao vladajućih) omiljenih načina izvršenja smrtne kazne kao što su egzekucija pomoću električne struje i streljanje, još uvek se u 20-tom veku legalno primenjivalo odsecanje glave, kamenovanje, vešanje, trovanje i davljenje.

Posebno okrutno davljenje pomoću garote je vršeno u Španiji za vreme Franka. Ono je predstavljalo čitavu ceremoniju psihofizičkog zlostavljanja koja se završavala tako što je osuđeni umirao u groznim mukama gutajući sopstveni jezik.

Ubrizgavanje otrova u venu pomoću injekcije se, za sada, vrši samo u Teksasu i Oklahomi, a elektrokucija se, osim u SAD, sprovodi još i na Filipinima. U Boliviji se često  osuđeniku na smrt napune želudac i usta barutom da bi zatim bukvalno eksplodirao.  U NR Kini se ispaljuje hitac u potiljak, često pred punim stadionom, sasvim u skladu sa principom da "očigledni primer najbolje vaspitava“...

Da i sam čin pogubljenja predstavlja uvek i psihofizičko zlostavljanje, čak i onda kada zakonodavac teži što bezbolnijem izvršenju smrtne kazne, ne treba mnogo dokazivati. Dovoljno je, primera radi navesti da i prilikom elektrokucije žrtve ćesto moraju da pretrpe više strujnih udara (prema Anaškinu čak i do pet), što izaziva neopisivu patnju.

Postoje i situacije kada zakonodavac teži tome da smrtna kazna bude izvršena na način koji izaziva što više patnji. Iako takvi primeri pripadaju uglavnom prošlosti (recimo u Rimu se na žrtvu puštala divlja zver da je „načne“, a potom posle par dana patnji ponovo - da je "dovrši"), i danas u islamskim zemljama smrtna kazna vešanjem se izvodi tako da se osuđenik mora mučiti bar tri minuta što se postiže načinom vezivanja omče i dužinom konopca za vešanje. Zato je i Sadamu Huseinu oko vrata bila stavljena (mada se na TV snimcima sve to ne vidi) takozvana sužena omča, a uže je bilo namerno skraćeno kako težina njegovog tela ne bi dovela do brze trenutne smrti.

Takođe i kamenovanje do smrti je više od smrtne kazne. Zacelo da je u kaznu prećutno uračunato i zlostavljanje do smrti i javno poniženje koje doživljava osuđjeni na tu kaznu. U pojedinim državama - Iranu, Avganistanu, Sudanu, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i u trećini saveznih država u Nigeriji  kamenovanje je legalizovano i tu kaznu izriče sud.

U istoriji su poznati bezbrojni načini izvršenja institucionalnog ubistva političkih protivnika od kojih ovde navodimo samo neke: nabijanje na kolac, ubijanje gladju i žedju, otvaranje krvnih sudova, skalpiranje, premlaćivanje do smrti, gušenje u dimu, kuvanje u kazanu itd. Posebno okrutne smrtne kazne se izvode u okviru represalija. Tako je recimo specijalnost general-lajtanta Jozefa Kiblera, jednog od nemačkih okupacionih komandanata u Drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije, bilo sahranjivanje živih zarobljenika, nezavisno od njihove nacionalnosti, na svim prostorima na kojima je ratovao, od Kalinovnika do Brača. Da smrt gušenjem mora da bude veoma neprijatna  uverio se i sam Kibler kada ga je Vojni sud III armije osudio u Beogradu 1947. na kaznu smrti vešanjem. Vrlo je čest primer nacističke represalije višestruko gaženje zarobljenika tenkovima nakon njihovog streljanja, a takvo postupanje je čak postalo principom kvazidržave NDH. Ovaj morbidni standard je uveo Pavelićev pomoćnik Andrija Artuković, koji je i sam lično komandovao takvim kolektivnim ubistvima kao naprimer kad je početkom 1943. u blizini Sombora tako postupio sa više stotina zarobljenih partizana.

Pored načina izvršenja u probleme vezane za smrtnu kaznu i uopšte ubistva stvarnih, potencijalnih ili pretpostavljenih političkih protivnika spada i starosna dob žrtve. Donedavno se smrtna kazna u SAD izvršavala i nad licima mlađim od 14 godina. Mada nije bila reč o političkim već o kriminalnim deliktima ovaj odnos američke države prema starosnoj dobi osobe nad kojom može da bude izvršena smrtna kazna je ostavio traga i u političkoj odnosno borbenoj praksi. Jedan od prvih primera sankcionisanja masovnog pogubljenja dece samo zato što pripadaju protivničkoj strani i teorijski mogu da budu i protivnici u borbi, jeste i suđenje brigadnom generalu američke vojske Jakobu Smitu (Jacob H.Smith) 1902. godine u Manili. Osuđen je na smrt vešanjem jer je tokom 1901. tokom ratnih operacija na filipinskom ostrvu Samar izdao naređenje da svi stanovnici koji su stariji od deset godina treba da budu ubijeni kao sposobni da nose oružje što je rezultiralo pogromom stanovništva toga ostrva koje je do te naredbe brojalo između dvesta do trista hiljada ljudi, a nakon sistematskog kolektivnog ubijanja stanovništva je skoro sasvim opustelo.

Od savremenih primera izvršenja smrtne kazne u režiji države i njenih institucija svakako je najmorbidniji slučaj koji se dogodio 2004. godine u Taškentu kada su nove, tek „od komunizma oslobodjene uzbekistanske vlasti“ pogubile dva politička protivnika kuvanjem!

Političko  s a m o u b i s t v o je vid političkog protesta i simbolički akt kome u osnovi leži težnja da se samouništenjem (samospaljivanje, smrt gladovanjem i sl.) ukaže na drastičan način na neke odnose u datom društvu. Političko samoubistvo može biti i izraz odbojnosti poraženih da se prizna poraz, odnosno prihvati neka odluka političkog protivnika u bezizglednoj situaciji po poraženog. Odbijanje priznavanja nečije pobede i nadmoći nad sobom u formi samoubistva je često u slučajevima kad politički poraženog sigurno očekuje smrtna kazna. Tada njegov suicidni čin predstavlja izraz njegove jedine, pritom nedopuštene slobode, slobode izbora načina i trenutka svoje smrti. Trijumf uskraćivanja zadovoljstva političkom protivniku da poraženom oduzme život kad i kako hoće čime iskazuje totalnu dominaciju nad poraženim je bez sumnje osećanje koje može doneti utehu i otuda nije retkost u istoriji političkih borbi. Postoje čak i celi stilovi samoubistava i tradicija opredeljivanja za neke načine i sredstva izvršenja.

Nekada nacisti, a danas Tamilski tigrovi kada se nađu u poziciji zatvorenika, naročito pre nego što ih počnu saslušavati, koriste cijanid da bi počinili samoubistvo. U te svrhe su čak pripremana i uputstva bazirana na nehumanim eksperimentima u kojima između ostalog piše da je cijanid gorak i da izaziva osećaj pečenja na jeziku. Razume se da pobednici čine sve da ne dozvole čin samoubistva svojim sužnjima pravdajući to razlozima pravde, mada se očigledno radi o igri moći koja podrazumeva da je neko potpuno poražen ako ne može da spreči ostvarenje tuđe volje koja se tiče načina i trenutka završetka života poraženog, kao izraz potpunog odsustva svake slobode.

Tipičan primer političkog samoubistva je Hitlerovo samoubistvo koje je izvršio 30. aprila 1945. da bi Rusima pokvario i umanjio prvomajsko pobedničko slavlje, svestan da ne može promeniti tok svoje poslednje bitke. O njegovoj ličnosti govori i podatak da je cijanid koji mu je dao njegov najbliži saradnik Himler, pošto je prvo smenio Himlera, isprobao na svom psu - ljubimcu. Nije ni pokušao proboj koji je od njega očajnički zahtevao komandant odbrane Berlina.

Hitlerevo samoubistvo pokazuje da politička samoubistva imaju isto tako malo, ako ne i znatno manje  uticaja na tok istorije koliko i atentati. Pritom su u odnosu na atentate ređa i manje medijski atraktivna pojava.

U krajnjem, ako su atentati i plod uverenja atentatora da se žrtvuju za neku ideju i tim gestom uzdižu sebe i svoj narod, versku grupu ili političku opciju, to je sa političkim samoubistvima retko kada slučaj.

Politička samoubistva su obično izraz narcisoidnosti i sebičnosti i služe izbegavanju suočavanja sa porazom i sudom pobednika. Pedantni istoričari su izračunali da je Hitlerovo odbijanje da se preda značilo smrt za 20.000 dnevno. Šta je to pak kao činjenica moglo značiti čoveku koji je priredio smrt za četrdeset miliona?

 Kao prelazan slučaj između političkog ubistva i političkog samoubistva mogu se smatrati oni primeri u kojima se kao izvršilac ubistva javlja sama žrtva ili usled naređenja u nečim uslovljene nemogućnosti izbora ili, obrnuto, usled mogućnosti izbora kao što je bio čest slučaj sa oficirima osuđenim na smrt u davna vremena, a u novijim vremenima sa onim revolucionarima koji su izdali revoluciju i zbog toga osuđeni na smrtnu kaznu, a potom dobijali revolver napunjen jednim metkom,  uz propratnu verbalnu sugestiju ili bez nje.

Istorija  a t e n t a t a   potvrdjuje da je "fiksna ideja vladara da je nezamenljiv zarazila i njegove protivnike - oni olako prihvataju kao istinu ono što je oduvek bila zabluda.

Individualni teror se zasniva na uverenju da istoriju prave carevi, kraljevi i predsednici - uverenju koje dele samo carevi, kraljevi i predsednici. Onaj koji baca bombe ne može da izmeni velike i nepoznate društvene snage - tehnički i industrijski potencijal, skupno stanje klasa, odnose svojine i administrativni aparat.

Iz ovih razloga nijedan atentator modernog doba nije otvorio novu epohu, čak su i dva strelca u Sarajevu bili pioni u većoj igri. Akcije bacača bombi ostale su anegdote“.

Dakle, prva osnovna zabluda većine atentatora kao neposrednih izvršilaca ili aktera - naručilaca, sastoji se upravo u tome što usled precenjivanja uloge ličnosti u istoriji smatraju da ubistvo tiranina, diktatora, odnosno ličnosti od političkog značaja, treba automatski da donese oslobodjenje klasi, naciji, ili nekoj užoj društvenoj grupi.

Kao što dobro zapaža  vladika Nikolaj Velimirović razmišljajući na temu atentata - „sve ubice su prevarene u računu“. Ne samo da nisu oslobodile društvo pravih ili tobožnjih političkih zlotvora i zaustavile njihovo delovanje, nego su šta više od njih ponekad napravile sasvim funkcionalne kultove budući da „ubijeni produžuju da igraju ulogu u društvu ne manju nego što su igrali pre smrti“.

Franc  Ferdinad je mrtav pominjan više nego što bi bio pominjan živ i njegova smrt je doprinela da Austrija započne svetski rat, baš koliko i gest njegovog atentatora.

Nasilna smrt poslednjeg ruskog cara i naročito njegove dece je kao refleks svesti i istorijska groza doprinela da padne socijalistička vlast u Rusiji skoro ceo vek posle samog  čina caroubistva.

Istorija je prepuna primera da tek počnemo voleti neke vladare kada ih ubiju što bez sumnje uvek proizvodi određene političke posledice. Neke političke snage ne samo da ne nestanu sa političke scene kada im ubiju vođu nego čak dođu na vlast ili se na njoj ućvrste.

Dakle, uverenje atentatora da on ubistvom jednoga poništava i njegovu političku opciju i pored snage tog uverenja je krajnje pogrešno. Ta greška u zaključivanju povlači za sobom kao svoju suprotnost i drugu zabludu koja se sadrži u stavu da atentator - ubica treba ili da bude slavljen, ili bar da prodje nekažnjeno, dok treća zabluda zaokružuje različita mišljenja o vaspitnosti delovanja atentata, npr. da će se sledeći vladar bolje ponašati i sl.

Ove zablude niču iz ideološkog tla i stoga se ne javljaju u slučajevima kada politička ubistva izvode ideološki nemotivisani akteri - plaćeni profesionalci ili pojedinci specijalno pripremani od državnih struktura za poslove egzekucije, jer su im motivi i ciljevi sasvim drugačiji.

Među predstavnicima naučne misli uvek je bilo glorifikacije političkog ubistva, odnosno atentata, kao sredstva razrešavanja društvenih konflikata.

Tako npr. Hajncen, smatra političko ubistvo „fizičkom nužnošču“. Kao pojavni oblik političkog nasilja političko ubistvo je za njega supstralno-kategorijalni elemenat svake revolucije, te će u vreme Nemačke revolucije 1848. godine napisati pretnciozan rad na tu temu pod naslovom „Ubistvo“.

Suprotno njemu i mnogima drugim, a danas i „revolucionarnim“ teroristima, Marks je kao nenaučna, odbacivao sva poistovećivanja kapitalističkog sistema sa pojedincima koji u njemu vrše značajne privredne ili političke funkcije. Njegovo stanovište, koje razvijanje ekonomske funkcije shvata kao prirodno - istorijski proces, može manje nego i koje drugo baciti na pojedinca „odgovornost za prilike čija je on socijalna tvorevina“. Stoga je i sasvim besmisleno pojedinačno ubijati ljude koje vrše funkcije, a posebno onda kada se nisu stekli uslovi za revoluciju, jer je sistem taj koji produkuje u njih i funkcije, i obezbeđuje uvek nove koji će ih zameniti.

Da Marksova misao nije naročito uticala na sve koji su sebe  smatrali revolucionarima već pokazuje i onaj period Oktobarske revolucije, odnosno neposredno nakon osvajanja vlasti, koji je predstavljao period oživljavanja atentatizma među socijalrevolucionarima. Posebno je tzv. levo krilo socijalrevolucionara nalazilo u atentatu sredstvo „korigovanja revolucije“ kroz izvođenje atentata na vodeće ličnosti iz redova boljševika.

Ovde je neophodno ukazati i na to da je uobičajeno, ne samo kolokvijalno, već i teorijsko izjednačavanje političkog ubistva i atentata. Niti je svako političko ubistvo plod atentata niti se svaki atentat završava ubistvom. Prva bitna, logička razlika između političkog ubistva i atentata, je već u tome što pored uspelih postoje i neuspeli atentati što naravno, ne može biti slučaj kod političkog ubistva, a druga, što atentat podrazumeva ugrožavanje života neke relativno važne političke ličnosti, što kod vršenja i određenja političkog ubistva nije nužno i uopšte ne mora biti slučaj, te stoga atentat i možemo odrediti kao jedan specifičan nasilan način izvršenja ili pokušaja političkog ubistva. Treće, atentat podrazumeva ugrožavanje života jedne osobe ili relativno malog broja ličnosti, dok političko ubistvo može imati i masovne razmere.

Klasičan primer masovnog političkog ubistva kao zločina par exelans  je nacistički pogrom Jevreja, Slovena i Roma i II svetskom ratu.

Zatim, pojam atentata podrazumeva postojanje zavere, dok kod političkog ubistva, posebno institucionalizovanog, to ne mora biti slučaj. Već samo poreklo reči ( na latinskom attento,  attentare izvorno znači  pažljivo pokušavati, činiti nešto sa pažnjom) ukazuje na postojanje pažljive pripreme za čin ubistva. Međutim, na latinskom reč attento znači i pokušaj skretanja pažnje na nešto.

I odista, namera svih atentata jeste slanje poruke, odnosno skretanje pažnje na neku političku ideju, čin, proces, organizaciju ili postupke neke države, pa čak, i to neretko,  i samo jedne osobe. Otuda je karakteristika atentata njihova senzacionalnost, i to tolika, da je obično veća od svakog drugog njihovog  efekta. Nema sumnje da je atentat koji je izvršio Gavrilo Princip na austrijskog prestonaslednika Franca Ferdinanda bio svetska senzacija, da je poslužio kao povod za svetski rat i da je ostao važan datum u istorijskim udžbenicima. Međutim, namera atentatora da o njegovim idejama sazna ceo svet nisu se mnogo ostvarile. I njegove kao i ideje drugih mnogo manje uspešnih atentatora su po pravilu skoro uvek u zasenku atraktivnosti njihovog nasilničkog  čina.

Senzacionalnost atentata često zamagljuje njegovu pozadinu. Tako, naprimer, kada je aktivista Društva za zaštitu životinja, Volker van den Graf, izvršio atentat 2002. godine na harizmatičnog populističkog holandskog političara u naglom usponu, Pima Fortejna, pred same izbore na kojima se očekivao njegov uspeh u trci za premijera, pozadina atentata je ostala nejasna.

Iako je Fortejnova stranka i bez njega posle toga došla na vlast, bez svog lidera brzo je otišla sa vlasti.  Pored nabrojanih motiva, pominjana je i Fortejnova homoseksualnost, rasizam, pa i želja da bude holandski Kenedi. Ovo poslednje mu se ostvarilo, nažalost samo delimično, ali je malo verovatno da je atentator želeo da ispuni tu Fortejnovu želju njegovim  tragičnim krajem.

Primer političkog ubistva u istoj sredini , koji se desio nešto kasnije, 2004. godine kada je reditelj Teo van Gog zaklan pa potom isečen na parčiće, pokazuje da za razliku od atentata političko ubistvo uvek ima jasniju pozadinu. Reditelj van Gog je naime pre toga snimio film "Pokornost" u kome je ukazao na položaj žene u islamskom svetu i već time, a  još više nekim golišavim scenama povredio osećanja islamskih ekstremista. Svaku eventualnu dilemu oko motiva ubistva je razrešio ubica Marokanac prikačivši na grlo ubijenog cedulju na kojoj je pisalo da je ubistvo osveta Islama. U već filmom i pretnjama, koje su stizale Van Gogu od islamskih ekstremista, ustalasanoj atmosferi, ubistvo je doživljeno od mnogih kao nešto sasvim očekivano i pokrenulo je erupciju nasilja sa obe nakostrešene strane holandskog društva.

Hrišćanski militanti su oštetili desetak džamija na tlu Holandije, a islamski ekstremisti koji nastanjuju Holandiju su im se odužili skoro istim brojem oštećenih hrišćanskih bogomolja.

Ovo ubistvo je raritetno po tome što je komadanjem žrtve na parčiće "manje od uveta" primenjen stari istočnjački običaj osvete, tačnije oblik kazne koja se primenjuje ne toliko za neki pravni, koliko za neki težak moralni prekršaj.

 Političko ubistvo i atentat se razlikuju i prema načinu, onosno sredstvima izvršenja. Atentat se najčešće izvodi vatrenim oružjem i eksplozivnim materijalima, i redje hladnim oružjem, dok za političko ubistvo uopšte nema ograničenja u izboru sredstava, npr. može biti korišćen otrov.

Nikolaje Čaušesku

Odlika atentata je i iznenadnost čina koja ne mora obeležiti svako političko ubistvo. Recimo, iako je 25. decembra 1989. ubijeni predsednik Rumunije Nikolaje Čaušesku bio nesumnjivo  važna politička ličnost, iako je ubijen vatrenim oružjem, iako je njegovo ubistvo bilo svetska senzacija, njegova smrt nije posledica atentata već je naprosto političko ubistvo. Može se reći da se kod atentata senzacionalnost upravo obezbeđuje u velikoj meri i iznenadnošću. U slučaju Čaušeskove smrti ta iznenadnost je izostala stoga što je on svrgnut 22. decembra 1989, a streljan je od zaverenika cela tri dana kasnije.

Kao pojmovi, političko ubistvo i atentat se dakle sadržajno presecaju, ali se ne poklapaju.

Glas javnosti - Vladan Dinić

SKINI APLIKACIJU