Портпароли трасирају предуг пут до информација

Уз све муке које прате положај новинара од политичких притисака, изложености претњама разних врста, еснафске неслоге и несолидарности, до чињенице да су, у правилу, недовољно плаћени за свој рад, посао им отежавају и институције тако што им не достављају тражене информације.

Дешава се да новинари добију податке од институција, јавних установа и предузећа, али они буду непотпуни или да добију потпуне информације, али прекасно, када је њихова прича изгубила на актуелности.

"Ако имате довољно времена да чекате информације, у већини случајева ћете их и добити. Проблем је у томе што сви ми имамо рокове, у којима морамо завршити текст или прилог и онда, у току једног дана, немогуће је добити све информације, са свих страна, да бисте имали комплетну причу", каже новинарка Ал Џазире Балканс Љиљана Смиљанић.

Смиљанићева наводи да постоје институције које тражене информације достављају тек после истека законског рока од 15 дана, а има и оних, архаичних, који још увијек одговоре новинарима достављају поштом или путем факса. Њен лични рекорд на на чекање одговора на постављена питање био је два месеца.

"Два месеца сам чекала одговор Комисије за концесије РС, када сам радила тему о додјели концесија за изградњу малих хидроелектрана… Ја сам током тих два месеца стално слала упите, стално звала и Комисију за концесије и Министарство индустрије, енергетике и рударства, које је надлежно за ту област“, навела је она.

Комисија и Министарство су пребацивали лоптицу једни на друге, али Смиљанићева није одустајала, па је на неком догадјају лично "заскочила" и председника Комисије и министра и успјела да договори да јој се доставе тражене информације.

"Ретко који новинар може да приушти толико времена и толико упорности да се посвети једној теми", оценила је новинарка Ал Џазире.

Босна и Херцеговина је медју првим земљама у региону добила Закон о слободи приступа информацијама . Овај закон је леx специалис, што практично значи да он треба да се примјењује увијек када су у питању информације и да су ограничења овог права на приступ информацијама прописана једино у овом закону и нигде друго.
У закону постоји и одредба обавезног проводјење поступка "испитивања јавног интереса", што би требало да буде додатна гаранција да власти не могу ограничити приступ неким информацијама, односно да морају саопштити и информације, које су овим законом дефинисане као врло поверљиве, "ако је то оправдано јавним интересом".

Једно је оно што пише у закону, а друго је оно што се дешава у пракси.
Истраживање Центра за развој медија и анализе из Сарајева, објављено прошле године, показало је да више од половине институција у Босни и Херцеговини, на свим нивоима власти, не поштује Закон о слободи приступа информација.

Ратко Ковачевић, начелник Одјељења за комуникације и медјународну сарадњу Управе за индиректно опорезивање (УИО) БиХ, сматра да је веома важно да и новинари и градјани БиХ додју до информација, које су у посједу одредјених институција.

"Ми смо институција која је од самог почетка транспарентна, увијек излазимо и са позитивним и са некаквим негативним стварима које се дешавају… Најбоље је транспарентно пружити информацију, јер истинита и транспарентна информација, увек се покаже да је најбоља", наглашава Ковачевић.

Осим што институције на разне начине игноришу примену Закона о слободи приступа информацијама, често људи који су на челу тих институција имају дискриминаторски однос према одредјеним новинарима и медијским кућама.

Министри и директори јавних предузећа и установа, који су на те функције дошли по партијској линији, неретко новинаре дијеле на подобне и неподобне.

БН телевизија одавно је стављена на „црну листу“ владајућег Савеза независних социјалдемократа (СНСД) у Републици Српској, чији су министри и директори добили изричиту наредбу из врха странке да не комуницирају са новинарима те телевизије.

"Дискриминација постоји. Институције немају исти однос према свим медијима. Ја ћу подсетити да ја као новинар БН ТВ, али и све моје колеге, сигурно две три године нисмо могли да удјемо у Палату РС, иако смо ми регуларно послали допис, односно захтев за акредитације. Те акредитације нисмо добили. Када су колеге питале предсједника због чега, он се нашалио, то је њему ваљда било смешно, и рекао је да неке процедуре трају и по двадесет година", каже новинарка БН ТВ Данина Милаковић.

Портпарол УИО БиХ Ратко Ковачевић тврди да ова Управа има једнак однос према свим медијима и новинарима и да нема апсолутно никакве дискриминације.

"Сматрамо да сви новинари и сви медији требају добити информацију из посједа одредјене институције, не правимо никакву разлику и, практично, свако треба бити исти", истакао је Ковачевић.

Врло често сами портпароли јавних институција постају велика препрека новинарима у њиховој потрази за потпуном и релевантном информацијом.

Новинарка Ал Џазире Љиљана Смиљанић каже да у институцијама са сједиштем у Бањалуци има портпарола који заиста добро раде свој посао, који се потруде да новинарима доставе одговоре на постављена питања или договоре изјаве званичника.
Некада, додаје она, портпароли новинарима "дотуре" незваничне информације, које захтевају додатне провере, али су добро полазиште за прављење добре приче.

"С друге стране, више је оних који, нажалост, свој посао схватају сасвим другачије, који некако гледају да на све могуће начине спрече да информација доспије до новинара из институције за коју раде", наглашава Смиљанићева.

Према њеном мишљењу, потпуно је погрешна "мисија" у којој портпароли наводно штите своје надредјене од новинара.

"Не схватају да, у суштини, чим је новинар питао за неку тему, већ има очигледно неке информације и податке на основу којих он може урадити своју причу", оценила је новинарка Ал Џазире.

Новинарка БН ТВ Данина Милаковић каже да постоје портпароли са којима има добру сарадњу и који свој однос према новинарима не граде на основу тога који страначки дрес носи њихов шеф.

"Нажалост, више је оних који су, у ствари, послушници. Неки се не јављају ни на телефон. Мислим да је то погрешно, тим прије што су то углавном бивши новинари. Радили су тај посао, знају колико је тешко доћи до информација, знају какав је рад на терену и са појединим институцијама", констатује Милаковићева.

Указује на синдром "амнезије" код већине портпарола, који забораве на бившу професију чим дођу на нова радна мјеста у јавним институцијама.

"Чим удју у неку институцију, сместе се у добру фотељу, они забораве очигледно како је било радити на плус 30 и на минус двадесет", каже Милаковићева.

SKINI APLIKACIJU