UTICAJ HRVATSKIH TAJNIH SLUŽBI na događanja u Srbiji i danas nije zanemarljiv:  SAD IZMIŠLjAJU "MEMORANDUM 2" SANU 

Nedavno mi je do ruku došla knjiga Služba: Anatomija srpske tajne službe u poslednjih 38 godina autora Gorana Živaljevića, visokog, što bi rekli u "lijepoj našoj" bivšeg dužniosnika - zamenika šefa BIA, penzionera narečene Službe.

Nedavno mi je do ruku došla knjiga Služba: Anatomija srpske tajne službe u poslednjih 38 godina autora Gorana Živaljevića, visokog, što bi rekli u "lijepoj našoj" bivšeg dužniosnika - zamenika šefa BIA, penzionera narečene Službe. Na stranicama 146 i 147 pročitao sam sledeće:

„Naši susedi Hrvati imaju brojne balkanske navike, od lenjosti i lopovluka do hvalisanja i preterane patetike, ali su u jednoj stvari studiozni i ozbiljni kao  kao Nemci. To je praćenje srpskog pitanja, bavljenje srpskom državom, srpskom vojskom, srpskom crkvom, srpskim predsednikom, srpskom akademijom, srpskom ekonomijom, srpskim kriminalom, srpskim pevačicama, srpskom košarkom, srpskom Službom...

Često pre nas umeju da osete neke procese koji nam se dešavaju, imaju izgrađeni njuh i pozornost koja često može biti velika prednost u dolazećim vremenima. Dobar primer za to je činjenica da su oni prvi objavili onaj nedovršeni i praktično benigni Memorandum Srpske akademije nauka u svom Vjesniku, optuživši tako Srbe za hegemonističke planove, čime napraviše sebi (verovatno zauvek) alibi za rušenje države, što su već uveliko planirali.

Poslednjih godina taj međunarodno verifikovani i uspeli spin o srpskom memorandumu iz 80-ih godina prošlog veka nastavili su epizodom koja se sada zove Memorandum 2 Srpske akademije nauka i umetnosti. Taj Memorandum 2, za koji u Srbiji niko nije čuo, niti ga je video, u Hrvatskoj se uzima kao odavno razotkrivena i dokazana stvar, pa se nemojte iznenaditi ako vas ozbiljni ljudi u Zagrebu, ali i Sarajevu ili Skoplju, oprezno upitaju za detalje tog neupitnog dokaza srpskog zločinačkog planiranja.

“Ostavimo, ovog puta po strani, Živaljevićevu fascinaciju efikasnošću rada „bratske“ Službe (možda na tu opčinjenost utiče i vlasnička struktura Lagune, beogrjniadskog izdavača, u kojoj kažu da dominira  - kao i u recimo „Nedeljniku“ - hrvatski ta kapital) kao i njegovo divljenje pedantnim Nemcima i njihovoj Službi (da li se to odnosi i na Šarpingov spin – eufemizam za presnu laž zvanu „Potkova“, koji je poslužio kao okidač (ili jedan od okidača) za bombardovanje Srbije 1999. godine.

Pažnju mi je privukla ključna reč Memorandum, ovoga puta Memorandum 2. 

Dosad se u obaveštajnoj čaršiji (u kojoj bratska služba dominira kao opinion maker) smatralo da se ta sintagma odnosi na Naučni skup o Velikoj Srbiji održan 2002. u SANU, zbornik štampan u Srpskoj književnoj zadrugi 2003, jer je tadašnji predsednik SANU Nikola Hajdin zabranio njeno štampanje u SANU (galama „međunarodne zajednice o Velikoj Srbiji bila je, i ostala, tipa „dr’žte lopova“: treba pričati o opasnosti od velike Srbije dok se pravi Velika Nemačka, Velika Albanija, obnavlja Austrougarska; tipična operacija dimna zavesa)

VELIKA SRBIJA – ISTINE, ZABLUDE, ZLOUPOTREBE(Srpska književna zadruga, Beograd 2003, POGOVOR, (str. 527–532) 

Pojam „Velika Srbija“ nalazi se u ocenama političara, tekstovima propagandista i kritičkim spisima naših socijalista više od jednog i po veka. Za sve to vreme sadržaj, smisao i suština te kovanice nisu bili predmet naučne pažnje. Verovatno bi to tako i ostalo da u procesu razbijanja Jugoslavije pojam „Velike Srbije“ nije bio preko svake mere korišćen i zloupotrebljavan u traženju i nalaženju krivca za sva zlodela koja su nas snašla i još uvek nas snalaze. Pitanje „Velike Srbije“ i svega onoga što se krilo iza te dve reči dobilo je poseban ne samo nacionalnoistorijski već i širi društveni značaj. Zbog toga, a udovoljavajući svojim Statutom određenim obavezama, SANU je odlučila da čitavo pitanje koje se tiče sintagme „Velika Srbija“ razmotri na međunarodnom naučnom skupu.

Pre no što je od 24. do 26. oktobra 2002. godine održan međunarodni naučni skup „Velika Srbija – istine, zablude, zloupotrebe“ on je prošao svu Statutom SANU predviđenu proceduru. Organizatori skupa bila su tri odeljenja SANU: Istorijsko, Društvenih nauka, Jezika i književnosti.

S održavanjem skupa najpre se saglasio Izvršni odbor a potom i Predsedništvo SANU. Nijedan član pomenutih tela nije imao bilo kakvih primedaba na temu skupa, na njegovu organizaciju i održavanje. Kad je skup završen, kako je i uobičajeno, Organizacioni odbor skupa podneo je 27. novembra 2002. godine izveštaj Izvršnom odboru i Predsedništvu SANU. Oba ta tela prihvatila su u svemu, bez primedaba, povoljan izveštaj Organizacionog odbora.

Na predlog Odeljenja istorijskih nauka, od 18. novembra 2002, Izvršni odbor se na svojoj sednici držanoj 21. novembra saglasio da se Organizacioni odbor preimenuje u Redakcioni odbor. Kad su prispeli referati podneti na skupu, Odeljenje istorijskih nauka imenovalo je po dva recenzenta za ocenu svakog rada. Pošto su svi radovi recenzovani, Odeljenje istorijskih nauka je na svom skupu održanom 27. februara 2003. prihvatilo za štampu zbornik „Velika Srbija – istine, zablude, zloupotrebe“ i podnelo ga 4. aprila iste godine Izdavačkom odboru s molbom da ga uvrsti u Izdavački plan za 2003. godinu i u istoj godini ga štampa. Izdavački odbor je na svojoj sednici držanoj 7. aprila 2003. jednoglasno prihvatio ovaj predlog Odeljenja istorijskih nauka i odlučio „da se preporuči Izvršnom odboru Predsedništva da se u Akademijinoj seriji Naučni skupovi objave radovi sa skupa ’Velika Srbija – istine, zablude, zloupotrebe’.“

Politikanstvo u SANU nije od danas

Zanemarujući tu odluku, Izvršni odbor, koji čine akademici: Nikola Hajdin, predsednik, Stevan Koički, potpredsednik, Mladen Srbinović, potpredsednik, Nikola Tasić, generalni sekretar, i Zoran Kovačević, predsednik Ogranka SANU, na sednici držanoj 11. aprila 2003, iz svog predloga Predsedništvu koji rukopisi će biti štampani u 2003. godini jednostavno je izostavio zbornik „Velika Srbija – istine, zablude, zloupotrebe“. Smatrajući da je reč o slučajnom propustu, sekretar Odeljenja istorijskih nauka je na sednici tog Odeljenja, držanoj 23. aprila 2003, upozorio prisutnog generalnog sekretara na taj propust i zatražio da se on ispravi. Generalni sekretar je obećao da će propust biti ispravljen.,, Međutim, ispostavilo se da uopšte nije bila reč o propustu već o nameri Izvršnog odbora da osujeti objavljivanje zbornika „Velika Srbija – istine, zablude, zloupotrebe“. Na sednici Izvršnog odbora održanoj 24. aprila 2003. godine zaključeno je „da u ovom trenutku ne bi bilo oportuno“ u Izdavački plan za 2003. godinu ubacivati pomenuti zbornik sa naučnog skupa. Izvršni odbor je odlučio da o štampanju ovog zbornika, „s obzirom na osetljivost tematike“, pribavi mišljenje Predsedništva SANU. Takvom odlukom Izvršnog odbora napravljen je težak presedan koji u dosadašnjem radu SANU nije zabeležen. Naime, nikad dosad, u stogodišnjoj praksi Akademije, nije se desilo da jedan rukopis, koji je prošao sve statutom predviđene proceduralne forme, iz političkih razloga bude zaustavljen!

Prekoračena ovlašćenja

Po Statutu SANU Izvršni odbor nema pravo da ubacuje ili izbacuje rukopise iz Izdavačkog plana. Iako to nije u njegovoj nadležnosti, Izvršni odbor se, prekoračujući svoja ovlašćenja, upustio u ocenjivanje političkog trenutka, političke oportunosti i osetljivosti teme „Velika Srbija“.Zaboravljajući na prvorazredne naučne, društvene i nacionalne obaveze SANU, koje su Statutom jasno označene, Izvršni odbor se podastro tekućoj politici. Jednu naučno legitimnu temu nepotrebno je ispolitizovao i pokazao se spremnim da bude servis aktuelne politike. Takva namera Izvršnog odbora nedvosmisleno je ispoljena na sednici Predsedništva držanoj 15. maja 2003. godine. Na toj sednici generalni sekretar je izjavio da je od Izvršnog odbora zatraženo da ne objavljuje zbornik „Velika Srbija...“.Kad su upitani da kažu ko može da traži od SANU da odustane od svojih naučnih zadataka, da joj se nameće kao cenzor, generalni sekretar i predsednik Akademije odgovorili su da to ne mogu da kažu, ali su zamolili da im članovi Predsedništva veruju da sve što čine, čine za dobro Akademije, „radi popravljanja njenog ugleda“ kod aktuelnih predstavnika vlasti.Članovi Predsedništva iz Odeljenja istorijskih nauka, Odeljenja društvenih nauka, Odeljenja jezika i književnosti i Odeljenja medicinskih nauka pokušali su, u najboljoj nameri, da odvrate članove Izvršnog odbora od kupovine ugleda Akademiji od predstavnika vlasti prodajom njenog obraza. Izvršni odbor nije bio spreman da odustane od svoje odluke o odlaganju štampanja zbornika „Velika Srbija...“. Iako su upozoreni da nisu upoznati sa sadržajem zbornika, da nisu prisustvovali naučnom skupu na kojem su podnošeni referati, da referate nisu čitali i da zanemaruju pozitivne recenzije kompetentnih članova SANU i drugih uglednih naučnika, članovi Izvršnog odbora su već iznete stavove o tome „da ne bi bilo oportuno“ štampati zbornik, jer je tema „osetljiva“, dopunjavali novim sličnim političkim ocenama. Tvrdili su da je tema „vruća“, da bi objavljivanje zbornika moglo da nanese štetu Akademiji, kakva joj je naneta „Memorandumom SANU“, da bi, čak, bilo nemoralno prema narodu u „ovom trenutku“ objavljivati radove sa naučnog skupa „Velika Srbija – istine, zablude, zloupotrebe“. Niko od članova Izvršnog odbora i Predsedništva nije pokušao da ospori naučnu vrednost zbornika, ali je novoj upravi SANU, koja je odlučila da gradi „novi imidž“ Akademije, smetao sam naziv naučnog skupa i zbornika „Velika Srbija...“. 

Kad amateri odlučuju...

Drugim rečima, Izvršni odbor i deo Predsedništva koji pripada prvenstveno egzaktnim naukama, koji i nije naučno kompetentan za temu o kojoj je reč, odlučili su da uskrate pravo Akademiji da pokuša naučno da odgovori na brojne napade, koji već duže vreme dolaze s raznih strana, iz inostranstva, ali i naše zemlje, o tome da su Srbi tokom svoje istorije, od srednjeg veka do naših dana, ispoljavali velikosrpske i hegemonističke namere, da su zbog toga krivi ne samo za najnovija ratna zbivanja, razaranja i stradanja prilikom raspada Jugoslavije već i za mnoge nedaće u prethodnim istorijskim razdobljima.

 Svesni da u Predsedništvu imaju većinu, jer su u njemu predstavnici egzaktnih nauka brojniji od predstavnika društvenoistorijskih nauka, članovi Izvršnog odbora su glasanjem dobili podršku za svoj predlog da se zbornik „Velika Srbija – istine, zablude, zloupotrebe“ iz već pomenutih razloga ne štampa 2003. već 2004. godine. 

Ovim glasanjem majorizovana su tri Akademijina odeljenja (Istorijsko, Društvenih nauka, Jezika i književnosti). Njihove naučno kompetentne odluke o međunarodnom skupu i zborniku radova „Velika Srbija – istine, zablude, zloupotrebe“ su poništene preglasavanjem za oblast istorije naučno nekompetentnih članova SANU. 

Takvim postupkom nije dovedeno u pitanje samo objavljivanje zbornika „Velika Srbija...“ već i sve buduće odluke triju pomenutih samostalnih naučnih odeljenja.

Nezadovoljno ponašanjem Izvršnog odbora i odlukom Predsedništva SANU, Odeljenje istorijskih nauka je na svom skupu održanom 28. maja 2003. godine zaključilo „da nije problem u tome što je došlo do pomeranja u objavljivanju zbornika ’Velika Srbija... ’, već u tome kojom motivacijom je to učinjeno, a ta motivacija je apsolutno političke prirode i zbog toga je za članove Odeljenja neprihvatljiva. Odeljenje se gaasanjem izjasnilo o tome da se mora braniti samostalnost nauke i da zbog toga obrazloženje Izvršnog odbora i odluka Predsedništva o pomeranju datuma za objavljivanje zbornika ne mogu biti prihvaćeni“.

Ovakve ocene Odeljenja istorijskih nauka iskazane su i na Godišnjoj skupštini SANU održanoj 29. maja 2003. godine. Više akademika je oštro, s puno uverljivih činjenica kritikovalo ponašanje Izvršnog odbora naglasivši da je nepotrebno i štetno po nauku, po SANU i naše društvo u celini ispolitizovalo jednu naučno legitimnu a s nacionalnog i državnog stanovišta aktuelnu temu. Od predsednika SANU zatraženo je da stavi na glasanje predlog o tome da Skupština odbaci odluku Predsedništva o odlaganju štampanja zbornika „Velika Srbija...“ u 2004. godini. Predsednik se o taj predlog oglušio, a kad je od pojedinih akademika na to upozoren, glasanje se nije moglo obaviti zbog navodnog nedostatka kvoruma, iako tu činjenicu niko nije utvrdio. Tada, nimalo legitimno i nedemokratski, suprotno tradicionalnom ponašanju i odlučivanju u SANU, predsednik je, ne ograđujući se od motiva kojim je obrazlagano odlaganje štampanja zbornika „Velika Srbija...“ zaključio da će taj rukopis biti štampan početkom 2004. godine.

Imajući u vidu navedene činjenice s kojima je želeo da upozna čitaoce, Redakcioni odbor je odlučio da zbornik „Velika Srbija – istine, zablude, zloupotrebe“ ne objavljuje u izdanju SANU.

 Na tu odluku Odbor se odlučio zbog toga što ne može da prihvati politička obrazloženja koja su izneli članovi Izvršnog odbora. Povlačenjem zbornika „Velika Srbija...“ Redakcioni odbor želi da iskaže svoje neslaganje s Izvršnim odborom i delom Predsedništva, koji su pokazali i dokazali da su spremni da SANU podrede dnevnoj politici i da je na štetu nauke učine sluškinjom politike. Odluku o povlačenju zbornika.Redakcioni odbor doneo je i stoga što neće da se povinuje grupi ljudi okupljenoj oko Izvršnog odbora, koja se SANU nameće kao politički komesar, pa samovoljno procenjuje šta je oportuno a šta nije, koja je tema „vruća“ a koja „hladna“, koji trenutak je podesan za objavljivanje nekog rada a koji nije, koja materija je „osetljiva“ a koja nije, šta je „moralno“ a šta „nemoralno“ objaviti u izdanjima SANU. Redakcioni odbor smatra da zbornik radova „Velika Srbija...“ može i treba da bude podvrgnut naučnoj kritici, ali od kompetentnih stručnjaka a ne od onih koji o tome znaju malo ili nimalo, ali zato strahuju mnogo od samog naslova teme i imena „Velika Srbija“.

Redakcioni odbor nema iluzija da je ovim zbornikom rečeno sve što može da se kaže o temi „Velika Srbija – istine, zablude, zloupotrebe“. To pitanje osmotreno je sa stanovišta različitih naučnih disciplina: istorije, istorije umetnosti, sociologije, ekonomije, psihologije, prava, filozofije i politikologije. Organizacioni odbor skupa nije birao referente po srodnosti mišljenja.

Odbor je želeo da uspostavi dijalog i sa neistomišljenicima, ali žali što u tome nije u potpunosti uspeo. Redakcioni odbor smatra da su referenti odgovorili na mnoga suštinska pitanja, kako ranije tako i najnovije istorije. Dobijeni su naučno zasnovani odgovori na to kada počinju optužbe o Velikoj Srbiji, ko ih, kada, zašto i kako širi. Mnoga pitanja su pokrenuta ili dotaknuta, ali se očekuju i dodatna istraživanja. Ovaj zbornik nedvosmisleno pokazuje da je tema o Velikoj Srbiji ne samo od prvorazrednog naučnog nego i od izuzetnog nacionalno-političkog značaja.

Organizatori skupa nisu imali iluzija da će naučnim raspravama o pitanju Velike Srbije izmeniti stanje koje se tiče neosnovanih optužbi na račun Srba i Srbije. Radovi ovog zbornika pomoći će jednom delu naše javnosti da bolje shvati o čemu se tu radi i kakve se zakulisne i perfidne političke igre igraju na štetu srpskog naroda i naše države. O pitanju Velike Srbije dosad su govorili samo političari. Ovim zbornikom prvi put su o tom problemu progovorili naučnici. 

Zanimljivo je, ali nimalo ohrabrujuće to što su se, baš u SANU, u hramu nauke, našli ljudi kojima je zasmetao glas nauke.

Nema kompromisa sa političkim podvalama i istorijskim falsifikatima

Duboko nesaglasan s takvim ponašanjem unutar SANU, Redakcioni odbor odlučio je, koliko iz naučnih toliko i iz moralnih razloga, da zbornik „Velika Srbija – istine, zablude, zloupotrebe“ štampa u izdanju kuće koja ne zazire od naslova teme, koja nije spremna da se miri s političkim podvalama i istorijskim falsifikatima, da bira „pogodan“ trenutak kad će objaviti naučno proverene činjenice, da strah od objavljivanja naučnih istina proglašava političkom mudrošću i brigom za nacionalne i državne interese.

SKINI APLIKACIJU