PRVO MORALI U PEKING ILI MOSKVU: Kako je Srbija došla OD AMBASADORA SA AUTORITETOM do Marka Đurića

Diplomatski odnosi Amerike i Srbije traju skoro 140 godina, a predstavnici naše zemlje u Vašingtonu su u većini slučajeva bili karijerne diplomate.

Sve države sveta vode računa i dalje koga će poslati  u „najmoćniju zemlju“ i drže do toga da to budu iskusni ambasadori kojima će odlazak u američku prestonicu predstavljati vrhunac karijere.

Nekada se i u Jugoslaviji, ali i u predratnoj Srbiji mnogo pažnje pridavalo tome koga će Beogarad poslati za izaslanika u SAD. Uglavnom su to bili ambasadori, koji su pre Vašingtona „pekli zanat“ u Moskvi ili Pekingu.

Iskustvom u diplomatiji, ali i poznavanju pravila iste, ne može se pohvaliti danas imenovani diplomatski predstavnik Srbije u Vašingtonu – Marko Đurić.

Osim funkcije na mestu šefa Kancelarije za Kosovo i Metohiju i spoljnopolitičkog savetnika predsednika Srbije od 2012. do 2014. godine naš budući  ambasador u Vašingtonu nema iskustva  u politici, a još manje u diplomatiji.

Za razliku od  Đurića, čovek koga će zameniti,a kome je istekao mandat na mestu ambasadora u SAD,  Đerđ Matković je karijerni diplomata koji je skoro četrdeset godina u srpskoj diplomatiji, ali mu je vašingtonski mandat prvi u karijeri.

Oni koji su zatupali interese Srbije pred američkom velesilom od početka odnosa dve zemlje u najvećem broju slučajeva bili su „ozbiljni igrači“ diplomatije.

Prvi naš „izvanredni poslanik i opunomoćeni ministar“ u Americi bio je Ljubomir Mihailović, koji je u Vašington stigao u januaru 1917. i tamo ostao 20 meseci. Upamćen je, kao diplomata koji je u dramatičnom vremenu završnice Prvog svetskog rata znao da domaćinima predoči autentične interese i ciljeve Srbije, a svoju vladu podučava kako da se odnosi s velikom silom koja utiče na njenu sudbinu.

Nasledio ga je, kratko, Slavko Grujić, da bi, od oktobra 1922. ovu ulogu preuzeo Ante Tresić  Pavčić, čiji je mandat trajao četiri godine. Od maja 1927. na tom mestu je Vojislav  Antonjević, koga posle dve godine nasleđuje dr Leonida Pamtelić, koji ostaje sve do maja 1934.

Posle atentata na kralja Aleksandra u Marselju, u oktobru 1934, u Vašington kao prvi diplomata Kraljevine Jugoslavije odlazi Konstantin Fotić, koji, sticajem okolnosti, na tom položaju ostaje punih deset godina. Za vreme njegovog mandata, u oktobru 1942, menja mu se i titula: umesto poslanika postaje „izvanredni i opunomoćeni ambasador”, što će biti i zvanje svih njegovih naslednika.

Prvi ambasador „avnojske Jugoslavije” od 2. maja 1945. je Stanoje Simić , koji je bio diplomata i u Kraljevini Jugoslaviji, a u toku rata ambasador u Moskvi.

On će biti taj koji će u ime Jugoslavije potpisati Povelju UN, a kasnije je postao i ministar inostranih poslova.

Od jula 1946. ambasador je, pune četiri godine, Sava Kosanović, predratni političar i demokrata, koji je rat proveo u SAD i odatle pomagao oslobodilački pokret.

Prvi „partijski kadar” na mestu prvog diplomate u Vašingtonu je Vladimir Popović, koji dužnost preuzima juna 1950, u vreme kada se Beograd već odvojio od Moskve. Popović je u istoriji naše diplomatije ostao upamćen kao jedini dosad koji je bio ambasador u Vašingtonu, Moskvi i Pekingu. U Americi su ga zvali „ambasador s autoritetom”.

U njegovo vreme odnosi dve zemlje doživljavaju uspon. Nasledio ga je, u aprilu 1954, Leo Mates, dotle pomoćnik ministra inostranih poslova, koji za četiri godine daje nesumnjivi doprinos vezama, u okolnostima kada su Amerikanci imali razloga da nas ponovo sumnjiče, posle posete Hruščova Beogradu, kontrarevolucije u Budimpešti, susreta Tita, Nehrua i Nasera na Brionima gde se začinje Pokret nesvrstanosti…
Posle njega ambasador je Marko Nikezić od oktobra 1958. do novembra 1962 – i on će po povratku postati ministar inostranih poslova, a potom jedan od predvodnika „liberalizma” u političkom životu Srbije sa kojim će se Tito bespoštedno obračunati.

Novi ambasador je Veljko Mićunović, koji je prethodne četiri godine proveo u Moskvi, gde se gotovo svakodnevno sretao sa Nikitom Hruščovom. Od avgusta 1967. u Vašingtonu nas predstavlja Bogdan Crnobrnja, koga 1971. zamenjuje Toma Granfil. Slede potom Dimče Belovski, pa onda Budimir Lončar treći iz plejade ambasadora koji će  kasnije postati i šef diplomatije.

Pre nego što će početi naša unutrašnja kriza i s njom pogoršavanje  odnosa sa Amerikom, ambasadori su Mićo Rakić, prvi koji je na ovom mestu sa veoma skromnim diplomatskim znanjem. Sledeći je bio  Živorad Kovačević, koji u Vašington odlazi 1987, a napušta ga pre isteka mandata, jer nije bio po volji novom političkom vrhu u Srbiji –Slobodanu Miloševiću.

Tokom sankcija devedesetih, uSrbiju u SAD su predstavljali otpravnici poslova, a posle 5. oktobra u Vašington odlazi prvo Milan St. Protić, koji se brzo vraća, a nasleđuje ga Ivan Vujačić, profesor ekonomije čija su specijalnost uporedni privredni sistemi.  Posle Vujačića na mesto srpskog predstavnika u Vašingtonu dolazoi sada odlazeći ambassador Đerđ Matković.

(Glas javnosti/ O.M.)

SKINI APLIKACIJU