Zemljotres je Erdoganov kraj?
Autor: Glas javnosti
Erdoganova vladavina Turskom započela je u ruševinama koje je naneo zemljotres u Goldžuku 1999. godine. Ironija je što bi njegovu političku propast mogao da donese ovogodišnji zemljotres
„Danonoćno nas golica odsustvo nečega što nas inače tera da verujemo u njegovu snagu, moć i veličinu. (A nije bog)“.
Ove reči, koje je izgovorio dr Fatih Jasli, akademik sa Univerziteta Bolu Abant Izet Bajasal, opisuju osećanje mnogih Turaka, šokiranih razornim zemljotresom koji je protutnjio kroz južne delove države i susednu Siriju dana 6. februara 2023. godine.
Dva zemljotresa, magnituda 7.7 i 7.6, koji su pogodili distrikte Pazardžik i Elbistan regije Kahramanmaraš, ne samo da su uništili čitave delove grada, nego su za 24 časa skršili i tursku percepciju tzv. „omnipotentne države“, koju je stvorio predsednik Redžep Tajip Erdogan.
Neuspeh države
Ljudi su ostavljeni da se pitaju „gde je pomoć, gde je država“, dok očajnički čekaju pod ruševinama, a nacionalna infrastruktura – nekada ponos Erdoganove administracije – leži skrhana. Nedostatak adekvatne kampanje pružanja pomoći i nepristupačnost gradova usled nepovoljnih klimatskih uslova dodatno su doprineli su patnji pogođenog stanovništva.
Autoput Gaziantep-Adana takođe je uništen. Novootvoreni most u Malatiji srušio se, a aerodrom, čiji je krov oštećen, zatovren je za civilne letove. Hataju (Antiohija) se ne može pristupiti vazdušnim putem pošto je poletno-sletna staza, inače izgrađena u dolini Amuk protivno upozorenjima naučnika, teško oštećena. Većina bolnica u koje su se ranjenici u Hataju zaputili srušila se. A ni gradske većnice više ne postoje.
Trauma koju je stvorio zemljotres, pogodivši 10 vilajeta Turske, ogromna je. A pomešala se sa spoznajom da država nije u stanju da pomogne kada je potrebno.
Snimak koji je napravio Bolu Major Tandžu Ozkan, koji je u Elbistan stigao 24 sata nakon zemljotresa, prikazuje frenetično stanje preživelih, prepuštenih da i dalje čekaju pomoć. Dok je sravnjeni grad pokrivao beli snežni pokrivač, Ozkan je objasnio da nekolicina prisutnih spasilaca ne može da učini ništa. „Tamo ima živih ljudi“, rekao je pokazujući na hrpu ruševina.
Goldžučki zemljotres magnitude 7,4 rihtera iz 1999, koji je pogodio i Istanbul, takođe je poljuljao naciju očajničkim kricima onih koji su ostali ispod ruševina, a zauvek je promenio i nacionalnu politiku.
Mnogi koji pamte revolt protiv vlasti tokom katastrofe iz 1999. godine iznenađeni su otkrićem da je tada zapravo postojala funkcionalna država. Neuspeh u reagovanju na ovu najnoviju katastrofu nameće pitanja o spremnosti vlade i sposobnosti da pruži pomoć u vremenima krize.
Neadekvatan odgovor
Turska agencija za upravljanje krizama (AFAD), koja je u sastavu Ministarstva unutrašnjih poslova, odgovorna je za postupanje u nacionalnim katastrofama i hitnim slučajevima. Za razliku od mnogih zemalja u kojim su izvršni kadrovi za reagovanje u krizama vojni stručnjaci, kadar turske AFAD čine uglavnom diplomci verske škole Imam Hatip, sa upitnim kvalifikacijama. Agencija je takođe kritikovana zbog manjka osoblja i velikih koordinacionih problema.
U prvim kritičnim satima nakon zemljotresa, službenici AFAD ili nisu ni dolazili na lice mesta, ili su dolazili samo da sastave beleške. Nedostatak raspoložive opreme poput kranova i građevinskih mašina učinio je pristup pogođenim zonama još težim.
Iskusni crnomorski rudari nisu angažovani sve do 48 sati nakon zemljotresa. Još jedan kontrast je to kako je turska vojska razmeštena u vrlo kratkom roku nakon zemljotresa u Goldžuku 1999. godine, a ovog puta je upućeno svega 3.500 vojnika u prva 24 časa krize.
Građanska mobilizacija
Dana 7. februara, turska vlada proglasila je vanredno stanje (OHAL) u zoni katastrofe, kao i nedelju dana žalosti. Uprkos talasu podrške opozicionih opština i civilnog društva, vlada se suočila sa kritikama zbog sporog reagovanja i slabe pripremljenosti. Pored toga, turski Crveni polumesec praktično se nije mogao videti nigde na terenu.
Erdogan je na kritike odgovorio praskavo, obećavajući da će se kada za to dođe vreme obračunati sa „lažima“ i „izvrtanjima“ upućenih protiv njegove administracije. Međutim, već sledećeg dana, društvene mreže – koje civilni sektor koristi kako bi spasavao živote pomoću objava o traganju i spasavanju – ugašene su, što je izazvalo ogroman bes.
Pristup je obnovljen tek nakon što je popularni turski pevač Haluk Levent, poznat po svom humanitarnom radu, prozvao vlasti, a blokadu društvenih mreža nazvao „jednakim ubistvu“.
Uloga vojske
Možda je najkontroverznije pitanje reakcija turske vojske na katastrofu. Uprkos prisustvu 50.000 turskih vojnika u Siriji, svega 3.500 pripadnika vojske angažovano je u prva 24 časa zbog zemljotresa.
Ministar nacionalne odbrane Hulusi Akar bio je u pravu kada je objasnio da su turske snage zadržali klimatski uslovi i uništeni putni pravci. Ali neuspeh predsednika Erdogana da efektno mobiliše vojsku nije prošao neprimećeno.
Penzionisani oficiri koji su učestvovali u spasavanju 1999. u Goldžuku davali su upozorenja u prvim satima nakon februarske katastrofe. Penzionisani kontraadmiral Kem Gurdeniz predložio je slanje desantnih brodova u zaliv Iskenderun kako bi se pomoglo Hataji. Za to vreme, timovi iz Rusije, Španije i Izraela već su uspostavili poljske bolnice.
Eksperti ukazuju na činjenicu da su sposobnost i kapaciteti turske vojske da reaguje u ovakvim situacijama značajno smanjeni nakon, pa čak i pre neuspelog puča iz 2016. godine. Kao primer se navodi zatvaranje prestižne vojno-medicinske akademije Gulhan.
Penzionisani admiral Turker Erturk, bivši crnomorski komandant, naglašava značaj uloge vojske u reagovanju na prirodne katastrofe, kao i na spoljne pretnje:
„Vlada je uništila zdravstvene ustanove i sposobnosti turske vojske, kao i poljske bolnice. Takođe su doneli zakon koji sprečava vojsku da se meša u ta pitanja. Vojska je imala planove za bezbednost, javni red i pomoć pod nazivom EMASYA, kao i Plan za reagovanje na prirodne katastrofe nazvan DAFYAR. Erdogan je doneo zakone i uništio ih. On je sprečio vojsku da pohrli u pomoć narodu“.
Izbori i Erdoganova sudbina
Erdoganova dvadesetogodišnja vladavina Turskom započela je ranama koje je naneo zemljotres u Goldžuku 1999. godine. Ironija je što bi njegovu političku propast mogao da donese ovogodišnji zemljotres.
Dana 9. februara, turski zvaničnik rekao je za Rojters da „postoje ozbiljne poteškoće povodom održavanja izbora 14. maja“. Predsednik Erdogan ima pravo da odloži izbore samo u slučaju rata, što inače zahteva i odobrenje opozicije. Međutim, već postoje glasine da bi vanredno stanje mogao da iskoristi kao taktiku za odlaganje.
Erdogan je možda ovo već i nagovestio, bez direktnog spominjanja izbora: „Verujemo da ćemo okončati ovaj proces, što znači izgradnju stotina hiljada kuća sa pratećom infrastrukturom i superstrukturom, u kratkom roku. Treba mi godinu dana od vas“.
Orhan Bursali, kolumnista pri dnevnim novinama Ćumhurijet, deli ovo mišljenje, pošto smatra da se Erdogan plaši ozbiljnih gubitaka ukoliko se izbori održe u zakazano vreme. Bursali navodi loše ekonomske uslove i korupciju u Turskoj kao razloge za ovu kalkulaciju.
„Sada je ovaj veliki zemljotres stvorio prirodne uslove za odlaganje izbora. Ova šansa našla se u špilu Palate“, rekao je.
Sa druge strane, dr Fatih Jasli smatra da Erdoganovo pravo na odlaganje izbora postoji samo „u slučaju rata“, što on smatra udaljenom mogućnošću, čak i ukoliko predsednik postigne kompromis sa opozicijom.
Jasli tvrdi da su građevinski orijentisana ekonomija i politika bazirana na raspodeli zakupa, čega se Erdoganova Partija pravde i razvoja (AKP) držala 20 godina, kolabirale sa ovim zemljotresom. On ističe da turski bes nije ograničen na regione pogođene zemljotresom, nego se može videti svuda, što ometa predsednikove brižljivo satkane planove:
„Zemljotres je otežao Erdoganov položaj, koji je već bio u problemu i na klimavim nogama. On takođe uviđa da su mu šanse za pobedu na izborima održanim redovno male. Iz tog razloga – osim ukoliko se ne upusti u ludilo neograničenog odlaganja izbora – nema drugih opcija nego da vodi tvrđu politiku u danima koji dolaze, da uveća pritisak na opoziciju i povede državu ka izborima kroz atmosferu vanrednog stanja u kojoj se država koristi svim sredstvima“.
Spoljnopolitičke posledice
Spoljnopolitički analitičar i politikolog Ajdin Sezer upozorava da se Erdoganov AKP suočava sa teškom situacijom i ne može da probleme gurne pod tepih izgovora o dimenzijama zemljotresa, niti da devastaciju povezuje sa „sudbinom i religijom“, pa da javnost umiri raspodelom novčane pomoći, kao ranije.
Sezer smatra da „izbori nisu samo stvar transfera vlasti, nego opstanka AKP“. Ovo bi moglo da primora Erdogana da urgentno stvori dramatičnu situaciju u Siriji, koja bi mogla da se protumači kao „rat“.
U svetlu ovih okolnosti, krucijalno je shvatiti delikatno stanje turskih odnosa sa zapadnim NATO saveznicima, naročito u pogledu Sirije.
Iako je zemljotres sastavio sudbine Turske i Sirije na par minuta, značajno je što Ankara nije odgovorila na pozive da otvori granice i stvori vazdušni koridor za pomoć izvan teritorija pod kontrolom turskog savezničkog pokreta Hajat Tahrir al Šam (HTS), inače povezanog sa Al Kaidom.
Pre zemljotresa, Turska je uspostavila kontakt sa Damaskom preko ruske medijacije, što je već razgnevilo Vašington. Administracija Džoa Bajdena otvoreno se usprotivila bilo kakvom pomirenju između Ankare i sirijskog predsednika Bašara al Asada.
Skorašnji zemljotres u Turskoj i tekuća izborna agenda rasplamsale su usijanu debatu o smeru u kojem se država kreće. Sa protivljenjem Bajdenove administracije sirijskoj politici Ankare i finansijskim teretom zemljotresa, politički i ekonomski pritisak da se Turci pridruže sankcijama protiv Rusije višestruko se uvećao.
Turska posle zemljotresa
Procenjuje se da je turska ekonomija, koja se već mučila sa visokom inflacijom, visokim menjačkim stopama i opadajućim životnim standardom, pretrpela finansijsku štetu od preko 100 milijardi dolara usled zemljotresa. Pogođena zona je u nacionalnom izvozu imala udeo od 8.7 odsto, što vredi nekih 19,76 milijardi dolara, a tu je i uvećani rizik od pada proizvodnje i izvoza, kao i novog talasa emigracije iz dotičnog regiona.
Ovo je kontekst u kojem se diskutuje o dugoročnim pozajmicama Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), Svetske banke i EU. Sjedinjenim Državama i Evropskoj uniji i dalje je potrebna NATO članica Turska, ali predsednika Erdogana ne smatraju pouzdanim partnerom alijanse.
Ova katastrofa će verovatno uticati na politički i ekonomski balans unutar Turske, a unutrašnji ishod je nejasan. Erdoganov prvi korak nakon zemljotresa bio je telefoniranje liderima desničarskih stranaka turske opozicije – isključujući pritom lidera mejnstrim opozicije, odnosno socijal-demokratske Republikanske narodne partije (CHP), što aludira na mogućnost desničarske „vlade nacionalnog jedinstva“.
Ovaj scenario bi značio novo tursko prestrojavanje uz Zapad i SAD. Odlaganje izbora do jeseni kroz pomirenje sa opozicijom održalo bi politiku balansa između Istoka i Zapada, dok bi neograničeno odlaganje učvrstilo ideju skretanja ka Istoku.
Turska se suočava sa složenom političkom i ekonomskom situacijom, i nejasno je u kojem će pravcu država kratkoročno krenuti. Za to vreme, turski narod prolazi kroz traumu neizvesnosti i odsustva „svete države“.
SKINI APLIKACIJU
.png)
