TATJANA POTERJAHIN: Društvo i zajednica – gde je koren naših problema?

Šta je savremeno srpsko društvo? Kakvo je? Koliko se promenilo u toku poslednjih dvadeset, pedeset ili stotinu godina? Šta je sve izazvalo te promene?

Kraj prošle godine obeležilo je veliko interesovanje javnosti za slučaj nesrećno preminule jutjuberke Kristine Đukić. Tada je pokrenuta tema (internet) nasilja, ali ubrzo je čitava polemika završila u ćorsokaku. Na kraju ove godine ona doživljava svoj paradoksalni krešendo u sukobu Željka Mitrovića i Bogdana Ilića – Bake Praseta. Istovremeno, samoubistvo Mladena Dulića i okolnosti pod kojima se mladić odlučio na ovaj korak izazvali su novi talas zaprepašćenja, užasa i besa.

No čini se, nažalost, da ni ovog puta nikakva značajna pouka neće biti izvučena, ili se barem neće otvoreno i glasno govoriti o pravim uzrocima problema sa kojima se suočavamo. Trend razvodnjavanja i zataškavanja proističe iz potrebe da se započeti procesi promene svesti i prisilne kulturne transformacije po svaku cenu nastave.

Bez obzira na to da li ste odlučili da napišete objavu na nekoj od društvenih mreža ili ste pozvani u TV emisiju (kao analitičar opšte prakse ili stručnjak za neku konkretnu temu), da li vam ističe rok za pisanje redovne kolumne a sa njim i vreme da detaljno istražite problem kojim se bavite – nećete pogrešiti ako dramatičnim tonom zaključite da, o čemu god da se radi, nisu krivi (samo) pojedinci već čitavo društvo.

Termin „društvo” ponekad se zameni pojmom „sistem”, jer u suštini poseduju približan stepen univerzalnosti i pokrivaju kako odsustvo jasnih i tačnih uvida tako i konkretnih predloga da se problem reši. Ponekada ovaj pristup poprima ispovednu formu sa tendencijom da podstakne preobražaj – „svi smo mi krivi” – ali dugoročno praćenje masovnog deklarativnog prihvatanja krivice za sve i svašta što se događa u svetu oko nas pokazuje da katarza zahteva drugačiju perspektivu i odnos prema realnosti u kojoj živimo.

Fraza „krivo je društvo” poseduje potencijal da dovede do poželjne promene taman koliko i stihovi „krivo je more” (ako ne i manje). Društvo je odgovorno za ono što se događa unutar njega, u onoj meri u kojoj je voda mokra, no ispitivanje osobina i bezbednosti vode za upotrebu nikada se, iz razumljivih razloga, ne završava na konstatatovanju ove proste činjenice.

Istina je da povremeno možemo naići na pokušaje da se približnije odredi specifični faktor koji je do određene situacije doveo, ali takve analize se najčešće završavaju na pukom nabrajanju okolnosti. Procese i odnose među činiocima unutar samog društva – a posebno uzroke – retko ko uopšte pokušava da otključa.

Ovu ogromnu prazninu iskorišćavaju, naravno, mediji, sa svoja dva jasno profilisana cilja – da steknu profit i da iskoriste svaku mogućnost za ideološku manipulaciju ciljnom grupom ili celokupnom populacijom. Osim opštih mesta i formulacija koje imaju za cilj da izazovu bes, rezignaciju i neretko nacionalni stid kod čitalaca ili gledalaca, oni dosledno i doslovno ne nude ništa.

Senzacionalizam je postao pravilo, lešinarenje je kanonizovano, pitanje je samo kuda će gnev mase biti usmeren, ko je odabran da bude heroj a ko zlikovac, sa kojim od aktera neke realne životne drame publika treba da se identifikuje a za koga da smišlja što okrutnije kazne. Ali kad se haos i hajka stišaju, sa osećajem lične pravednosti zbog toga što je bio na pravoj strani, a zapravo na onoj koju su mu mediji odredili, pojedinac i njegov život ostaju isti, te je okvir za novu tragediju, dramu ili zločin nenarušen. Reklo bi se, drugačije i ne može biti kad je, na kraju krajeva, ključni akter uvek društvo – ta sui generis mašina savršeno pogodna za svaljivanje krivice.

Odnos između pojedinca i društva je jedno od najintrigantnijih antropoloških pitanja. Način na koji utiču jedno na drugo pokušavale su da rekonstruišu različite naučne discipline i škole mišljenja unutar njih, no činjenica je da brojne uočene univerzalnosti i zakoni koegzistiraju sa specifičnostima i izuzecima. Društvene nauke nisu egzaktne, što ne znači da je najbolje što mogu da ponude konstatacija da se svi pojedinačni društveni činioci u datom trenutku nalaze u nekoj vrsti međuzavisnog odnosa sa društvom kao celinom.

Da bi se istražila odgovornost neophodno je pre svega definisati optuženi entitet. To znači – sprovesti ono što bi bila bakteriološka analiza u paraleli sa vodom. Ono što društvenu analizu čini još složenijom jeste činjenica da nas ne interesuje samo kakvo je društvo sada – da bismo razumeli načine na koje funkcioniše i vrednosti na kojima se temelji moramo da istražimo prošlost, ali i da načinimo uporedno istraživanje onih društava sa kojima je postojala i postoji interakcija i kulturna razmena. To znači mnogo statistike – ali brojevi ne objašnjavaju činjenice – dakle antropološki metod je neophodan, premda multidisciplinarni pristup svakako daje najtemeljnije rezultate.

Šta je dakle savremeno srpsko društvo? Kakvo je? Koliko se promenilo u toku poslednjih dvadeset, pedeset ili stotinu godina? Šta je sve izazvalo te promene? Neretko možemo čuti da danas živimo u dubokom patrijarhatu. Pisala sam više puta o tome. Ovakav zaključak je besmislica koju mogu iznedriti samo teoretičari koji ili ne poznaju srpsko tradicijsko društvo i patrijarhat, ili žele da ih zloupotrebe.

Dugo smo bili „društvo u tranziciji” – danas je prelazak vlasništva iz državnog u privatno uglavnom okončan, ali proces evroatlantskih integracija nije. Autohtone sile otpora ideji evropskih integracija svakodnevno postaju jače, ali i pritisci iznutra i spolja da one budu slomljene. Identitetski rat nikada nije prestao, ali danas poprima apokaliptične razmere – narod i političko-birokratske elite podržane stranim kapitalom nalaze se u sukobu koji iz latentnog svakog časa može da eskalira u otvoreni.

Kulturni inženjering je, od umetnosti do TV reklame, prodro u sve oblasti misli i duha. Globalistička agenda sa svim svojim atributima i privescima ušla je dublje nego ikada u institucije države, ali i u privatni prostor pojedinca neprekidno suočenog sa strahom koji nije odraz paranoje. Vizija budućnosti u kojoj „nećemo posedovati ništa ali ćemo biti srećni” za čoveka u Srbiji još uvek je neprihvatljiva. Iako on ima pravo da odbije način života koji mu se ne dopada, svestan je činjenice da ne poseduje logistiku i resurse da se odupre volji globalne vlade.

Saznanje da sistem zadobija sve više instrumenata moći, da su nadnacionalni sudovi za ljudska prava, socijalne službe, škole i ministarstva(uvek u kolaboraciji sa nekom stranom instancom) praktično suvlasnici njegovog prava na odlučivanje o sopstvenom životu, ali i životima rođene dece, pojedinca drži u stanju neprekidne napetosti. Kada se na sve to doda politika protežiranja stranih investitora na račun domaćeg proizvođača, što je praktično rezultiralo slomom srpske privrede i poljoprivrede, povećava se osećaj finansijske neizvesnosti i zavisnosti od centara moći čiji predstavnici iznova dolaze sa novim uslovima i ucenama. Jasno je da tenzije u društvu mogu samo da rastu.

Pritisak na porodicu je naročito snažan. Kada Slavica Đukić Dejanović na javnom servisu izgovori da žena „naravno” ne treba da rodi više od četvoro dece – jer je to preporuka SZO – postaje očigledno u kojoj meri su suverenitet pojedinca i porodice ugroženi. Slikovit primer bila bi i kovid histerija koju smo, naposletku, izgleda ostavili iza sebe. Feministička i LGBTQ+ agenda nadovezuje se na  „emancipatorske” uticaje kojima je naše društvo izloženo već gotovo stotinu godina. Zapadna, pre svega američka popularna kultura čiji je prodor u svako domaćinstvo omogućila televizija, deformisala je prirodne procese promene u našem društvu i izložila ga opasnosti kulturne asimilacije.

Uprkos konstantnom izveštavanju o slučajevima porodičnog nasilja, mediji ali i pojedinačni odgovorni politički i društveni delatnici izbegavaju javnost da upoznaju sa statistikom koja bi omogućila precizan uvid u eskalaciju ove pojave. Pretpostavka da je nekada u našem društvu bilo više porodičnog nasilja, ali da se za to ne zna – naivna je, nenaučna i zlonamerna. Zapravo, tek sa razaranjem porodične zadruge i porodice uopšte, stepen nasilja u porodici počinje da raste. Budući da feminističke strukture insistiraju na politici otuđenja i konfrontacije muškaraca i žena, možemo i po ovom pitanju očekivati pogoršanje.

Individualizam kao ključni duhovni oslonac globalističkog modela sveta direktno je suprotstavljen tradicionalnom načinu života u Srbiji. Snažna svest o povezanosti na temelju istih vrednosti, zajedničke prošlosti, nacionalnog i verskog identiteta, upućenost jednih na druge u okviru seoske ili varoške zajednice izgradila je familijarnost i bliskost, te visok stepen empatije kao društvenu vrednost. Potpuno suprotan ideal samodovoljnosti i privatnosti koja nema alternativu uvezen je sa Zapada – kao produkt progresa i idealni tip življenja – i plasira se praktično svakodnevno sa različitih portala i televizija, platformi za gledanje serija i filmova itd.

Na internetu cveta siva zona u kojoj se brojni „životni treneri” na svojim poslovnim profilima potpisuju kao doktori, promovišući otvoreni egoizam koji je poslednja etapa evropskog ateističkog humanizma. Ukoliko vam ne smeta to što vas ujna ili komšija na slavi pitaju da li ste diplomirali, imate li devojku ili momka, verovatno niste postavili „zdrave granice”, te nemate samopoštovanje. Isključena je mogućnost da jednostavno osećate povezanost sa članovima svoje zajednice i nemate problem da podelite sa njima detalje iz svog života, budući da verujete u njihovu dobronamernost. Ideje da nam je bližnji neprijatelj, da su životinje dobre a ljudi zli (kancer planete, kako se često navodi), da se naš život ne tiče nikoga osim nas samih i da nismo nikome ništa dužni u direktnoj su i očiglednoj vezi sa padom empatije u populaciji.

Opšte je poznat običaj iz naše tradicijske kulture da se u domaćinstvo čiji je član preminuo odlazi bez obzira na odnose između dve porodice i njenih članova, kako bi se ponudili pomoć i saosećanje. Srpsko društvo je, dakle, u dalekoj prošlosti prepoznavalo tragediju pojedinca kao tačku u kojoj sve međuljudske razmirice treba ostaviti sa strane, jer zajednica zahteva da se ranjivom ili unesrećenom pomogne. To takođe proističe iz hrišćanskog morala na kome je staro srpsko društvo zasnovano.

Problem sa empatijom teško se može detektovati u našoj prošlosti, osim na nivou aberantnog pojedinca. Naravno, to ne znači da bi naše društo, neizloženo opisanim pritiscima danas bilo savršeno ili da je ikada takvo bilo. Naravno da i ovde, kao u svakoj ljudskoj zajednici, postoje destruktivna i autodestruktivna izobličenja, no nasilje je dovelo do njihove hipertrofije – uz instalaciju sasvim novih društvenih anomalija na koje domaće društvo nije umelo niti imalo vremena da se aklimatizuje i da adekvatno odgovori. Govorimo o složenim mehanizmima čije razumevanje i analiza zahtevaju, razume se, mnogo više pažnje i prostora nego što ovaj tekst dozvoljava.

Ako nasilje rađa nasilje ne treba da se čudimo što su crne hronike omiljena rubrika agendaša i zlatna koka masovnih medija. Interes onih koji naše društvo neprekidno izlažu ucenama i pritiscima, te nasilnim procesima „promene svesti” svakako nije uspostavljanje harmonije i reda. Naprotiv, samo potpuno pucanje starog sistema – koji se još tvrdokorno opire samoukidanju – može osigurati uspostavljanje novog. A to je globalni model individualističkog potrošačkog anti-društva.

U suštini, nije sporna teza da je društvena odgovornost uvek prisutna, no pravo je pitanje ko je odgovoran za sadašnje stanje našeg društva i zašto je ono danas manje humano nego što je bilo pre stotinu godina. Ako vam ova pretpostavka zvuči nelogično ili nebulozno, moguće je da ste nedovoljno istraživali prošlost ili ste se o njoj obaveštavali iz ideološki kontaminiranih izvora.

Izloženi smo socijalnom nasilju čiji je cilj ukalupljivanje našeg društva u globalistički model. Društvo, razume se, kao i pojedinac, pruža otpor. Neki odgovori su konstruktivni, neki nisu. Sve dok ovi pritisci budu postojali – posledice će biti štetne i traumatične. Moglo bi biti da je jedina šansa za relaksaciju tenzija, smanjenje stope nasilja i nehumanog ponašanja upravo prestanak represije sa strane i neutralisanje meke moći Zapada, prekid svih procesa integracija koje štete našem društvu, te modernizacija našeg autohtonog društvenog modela unutar njegove sopstvene logike i vrednosti.

Tajana Poterjahin rođena je 1987. godine u Beogradu. Diplomirala je etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je romana „Mučitelj“ (Novi književni krug, 2012), „Varoška legenda: Prvi sneg“ (Čigoja štampa, 2017; Dereta, 2021) i „Varoška legenda: Đavolji tefter“ (Dereta, 2021).

SKINI APLIKACIJU