DUŠAN ILIĆ: Fudbalski dres kao odraz nacionalne identitetske politike

Dok Mađari, Poljaci i Italijani čuvaju svoje tradicije, a Hrvati i Nemci obnavljaju svoje „stare“ simbole, Srbi i Rusi eksperimentišu svojim identitetom i gaze svoju heraldiku

Ovih dana održava se 22. svetsko prvenstvo u fudbalu. Po prvi put, Mundijal se organizuje u ovo doba godine, a prvi put domaćin je jedna arapska, muslimanska i bliskoistočna zemlja – Katar. Iako bi o specifičnostima ovog prvenstva moglo još dosta da se govori, posebno o sramnom izbacivanju reprezentacije Rusije iz baraža za odlazak na Mundijal iz čisto političkih razloga, u ovom tekstu naročito ćemo se osvrnuti na nacionalne fudbalske dresove koje zemlje učesnice nose u Kataru.

Zašto je, naizgled sporedna priča o fudbalskim dresovima, važna za identitet jedne zemlje? Prevashodno iz razloga što dres predstavlja jedan od najupečatljivijih vizuelnih izraza nacionalne simbolike. Zbog toga je odnos prema dresu, njegovom dizajnu i odabranim bojama, samo jedan od odraza stanja nacionalnog duha jednog naroda, odnosno nacionalne kulturne politike konkretne države.

Zašto je fudbalski dres vernija slika nacionalne simbolike od dresova u drugim sportskim disciplinama? Ponajviše iz razloga što se ovaj sport naziva najvažnijom sporednom stvari na planeti, ali i iz jednog praktičnijeg razloga. Naime, fudbalski dresovi, za razliku od drugih sportova, imaju tri komponente: majicu, šorts i štucne. Imajući u vidu da su najveći broj državnih zastava trobojnice (trikolore), jasno je da se nacionalne boje jedne zemlje mogu najvernije prikazati na fudbalskom dresu. U ovom tekstu se nećemo baviti detaljima, odnosno šarama, stilizacijom grba, dizajnom pojedinih proizvođača i tome slično, nego isključivo upotrebom i rasporedom boja na reprezentativnom dresu.

Vizuelni identitet

Pošto ova tema ponajviše pogađa društva sa ozbiljnom identitetskom konfuzijom ili društva u kojima globalističke elite predano rade na zatiranju identiteta, posebnu pažnju valja posvetiti evropskim selekcijama. Do pre petnaestak godina, odnosno u vreme dok nije započelo eksperimentisanje na ovom planu, dres je uglavnom bio kopija trobojne zastave. Primera radi, zastave Francuske ili Jugoslavije (plavo-belo-crvena trobojnica) preslikavane su na dresove, na taj način što bi majica bila plave, šorts bele, a štucne crvene boje. Na taj način se preko dresova vizuelno održavala veza sa nacionalnom simbolikom oličenom u zastavi. Pomoćni dres bivao je uprošćeniji, tako što bi boje majice i šortsa bile zamenjene, a boje štucne pratile pomoćnu boju majice. Tako se dobijala pomoćna, belo-plavo-bela kombinacija, koja bi ređe bila potpuno uprošćena – jednobojna bela.

Takav princip pratile su i druge reprezentacije sa trobojnom zastavom, poput Mađarske, Hrvatske, Meksika, Egipta, Kameruna, Estonije itd. No, dobar deo zastava jesu dvobojne. Radi se o većini nordijskih zemalja, zatim državama Pirinejskog poluostrva, ali i brojnim novim državama nastalim raspadom nekadašnjih socijalističkih federacija, kao i nekim starim državama, poput Austrije, Švajcarske, britanskim zemljama itd. Ovde je uglavnom primenjivan princip da se dve boje kombinuju naizmenično. Na primer, ako je danska zastava crvena sa belim krstom, onda je osnovna kombinacija crveno-belo-crvena, dok je pomoćna obrnuta, belo-crveno-bela. Zato npr. Portugal koristi crveno-zeleno-crvenu kombinaciju, imajući u vidu da na njegovoj zastavi dominira crvena u odnosu na zelenu boju. Druga opcija je da glavni dres bude kompletno u jednoj boji, dok bi pomoćni bio kompletno u drugoj boji. Grčka, Ukrajina i Kipar su najbolji primeri takvog kombinovanja.

Pojedine zemlje imaju svoje specifičnosti koje na poseban način određuju i njihov vizuelni identitet u tim slučajevima. Najistaknutiji primeri jesu reprezentacije Holandije i Italije. Naime, Holandija je nadaleko čuvena po svojoj narandžastoj boji, koja je u stvari boja kraljevske kuće Oranž-Nasau, a koja je bila prva boja na prvobitnoj holandskoj trobojnici iz 17. veka. Sa druge strane, Italijani nose tradicionalne azurno-plave dresove, jer su takvi dresovi ustanovljeni još 1911. godine, u čast njihove tadašnje dinastije Savoja, koja je ovu nijansu smatrala svojom. No, mnogi se pitaju zašto su nemačke fudbalske boje belo-crno-bele, kada im zastava ima potpuno drugačiji izgled. Vodeći se „francuskom“ logikom, ovakav nemački dres bi mogao biti pomoćni dres iz vremena Nemačkog carstva, kada je zastava bila crno-belo-crvena. Međutim, teško je naći objašnjenje zašto je španski dres trenutno potpuno crveni, a tradicionalno crveno-plavo-plavi, kad je zastava ove zemlje crveno-žuto-crvena. Jedini mogući odgovor bio mogao biti da se time održava tradicija iz predratnog doba, kada se još uvek nije toliko polagalo na izgled fudbalskih dresova.

Odraz nacionalnog nemara

Proteklih godina, kako smo već rekli, dosta je eksperimentisano na ovom polju. Razbijane su tradicionalne trobojne i dvobojne kombinacije, te se sve češće prelazilo na potpuno jednobojne dresove. Pa je jedno vreme Francuska nosila potpuno plave, Portugal i Španija potpuno crvene, a Nemačka i Engleska potpuno bele odevne kombinacije. Ili se išlo još dalje, pa su trobojni svođeni na dvobojne dresove, sa čudnim rasporedom boja, gde bi majica i šorts bili jedne, a štucne druge boje. Takođe, sve češće se događa da i majice i štucne postaju dvobojne, iako nisu izvorno bile takve. Sa jedne strane, veliki broj država je napravio konfuziju sa vizuelnim identitetom svoje reprezentacije, ubacujući sivu boju ili fluorescentne boje, koje potpuno obezličavaju nacionalne tradicije.

Neke su otišle još dalje. Tako je na primer Škotska jedno vreme nosila ružičaste majice, koje nemaju nikakve veze sa tamošnjim tradicijama, osim ako reprezentacija ove zemlje nije želela da feminizira svoje dresove. Sa druge strane, pojedine selekcije u poslednje vreme odabirom konkretnih boja pokazuju privrženost određenim tradicijama, koje mogu biti veoma sporne. Tako na primer, pomoćni dres reprezentacije Hrvatske je već nekoliko godina potpuno crn, iako ove boje nema ni na zastavi ni na grbu ove države. Jedino utemeljenje koje se može naći jeste iskazivanje poštovanja prema zloglasnoj Crnoj legiji Jure Francetića ili generalno ustaškoj ideologiji, čiji je jedan od zaštitnih znakova bila crna uniforma. Takođe, sve češće se kao pomoćni dres Nemačke javlja crno-belo-crna varijanta, koja umnogome podseća na period Rajha, kada su ovakve boje dominirale tamošnjom heraldikom.

Kada je reč o reprezentaciji Srbije, situacija sa dresovima predstavlja možda i najverniji odraz nacionalnog nemara naše države i društva prema sopstvenim simbolima. Naime, od obnove državnosti 2006. godine, nakon 88 godina uveden je crveno-plavo-beli dres, što je odražavalo raspored boja na srpskoj trobojnici, ali i srpsku narodnu nošnju u dinarskim krajevima. U pojedinim situacijama dešavalo se da zbog podudaranja sa protivničkom selekcijom, osnovni dres bude uprošćen, crveno-plavo-crveni.

U retkim slučajevima glavna odevna kombinacija naših fudbalera bila bi crveno-belo-crvena, što nije bez istorijskog utemeljenja, imajući u vidu da južnosrpska (makedonska) narodna nošnja čuva i dan danas ovakav raspored boja. Kuriozitet je da jedna zastava iz vremena cara Dušana ima isti raspored, što je pojedine heraldičare navelo da je steg Srpskog carstva ličio na današnju zastavu Austrije. Bilo kako bilo, u periodu od 2006-2014. godine, srpski nacionalni dresovi pratili su našu nacionalnu simboliku. Bilo je pojedinih eksperimenata koji su se ticali konkretnog dizajna. Na primer, na Mundijalu 2010. godine kada su naši reprezentativci na majicama nosili stilizovani skandinavski krst, ali to nije narušavalo vizuelnu predstavu srpske trobojnice.

Međutim, u poslednjih devet godina gotovo se ustalila praksa da srpski dresovi budu potpuno crveni. Niko nikada nije dao objašnjenje za ovakav potez. Takođe, sve češće ta „crvena“ boja i ne predstavlja crvenu boje sa naše zastave, već predstavlja pojedine svetlije nijanse crvene, koje pod različitim osvetljenjem više liče na ružičastu. Poslednja država koja je na ovim prostorima imala potpuno crvenu boju bila je kratkotrajna Mađarska Sovjetska Republika Bele Kuna (1919), pa je nerazumljivo zašto bi naši dresovi trebalo da budu kompletno crveni. Sa druge strane, ružičasta boja možda jeste primerena odrastanju devojčica, ali kakve ona veze ima sa našom simbolikom, meni nije poznato. Jedino, ako nam, nakon feminizacije vojske, nije želja da feminizujemo i vizuelni identitet muške fudbalske reprezentacije.

Srpskim stopama ide i Rusija, koja se nakon prvih nekoliko godina nakon raspada SSSR, kada je praktikovala ruske nacionalne boje – belo-plavo-crveno, brže bolje, poslednjih petnaestak godina, vratila svojim neprebolnim sovjetskim tradicijama i crvenim dresovima. Tako da je današnji ruski dres potpuna kopija nekadašnjeg sovjetskog. Od slične boljke pate i naši nacionalni savezi u košarci i odbojci, koji su srpskim selekcijama vratili neprebolni plavi dres, simbol jugoslovenskog sporta.

I dok, sa jedne strane, Mađari i Poljaci, Holanđani i Italijani, čuvaju svoje tradicije, a Hrvati i Nemci obnavljaju svoje „stare“ simbole, Srbi i Rusi eksperimentišu svojim identitetom i gaze svoju heraldiku. Ili to radi neko drugi u njihovo ime. Stoga, i ne treba da čude rezultati koje spomenute selekcije ostvaruju na terenu.

SKINI APLIKACIJU