DRAGAN BISENIĆ: Sukob svetova na šahovskoj tabli (2)

Beograd je Fišeru bio ne samo mesto na kojem je učinio prestup zbog kojeg mu je pretila deportacija i zatvorska kazna, nego i grad u kojem je želeo da igra „meč stoleća” sa Borisom Spaskim

Fišer je u Njujork došao 27. juna jer je sledećeg dana imao novu kartu za Rejkjavik, ali se opet nije pojavio u avionu. Njegov advokat Endrju Dejvis svedoči da su on i Fišer na vreme došli na aerodrom, ali da je Fišer odlučio da kupi budilnik u nekoj radnji, i kada je krenuo ka avionu video je gomilu paparaca i okrenuo se nazad.

Pošto vreme još nije prekoračeno, organizatori su se pripremali kao da će susret početi 1. jula, ali na dan početka meča (subota) objavljen je članak, državne sovjetske novinske agencije TASS, koja je Fišerovo ponašanje nazvala „odvratnim iživljavanjem”. Krah meča bio je na pomolu. U pet popodne u Nacionalnom teatru održan je koktel povodom početka meča na kojem su se okupili svi: predsednik Islanda, predsednik vlade, članovi kabineta. Mesto pored Spaskog bilo je prazno. Kada su se zvanice razišle, nastupili su problemi.

Niko nije znao šta dalje da radi. Predsednik Islandske šahovske federacije Gudmund Torarinson obratio se premijeru Olafu Johansonu moleći ga da se obrati Beloj kući, da vidi šta Nikson može da učini. Nikson je odbio da u tome učestvuje, shvatajući da Bela kuća ništa ne može da pomogne. Ipak, odlučio je da na razgovor pozove dugogodišnjeg proverenog američkog diplomatu Teodora Tremblija.

Danas svaki američki đak zna da su Ameriku još 500 godina pre Kolumba otkrili islandski vikinzi i da je prvo belo dete koje se rodilo u Novom svetu bilo Islanđanin. Nisu se slučajno američke kosmičke ekspedicije na Mars u 1976. zvale „Viking I” i „Viking II”. Početkom sedamdesetih Island se nalazio u komplikovanoj situaciji. Na izborima 1971. pobedio je levi blok, nazvan „Narodni savez”. U pitanje je došlo i američko vojno prisustvo na ostrvu. Island je bio jedini član NATO-a koji nema svoju vojsku: još 1951. zaključio je ugovor sa SAD o zajedničkoj odbrani i od tada američka pomorska baza na Keflaviku bila je važan oslonac atlantske strategije. Iz Keflavika i baze na Azorima pratili su se sovjetski brodovi i podmornice u Severnom Atlantiku. Zajedno s tim, baza u Keflaviku bila je izvorom blagostanja za hiljade stanovnika ostrva. Vladajuća koalacija bila je pred teškim izborom.

Čekajući Bobija

Teodor Trembli je shvatio da u toj situaciji ne bi bilo zgoreg otkazati pomoć Islanđanima. Njega su ionako nervirali Fišerovi advokati sa apsurdnim zahtevima – nadoknaditi Fišeru gubitke za ovo ili ono ili obezbediti mu celodnevno obezbeđenje u kojem bi bila četiri marinca!? On je video da Rusi dobijaju propagandnu bitku.

Posle razgovora sa premijerom Islanda Johansenom, Trembli je napisao telegram koji je poslao na tri adrese: Stejt department, Savet za nacionalnu bezbednost i CIA. Islandska strana želi da iskoristi priliku i da utiče na Fišera, izvestio je on. Svedočenje o ovome može se naći u memoarima kod Henrija Kisindžera, pošto se i on lično kao državni sekretar upetljao u šahovski problem. Kisindžer svedoči da ne može da se seti odakle je saznao za burna dešavanja u vezi sa šahovskim mečom u Rejkjaviku, iz telegrama ili iz štampe, ali da je odlučio da pozove Fišera. „Pozvao sam ga i rekao mu: ‘Amerika želi da ideš i da rasturiš te Ruse’.”

Očevici tvrde da je ova rečenica preobratila Bobija. „Odlučio sam da su interesi moje zemlje iznad mojih ličnih”, rekao je kasnije. U to vreme, Fišerovi advokati zamolili su Maksa Evea da odloži početak meča zbog bolesti izazivača – njihov klijent, izjavili su oni, bio je iznuren i to su dokazivali potvrdom lekara. Potvrda lekara nije bila dostavljena, ali je Eve odlučio da pomeri početak meča i odredio da žreb bude održan 4. jula. Moskva je negodovala ali se složila, poručivši da ako tog dana meč ne počne, ona će smatrati da su za to odgovorni izazivač i rukovodstvo FIDA sa svim posledicama koje iz toga proističu.

Bez obzira na plamen patriotskih osećanja, Fišer je nastavio s kapricima. Događaj koji ga je definitivno prelomio da otputuje na Island zbio se 3. jula. Tog dana britanski industrijalac Džejms Slejter objavio je da je odlučio da udvostruči nagradni fond – na islandskih 125.000 dolara on dodaje istu svotu. Uveče 3. jula njegov automobil u kojem je bio Fišer ulio se u reku drugih automobila koja se kretala u pravcu aerodroma Kenedi. Dan je bio predpaznični i auto put preopterećen. Let predviđen za 19.30 odložen je do 22.00. Fišerovo ukrcavanje u avion nadgledali su agenti KGB i CIA. Čim je avion poleteo, hitno su obavestili svoja Ministarstva inostranih poslova.

Avion je rano ujutru sleteo na aerodrom Keflavik. Kolona koja priliči šefovima država odvela je Fišera do hotela van grada. Pol Maršal je likujući sazvao pres konferenciju na kojoj se izvinio u Fišerovo ime zakašnjenje i zahvalio Spaskom na strpljenju.

Sovjetska parapsihologija

Strasti su onda proključale u Moskvi. Kako u svojoj knjizi Fišer ide u rat pišu Dejvid Edmonds i Džon Ejdinov, šef odeljenja za propagandu CK KPSS, kasniji prvi saradnik Mihaila Gorbačova, Aleksandar Jakovljev, „bio je rezjaren” činom „ponižavanja” sovjetskog šampiona i naredio je Ivonjinu da odmah vrati Spaskog. Preplašeni Ivonjin obratio se psihologu za konsultacije: na koji način je mogućno ubediti Spaskog da se vrati, ukoliko on hoće da ostane? Ova činjenica kao i činjenica da je u timu Spaskog bio magistar psihologije, poslužili su Fišeru za tvrdnje tokom meča da se na njega deluju „sovjetski parapsiholozi” i da zahteva da se rivali oblože staklenom kuglom!

Sitacija u tom času nije bila jednostavna. Spaskom nije bilo moguće reći ništa što bi sugerisalo na partijsku liniju jer to on nipošto nije trpeo, pa se kao mogućnost razmatrala opcija da se vrati na zahtev sportskog društva „Lokomotiva”, gde je formalno bio zaposlen, pod pretnjom otpuštanja s „posla”, ali je bilo potpuno nepoznato da li bi to uvredilo šampiona. Ruski novinari svedoče da je ministar sporta Sergej Pavlov obećao Spaskom trijumfalan doček, ukoliko se meč otkaže.

Događaji u Rejkjaviku zbivali su se munjevitom brzinom. U podne 4. jula Bobi Fišer se nije pojavio na žrebu, poslavši svog sekundanta Vilijama Lombardija. Po pravilima FIDA, on je morao lično da bude na žrebu. Maks Eve nije hteo da žreb bude održan bez Fišera, ali se u to umešao Spaski. On je izvadio iz džepa već ranije pripremljeno saopštenje koje je pročitao na ruskom: „Javno mnjenje u SSSR i ja lično smo razočarani Fišerovim ponašanjem. Po opštim ljudskim normama, on je u potpunosti diskreditovao sebe. Samim tim on je u mojim očima doveo u sumnju svoja moralna prava da igra meč za titulu prvaka sveta. Danas, da bi se uopšte očuvala nada za održavanje susreta, potrebno je Fišer bude pravedno kažnjen. Samo posle toga, ja mogu da ponovo razmotrim pitanje održavanja susreta”, rekao je Spaski.

Ostalo je nejasno kakva je kazna za Fišera koju zahteva sovjetska strana. Počelo se sa iznurujućim pregovorima da bi se na kraju razjasnilo da Rusi žele da se prva partija registruje kao pobeda Spaskog. Svima je bilo jasno da će u tom slučaju Fišer napustiti meč.

Glavni sudija meča, Lotar Šmit, pokušao je da od svega napravi šalu: „Kako bi bilo da počne s jednim pešakom fore?” Sekundanti šampiona su se nasmejali, ali su ostali pri svome. Direktiva Moskve bila je odlučna. Poslednji krug pregovora počeo je u četiri ujutru. Iznureni Eve je objavio: „Ne vidim drugi izlaz. Objavljujem da je Fišer izgubio prvu partiju”. U tom času ozario se Gudmund Torarinson. „To nije mogućno”, rekao je. „Po šahovskim pravilima nije mogućno izgubiti ukoliko nisu uključeni satovi za merenje vremena. Mi to nismo učinili i to je naša greška”. Na ovaj argument, sovjetski predstavnici nisu našli kontraodgovor.

Specijalni izaslanik Trimbli pokušao je u međuvremenu da popravi propagandnu štetu koju je proizvelo Fišerovo ponašanje. Pretendent je dobio krajnje nesimpatičnu auru u svetskoj javnosti. Rezultat svega bilo je pismo koje je Fišer napisao svojeručno i u kojem je predlagao Spaskom da se sasvim odreknu novčanih nagrada i da igraju samo za ljubav šaha.

Sekundant i advokati radili su na tekstu cele noći i na kraju su uspeli da nagovore Fišera da izbaci rečenicu o novcu. Rano ujutro, dok je Spaski još spavao, dostavili su papir u njegov hotel. Fišer se „iskreno izvinjava zbog svog neodgovarajućeg ponašanja izraženog u odsustvu sa ceremonije otvaranja. Sada, kada su izrečena izvinjenja, želi li šampion još uvek nezasluženu pobedu u prvoj partiji? Ja vas znam kao sportistu i džentlmena i s nestrpljenjem čekam priliku da se sretnem sa Vama u igri”, piše Fišer.

Američka ambasada je hitno prosledila pismo medijima u nameri da pridobije simpatije javnosti za Fišera. Odlučeno je da se žreb održi 7. jula, a da meč počne 11. jula. Spaski bi imao bele figure.

„Idi u rat, vojniče!”

Početak meča bio je identičan kao i sve do tada. Fišer je izgubio prvu partiju, a na drugoj se nije ni pojavio, pa je Spaski već na početku imao stopostotni učinak. Na drugu partiju Bobi nije došao jer je tvrdio da mu smeta zvuk TV kamera koje su bile u sali. Sve to je dalje razvijalo gotovo paranormalnu atmosferu oko celokupnog meča. Fišer je zatražio da se isprazni prvih 20 redova u publici i da se kamere izbace napolje.

„On je mogao da čuje plač deteta na 300 metara od mesta gde se igrala partija”, svedoči Fišerov učitelj, tada novinski izveštač Dejvid Birn. Te noći bilo je najdramatičnije u Fišerovom štabu, jer je već spakovao kofere i promenio rezervaciju na karti.

Nezgoda je bila u tome što je Fišer dva meseca pre meča, proveo sate u pregovorima sa vlasnikom televizije Česterom Foksom i saglasio se da kamere budu u sali. Kršenje ugovora izazvalo bi dalekosežne potrese i kod organizatora, čija je dobit bila samo 10 odsto manja od dobiti igrača.

Istog dana je otkriveno i kako je Fišer namamljen u meč i da telefonski poziv Henrija Kisindžera nije bio samo „patriotska injekcija”. Kisindžerov prijatelj bio je britanski novinar Dejvid Frost koji je opet bio prijatelj milionera Džejmsa Slatera. Uz pomoć njih dvojice, Kisindžer je uspeo da duplira nagradni fond. Treba li reći da je američkoj ambasadi u Rejkjaviku poručeno da ni u kom slučaju „ne odobri nikakve troškove Bobiju Fišeru”?

Ljudi bliski Fišeru potvrdili su da je on poslednja osoba koja se bavila novčanom dobiti. Odbio je milione dolara za komercijalne reklame nakon pobede na Svetskom prvenstvu i donirao je veliki deo novčane nagrade hrišćanskoj sekti kojoj je pripadao. Prema rečima njegovog menadžera Freda Kramera, Fišer bi ostavljao novac svuda – u pidžami, ispod jastuka, ispod kreveta i tako dalje. Kako je ispričao njegov bivši mentor Arnold Denker, on je tražio veliku pobedničku sumu zato što je „implicitno prihvatio kapitalistički princip da je vrednost ono što tržište odredi. Što je ponuda krupnija, veća je i vrednost nečijeg poziva […] Kada mu je jednom ponuđeno 5 miliona dolara za odigravanje meča, nazvao je predlog potpuno neadekvatnim jer je Mohamed Ali dobio 10 miliona dolara za samo 60 minuta rada”.

Ta noć između subote i nedelje u kojoj se nije znalo da li Fišer ostaje ili odlazi bila je prekretnica, na ivici između meča stoleća i skandala stoleća. Opšta nervoza zahvatila je sve prisutne. Fišeru su stizale stotine telegrama iz celog sveta. Većina je poručivala: „Bobi, igraj!” Cele noći Fišerov tim je nastojao da ga održi budnim i nagovori da ostane u meču, a onda je stigao još jedan Kisindžerov telefonski poziv: „Ti si naš čovek protiv komunista. Idi u rat, vojniče!”, poručio je sa druge strane žice superstar svetske diplomatije. Fišeru je godilo da se prema njemu ponašaju kao prema rok zvezdi, što je on svojim ponašanjem i iziskivao. Ni ovoga puta nije odbio najslavnijeg diplomatu na svetu. Kamere su povučene sa scene, bez većih problema i bez sankcija od strane Čestera Foksa.

Igra nerava

Spaski se saglasio da treća partija može da se igra iza scene, dakle, bez gledalaca. Za Fišera su postojala dva puta. Prvi je bio da dođe na partiju i da igra, i da u gorem slučaju ostane drugi igrač na svetu sa nagradom koja obezbeđuje miran život i pripreme do sledeće prilike, a drugi je vodio pravo u bedu – bio bi zauvek napušten od svih, bojkotovan na turnirima, možda doživotno diskvalifikovan, a o finasijskim konsekvencama da se i ne govori.

Sledećeg dana, posle neprospavane noći, Fišer je potpuno rasturio Spaskog. Naša slavna velemajstorka, Milunka Lazarević, koja je izveštavala sa ovog meča, videla je Spaskog u nedelju, 15. jula, u dijalogu sa sudijama. „Već tada se moglo naslutiti da je Spaski najpre izgubio u igri nerava, a potom i u šahu. Bobi ga je šokirao iznenadnim povratkom, baš kao i pre pet godina Reševskog u Susu. I poput Reševskog, Spaski je izgubio partiju bez ijedne pretnje, takoreći, bez otpora”, zabeležila je naša šahovska prvakinja.

Ona je podsetila na Fišerovo priznanje koje joj je rekao: „Volim da lomim nerve protivnika”. Fišera inspiriše konflikt. Kada se posvađa sa celim svetom, on umesto pokajanja pruži najveću kreaciju koja vraća simpatije. „Svi mi, ogorčeni na njegove postupke poslednjih dana, tokom partije zaboravili smo tu demonsku dušu gledajući pravu rapsodiju koju je iskomponovao za 300 minuta ćutnje”, opisivala je Milunka Lazarević.

Iste večeri, Spaski je stavio prigovor da ne želi više da igra u sobici iza scene gde se glasno čuje buka automobila. Sudija je odlučio da se sve partije meča ubuduće igraju na sceni, a jedino u slučaju buke od strane gledalaca igrači će se povući iza scene. Fišer je zahtevao da se partije nastave tamo gde su se igrale.

U ponedeljak je ponovljena zagonetka: odlazi li Fišer ili ostaje? Veliko uzbuđenje izbilo je u 12 sati. Lokalni aerodrom registrovao je putnika Roberta Fišera na letu za Njujork. „Njegov ponos ne bi mu dozvolio da napusti arenu posle poraza, ali posle pobede, on će otići”, tvrdio je poznati holanski šahista Vad der Fejn. Ali, srećom, ispostavilo se da je reč o grešci. Ispostavilo se, naime, da neki grešni nemački student nosi isto ime i da tih dana putuje za Njujork. „Koja je sledeća ludost na redu?”, pitao se velemajstor Horovic.

U četvrtoj partiji, Spaski je počeo furiozno: povukao je 16 poteza za 8 minuta. Došao je do prednosti i očekivao se novi Fišerov slom. Ipak, Fišer je spasao već izgubljenu partiju. Napad koji je izveo Spaski, otkrili su njegovi sekundanti, pripreman je tri meseca u Sočiju i nazvali su ga „Soči napad”. Fišerov tim je brzo odgovorio: „Onda je ovo odbrana iz Keflavika”, misleći na islandsku NATO bazu. Tamo je Fišer odlazio na kuglanje, a ponekad je tamo i prespavao. To neće ostati ignorisano do kraja meča, kada se u njega punom snagom uključe vojne mašinerije NATO i Varšavskog pakta.

Organizatori su znali da imaju vruć krompir u ruci koji je svakog časa mogao da im ispadne. Zato su se pobrinuli da među novinarima-izveštačima bude 11 renomiranih svetskih šahovskih velemajstora. Ako bi Fišer napustio meč, Islanđani bi odmah organizovali veliki šahovski turnir i Fišerov novac prebacili u nagradni fond.

Među onima čije mišljenje je bilo traženo, bio je jugoslovenski velemajstor Svetozar Gligorić, jer je strpljivo i ljubazno odgovarao na sva novinarska pitanja. Gligorić je prognozirao da će neko sigurno da pobedi, jer nerešen rezultat 12:12 ne žele ni jedan, ni drugi šahista.

U sledećih 11 partija Fišer je dominirao. Pobedio je u šest, uz jedan poraz i četiri nerešena meča. Spaski je sve do 21. partije pokušao da se vrati u meč, ali je rastojanje i dalje ostalo isto, tri poena prednosti za Fišera.

Ratna atmosfera

Tokom dva i po meseca, do 21. septembra 1972, koliko je trajao njihov dvoboj, aparati idoloških protivnika nisu nimalo bili opušteni. Naprotiv. Ostalom svetu činilo se da su dešavanja u Islandu sasvim skrenula sa koloseka događaja koji se smatraju „normalnim”.

Budući da su u tadašnjoj vladi Islanda sedeli i komunisti, Amerikanci su sve vreme strahovali od mogućeg „dila” Rejkjavika i Sovjeta koji bi mogao da se okonča nepovoljno po američkog predstavnika. U noći između subote i nedelje, kada je ceo tim ubeđivao Fišera da ne odustane od meča i kada je ponovo zvao Henri Kisindžer, američki ambasador Teodor Trimbli sreo se sa Džekom Andersonom, vođom istraživača iz Agencije za primenjene projekte, praktično filijalom Pentagona. Sovjetskim agentima ovaj susret nije promakao, a zvona su već zvonila na uzbunu. Odmah je uključeno i sovjetsko Ministarstvo odbrane!

Sve je ličilo na parodiju svetske konfrontacije: dve najjače vojne mašinerije na svetu čine sve što je u njihovoj moći da dobiju jedan običan šahovski duel! To je jednim delom i odgovor na pitanje otkud neverovatni publicitet koji je ovaj meč imao, a koji je bio ravan onom koji je imalo američko iskrcavanje čoveka na Mesec ili Gagarinov let u svemir. U Beogradu je bio postavljen čak i veliki ekran – ondašnja varijatna „video bima” – kako bi Beograđani mogli direktno da prate ovaj planetarni događaj.

Sam Fišer je u ovoj borbi nišane postavio visoko: „Ovo je zaista borba slobodnog sveta protiv lažljivih, prevarantskih i hipokratskih Rusa. Ovo je mikrokosmos celokupne svetske političke situacije”, rekao je Fišer reporterima Bi-bi-sija.

Akteri ovog meča ostavili su utisak da je doista u pitanju pravi rat. Čak je i izveštač za američke medije bio slavni Artur Kestler, pisac poznat i po tome da je bio jedan od najaktivnijih pripadnika Kongresa kulturne akcije, organizacije koju je obrazovala CIA za rat na kulturnom i intelektualnom frontu tokom Hladnog rata, nazvao Fišera „mimofantom” – mešavinom mimoze i slona. „Ne postoji biće čiji mir može biti tako lako uznemiren kao što je to Bobi, niti iko može da tako bezobzirno povredi osećanja drugih kao što to može on da učini”, napisao je Kestler o Fišeru.

Mikrotalasima na šahistu

Džek Anderson je bio poznat Sovjetima još od 1960. kada je američka strana optužila sovjetsku armiju da „bombardovanjem mikrotalasima” pokušava da utiče i izmeni ponašanje američkih diplomata. Anderson je bio vrhunski specijalista Pentagona u primeni mikrotalasa. On je nakon američkih optužbi, vodio eksperiment na majmunima koji su boravili u zgradi ambasade s ciljem da se utvrdi istinitost ove pretpostavke. Po onome što je javno objavljeno, pretpostavka nije potvrđena, ali ta zgrada američke ambasade u Moskvi nikada nije stavljena u funkciju. Iste godine je Nikolas Vejd u prestižnom časopisu Science, u broju 177, objavio opširnu analizu pozadine sovjetskih optužbi o upotrebi mikrotalasa u meču Fišer-Spaski.

Ruska strana je lansirala „neobične optužbe” da „Fišer koristi elektronske sprave i hemijske supstance kako bi umanjio igračke mogućnosti Spaskog”. Šahovski savez Islanda uzeo je ove tvrdnje za ozbiljno, ali nije našao ni na kakve dokaze koji bi ih potkrepili. Na drugoj strani, Rusi su očigledno u to bili potpuno uvereni, inače ne bi tako otvoreno nastupili u javnosti, konstatuje Vejd.

Za Ruse, ali i za ostale, bilo je sasvim očigledno da se Spaski ne ponaša uobičajeno. „On se uopšte ne smeje. Ponaša se kao čovek u zatvoru. On ne misli samo na Fišera”, rekao je posle četiri meča velemajstor Miguel Najdorf. Jefim Geler, koji je bio u timu Spaskog, rekao je: „Ja poznajem Spaskog mnogo godina i ovo je prvi put da zapažem takve padove koncentracije i tako neuobičajeno nepromišljen impusivan stil”. U prva četiri meča, Spaski i Fišer igrali su nerešeno, po dve pobede oba.

Ostali posmatrači su bezvoljnost Spaskog objašnjavali strahom od Fišera koji se pojavio i kod drugih velemajstora koji su se prethodno sreli sa njim – kod Tajmanova, Larsena i Petrosjana. Autor pretpostavlja da je Rusima moralo da se učini da je iza Fišerovog skora od 19 uzastopnih pobeda nešto više od obične hipnoze.

Vejd rešenje pokušava da nađe u postojećoj ruskoj literaturi. U njoj se nalazi opis bolesti nazvane „astenični sindrom”. Simptomi su, pored ostalih, slabost, brza iscrpljenost, depresija, asocijalno ponašanje, osećanje straha, teškoće u pamćenju i drugim mentalnim funkcijama, kao i nesposobnost donošenja odluka. Danas se ta bolest naziva chronic fatigue sindrom (CFS).

„Uzrok tog sindroma, prema ruskoj medicinskoj literaturi, jeste mikrotalasno zračenje. Sovjetski fiziolozi ovu bolest objašnjavaju na osnovu Pavlovljeve teorije po kojoj je centralni nervni sistem posebno prijemčiv na mikrotalasno zračenje. Zapadni fiziolozi priznaju da snažno mikrotalasno zračenje preko zagrevanja mozga može da dovede do mentalnih neprijatnosti, ali su oni po pravilu imali teškoće da dokažu iste efekte prilikom zračenja niskim frekvencijama, kakvo je bilo opisano od strane ruske škole”, objašnjava Vejd.

Na ovom mestu, Vejd u priču uključuje Džeka Andersona i njegove nalaze, dodajući da Stejt department nije želeo da komentariše navode o operaciji „Pandora” koju je vodio Anderson, a o kojoj su se navodi pojavili u štampi tokom meča Fišer-Spaski.

Da li su Rusi verovali da je Fišer protiv Spaskog upotrebio mikrotalase? „Čini mi se da je o tome reč, jer su opisi u njihovoj literaturi tipični upravo za tako nešto”, objasnio je savetnik u Institutu za odbrambene analize Herbert Polak, stručnjak za ovu tajnu i široj javnosti sasvim nepoznatu oblast.

Rusi u svom saopštenju nisu naveli na koju vrstu elektronske opreme ovo se odnosi. Velemajstor Geler je samo saopštio da su „stigla pisma koja ukazuju na to da Fišerova stolica i osvetljenje imaju osobine koje omogućavaju da se deluje na već opisani način”.

Islandski profesor sa univerziteta u Rejkjaviku, Sigmundur Gudbjarnson, testirao je stolice oba igrača, ali su nalazi na obe stolice pokazali da nema ni najmanjeg sadržaja otrova, feromona ili drugih nepoželjnih supstanci. Ništa osim već dve mrtve muve koje su nađene u sijalicama u sali. Rusi su disciplinovano tražili da se na obe muve obavi autopsija, što je potpuno zgranulo ondašnje medije.

Fišer i njegov tim organizovali su „protivudar”, optužujući Ruse da nastoje da deluju na Fišera uz pomoć parapsihologa i tražili da se meč igra pod staklenom kupolom u kojoj će igrači biti izolovani od ostalog sveta. Do ovoga nije došlo, ali su suparnici pomereni iz glavne sale u sporednu, u kojoj nije bilo publike.

Na šta su zaista Rusi mislili iznoseći ove optužbe? Oni su imali na umu mogućnosti koje pruža NATO baza Keflavik i kojoj je elektronska oprema bila glavni operativni instrument. Edmonds i Ajdinov u svojoj knjizi navode spekulacije da su Rusi sumnjali da je Fišerov otac, koji je kao komunista radio u moskovskom Institutu za mozak, odnosno na istraživanja koja su se ticala upotrebe mikrotalasnog zračenja i njihovom delovanju na ljudski mozak, u nekom trenutku predao svoje nalaze Amerikancima i Fišerovoj majci Regini koja je radila po uputstvima FBI, nakon velikih i brutalnih pritisaka koje su tajne službe primenile na nju. Sve se ovo još uvek nalazi u oblasti nepotvrđenih slutnji, ali je ostavljen putokaz budućim istraživačima. Do pravog „šahovskog rata” nije došlo, jer je to bilo doba politike „detanta” i popuštanja u odnosima dve supersile.

Fišerov rat protiv svih

Razumljivo je da je Fišer bio protiv svake vladavine autoriteta, i za koga god je pomislio da bi mogao da stane između njega i žuđene pobede, bio mu je neprijatelj. Dakle, Rusi su bili njegova primarna meta, a Amerikanci su se našli na listi neprijatelja kada su stali između njega i onoga što je želeo.

Njegovo nezadovoljstvo Amerikom, evidentno i tokom „meča stoleća”, prevideli su mnogi novinari koji su u velikoj meri uložili napore da dvojicu šahista predstave kao proizvode i predstavnike svojih nacionalnih kultura. Godine 1965, američka vlada sprečila je Fišera da učestvuje na turniru u čast Kapablanke u Havani. Njega, međutim, nije bilo mogućno zaustaviti. Odigrao je partije na ovom turniru sedeći za stolom u šahovskom klubu „Maršal” u Njujorku pred arbitrom, a njegove i protivničke poteze su slali teleksom. Godine 1966. igrao je šah sa Fidelom Kastrom, što je tada bio prilično subverzivan čin.

Njegovo mišljenje o Amerikancima je bilo prilično nisko, što se vidi iz intervjua koji je dao našem velemajstoru Svetozaru Gligoriću za knjigu o ovom meču Fischer vs Spassky: World Chess Championship Match, 1972, koja je objavljena iste godine u Londonu: „Kada pobedim Spaskog, onda će se Amerikanci više zainteresovati za šah. Amerikanci vole pobednike… SAD nisu kulturna zemlja. Ljudi ovde žele da se zabavljaju. Oni ne žele mentalno opterećenje, a šah je visoko intelektualni oblik. Amerikanci žele da se bace ispred televizora i da ne moraju da otvaraju knjigu…”, rekao je novi svetski šahovski prvak.

Meč je okončan 21. septembra 1972. a 21. partija bila je i poslednja u meču. Pošto je sledeća partija bila odložena, Boris Spaski je odbio da dođe na nastavak meča. Bobi Fišer je postao prvak sveta u najburnijem ikada odigranom šahovskom meču. Posle njega ni on ni Spaski nikada više nisu bili isti igrači. Fišer je bez borbe prepustio titulu prvaka sveta Anatoliju Karpovu, a Boris Spaski prešao da živi u predgrađu Pariza.

Boris Spaski u Moskvu se vratio 2012. gde i sada živi. Godine 2006. u jednom intervjuu opisao je sebe kao pravoslavnog hrišćanina, monarhistu i ruskog nacionalistu: „Što se tiče mojih stavova, ja sam ruski nacionalista. I tu nema ništa strašno, ne bojte se. Neki kažu da je ruski nacionalista gadna stvar, isto što i antisemita, rasista, nacional-boljševik. Ne. Nacionalistički Bog postoji i postoje narodi koji se međusobno poštuju. Ja sam ubeđeni monarhista, a to sam postao tokom sovjetskih godina i nikada to nisam pokušavao da sakrijem. Verujem da je veličina Rusije povezana sa delovanjem njenih vođa kakvi su bili naši carevi. Ono što me zaista čini srećnim u modernoj Rusiji, jeste i to što se crkva vraća u život”, rekao je Spaski.

Revanš u Jugoslaviji

Nakon decenija provedenih kao samotnjak, Fišer je 1992. pristao na revanš sa Spaskim od 5 miliona dolara protiv Spaskog u Beogradu. Njegova tada devetnaestogodišnja devojka, mađarska juniorska šahovska zvezda Zita Rajhani, nagovorila ga je da odigra ovaj meč.

SR Jugoslavija je u to vreme bila pod sankcijama Ujedinjenih nacija zbog rata u bivšoj Jugoslaviji, i iz Sjedinjenih Država zapretili su Fišeru da će ga kazniti sa 250.000 dolara i/ili desetogodišnjim zatvorom zbog „trgovine sa neprijateljom”. Fišer je tada pocepao rešenje Ministarstva finansija SAD u kojem mu pod pretnjom novčane i zatvorske kazne zabranjuju da igra u zemlji pod sankcijama.

Fišer je mečeve sa Spaskim igrao u Beogradu i na Svetom Stefanu – i pobedio. Osveta američkih vlasti bila je nemilosrdna. SAD su izdale nalog za hapšenje i poništile pasoš svom hladnoratovskom heroju. Sa svoje strane, Fišer je kasnije pohvalio terorističke napade od 11. septembra 2001. rekavši da Amerika „treba da bude zbrisana”.

Velemajstor Nikola Karaklajić o ovoj reprizi meča iz Rejkjavika je pisao u svojoj knjizi Ćaskanja o šahu: „Bio sam sudija u čuvenom meču Fišer-Spaski. Drugi sudija, Lotar Šmit, je od svog Ministarstva spoljnih poslova dobio odobrenje da može da ostane samo prvih pet kola. Tako sam ja produžio da sudim ostatak meča na Svetom Stefanu i Beogradu. Bila je to za mene velika čast. Sa Fišerom sam često pričao o muzici jer je on znao da sam bio urednik Radio Beograda. Recitovao mi je stihove Nila Janga koje je znao napamet, pa sam mu ja snimio jednu traku sa njegovom muzikom (pretežno balade iz akustičnu gitaru), koju je on slušao u časovima odmora. Fišer me je uveliko podsećao na Don Kihota”, napisao je naš velemajstor.

Zbog ovog meča, Fišer je završio život kao prognanik. Umro je u 65. godini u Rejkjaviku, u „trećoj reprizi” velike ljudske i hladnoratovske drame koja se baš na ovom mestu odigrala pre pola veka.

SKINI APLIKACIJU