Kome da verujemo: Vladavina izopačenih medija i spin doktora

Prema pisanjima Geopolitike narod, iliti masa, nema mnogo izbora jer se njome vrlo lako, gotovo neprimetno, može manipulisati. Apeluje se na korišćenje zdravog razuma, kritičkog mišljenja i samostalnog razmišljanja.

„Mali broj ljudi uspeva normalno razmišljati. Postoji vrlo opasna tendencija da se prihvati sve ono što se čuje, sve ono što se pročita, i to sve bez ikakvog preispitivanja. Samo oni koji su u stanju imati kritički odnos i samostalno razmišljaju, samo će oni doći do istine! Da bi se upoznale struje u reci, onaj tko hoće istinu – mora ući u reku“ (Nisargatta Maharaj, indijski mudrac). Ove mudre misle indijskog mudraca mogu nam svima poslužiti za preispitivanje vlastite savesti i stava, našeg odnosa prema informacijama, vestima i medijima koji nas svakodnevno doslovno bombarduju raznim vestima, šokantnim izveštajima, raznim političkim i drugim analizama. Prema svim vrstama medija morali bismo se zaista odnositi kritički. Imamo li kritički stav? Znamo li razmišljati samostalno i proveravati ono što čujemo, čitamo, slušamo i gledamo? Ili sve primamo kao „apsolutnu“ istinu?

 Medijokracija – strahovlada sredstava javnog saopštavanja

U novije vreme neki autori koji vrlo dobro poznaju suštinu medija kažu da je u 21. veku na delu medijokracija. To znači da su političari podčinjeni, podložni štampi i drugim vrstama medijskog delovanja. Jasno je da u tome ima veliki deo istine. Tu činjenicu možemo, ali i ne moramo, lično prihvatiti. Procesi protiv pojedinaca i grupa odvijaju se na televiziji i na novinskim stranicama, a ne u sudnici. To znači da smo mi posmatrači ili „advokati“. Čini mi se da italijanski novinar Marchelo Foa, rođen 1963. u Milanu, najkompetentnije promišlja o tome šta su mediji. Novinarsku je karijeru započeo 1989. u milanskom dnevniku „Giornalle“. Četiri godine posle početka novinarske karijere postao je šef inostrane političke redakcije spomenutog dnevnika. Od 2005. pojavljivao se u medijima u ulozi specijalnog reportera te je otpočeo saradnju s mnogim stranim medijima. Sada živi i radi u Švajcarskoj, u Luganu, gde predaje međunarodno novinarstvo i vodi jednu izdavačku kuću. Marchelo Foa novinar je i pisac. Istaknute se novinare u naše vreme ceni i oni pripadaju današnjoj društvenoj „eliti“. Uticajni su u društvenoj zajednici i uvek su prvi na mestu događaja. Čovek bi pomislio da su novinari osobe istančane savesti koje uvek pišu samo ono što je istinito pa sam sebi sugeriše kako je to uzbudljivo, poželjno i humano zanimanje. A kada se pomalo „zagrebe po površini“, kako neki vole da kažu, onda vrlo brzo uoči negativnu, lošu stranu medijskog izveštavanja. „Stavljaš ogromne naslove o masakrima za koje se kasnije dođe do spoznaje, zaključi da nisu bili; veličaš herojske podvige i onda otkriješ da su iscenirani; poklanjaš veliku pažnju stavovima političara a zanemaruješ mišljenja običnih građana, iako se s vremenom pokaže da su oni bili pouzdaniji. Otkrivaš da nisi precizan, često bez namere. Ne znaš objasniti zašto se neke vesti pojavljuju na prvim stranicama novina i među udarnim TV informacijama, da bi zatim iznenada potpuno nestale. I to bez ikakvog valjanog razloga. Shvataš da što se više govori o nečemu, ljudi to manje razumeju; da stranice i stranice posvećene istoj stvari kao i ko zna koliko sati programa ne uspevaju proizvesti ništa drugo osim konfuzije“ (Marchelo Foa „Gospodari medija“, str. 10). Na društvenoj sceni, već duže, novinari su zvezde kojima se političari udvaraju, kojima podilaze, a zapravo od njih zaziru, boje ih se. Samo ih poneki ignorišu ili im se suprotstavljaju. Neki su mediji odavno počeli o sebi misliti da su svemoćni, da su važniji od zastrašenih političara. Često bahato objavljuju da su prvi otkrili i razotkrili aferu ili kakav veliki problem. Tada nastaje medijokracija – moćno novinarsko/medijsko vladanje svim činjenicama  o događaju, što se vrlo lako vidi i u pisanim i u elektronskim medijima. Zanimljivo, ni novinari ni mediji ne bave se budućnošću stranke ni države. Ne predviđaju niti prognoziraju. Ono što pišu ili objavljuju vredi samo za danas, a sutra će imati novu priliku za „bombardovanje“ novim vestima, senzacijama i skandalima. Oni koriste smrtonosno pisano ili verbalno „bombardovanje“, i to tako da snažno deluju na čovekove emocije i psihu. Cilj je odvesti ljude u ljutnju, nezadovoljstvo i frustraciju. U takvom medijskom prostoru crnila i spletki čovek treba samostalno promišljati, kritički čitati, slušati, a naročito samostalno odlučivati, ne dopustiti manipulaciju bilo koje vrste.

 
Medijsko kreiranje događaja, uz korišćenje lažnih argumenata i elemenata – PODVALA

„U maju 2003. godine američke snage ulaze u Bagdad. Velika grupa iračkih građana se tom prilikom obrušava na ogromnu statuu Sadama Huseina. Jedan američki vojnik se penje na spomenik i pokriva vođinu glavu američkom zastavom. A onda se kao proviđenje, odjedanput pojavljuju američka oklopna vozila, vojnici pomažu građanima da sruše spomenik. Ovi prizori vrede više od bilo kakvih proglasa: režim je pao. Fotografije i snimke srušenog spomenika objavljuju mediji širom sveta. U opštem uzbuđenju malo kome na pamet padaju bilo kakve sumnje. Tek poneko, i to iskusni ratni reporteri prisutni na mestu događaja, pišu pomalo bojažljivo da je u stvarnosti bilo jako malo ljudi. Samo nekoliko stotina ljudi, a ne masa ljudi, kako je izgledalo na televiziji, i da atmosfera nije bila slavljenička. Nakon više od godinu dana, njihove uzdržane nedoumice i izveštaji dobijaju potvrdu. Izvori iz Pentagona otkrivaju za Los Angeles Times da je dotični događaj isceniran tako da su američki vojnici uverili nekolicinu Iračana da učestvuju u spomenutoj manifestaciji koja se dogodila ispred hotela gde su bile televizijske ekipe iz čitavog sveta. S kojim ciljem? Da bi se kreirao medijski događaj koji ima svoju nepobitnu političku funkciju“  (Marchelo Foa, „Gospodari medija“, str. 137-138). Takvih i sličnih novinarskih laži i podvala ima još. Vezano uz politički pad neke diktature ili diktatora. Ali i mnogo čega drugoga. Verovatno nam svetski mediji, i domaći, često podvale nešto što ima samo delimično veze s istinom. Autor knjige „Gospodari medija“ spominje potpuno lažan, pseudo-događaj – oslobađanje neustrašive pripadnice američke vojske Jessice Lynch. Američki su marinci spektakularno oslobodili Jessicu Lynch, iako je tada niko od iračkih vojnika nije čuvao. Dakle, taj događaj spektakularnog spašavanja bio je farsa, planirana nameštaljka, koju su objavili mediji. To je otkrio jedan novinar, kome je Pentagon odgovorio demantomm. Da je to spektakularno oslobađanje bilo laž, planski insceniran događaj, potvrdila je kasnije i sama Jessica Lynch. No, tada je sve bilo kasno. U svetskim medijima već je bila stvorena slika o brzopoteznom i savršenom spašavanju pripadnice američke vojske.

Verovati ili ne verovati medijima svih vrsta?

Dakako da je to veliko i opravdano pitanje. Mediji izveštavaju sa svoje točke gledišta, često iz jedne skučene indoktrinirane sfere ili ugla gledanja. U bivšoj Jugoslaviji svi su novinari na sve gledali kroz marksističko-anacionalne naočare. Na Crkvu i crkvene osobe – biskupe, sveštenike, monahe – gledali su s prezirom i omalovažavanjem pa su tako o njima i pisali. Rabili su izraze poput klerikalci, klerikalizam, potencijalni neprijatelji povezani s emigracijom. Silom su nametali ateistički pogled na svet i čoveka, a omalovažavali sve versko –  crkvene praznike i svetkovine, Božić, Uskrs. Mnogi vekovima stari hrvatski običaji vezani za hrišćanstvo bili su zabranjeni ili silom potisnuti – Vincekovo, Valentinovo, sveti Nikola i krampus, javni blagoslov polja, tijelovske procesije diljem mjesta ili kroz selo. Komunistički su vlastodršci silom, odmah po završetku Drugog svetskog rata, počeli sprečavati hodočašća na Mariju Bistricu. Procesije s Presvetim na Tijelovo sterali su u krug crkve, cintor župne crkve. Školske su udžbenike pisali na „partizanski“ ili komunistički način. Novine, nedeljnici, radio i televizija bežali su od verskih tema kao vrag od tamjana. Takvim medijima niko od razboritih ljudi nije verovao, ali im niko nije smeo ni protivrečiti, jer bi odmah završio iza rešetaka, a možda i gore. Pa su komunistički novinari i mediji mislili da imaju pravo, da pišu dobro, budući da im niko ne prigovara. Većina ljudi umela je tokom celog trajanja komunističke diktature sve vesti promatrati kritički, „čitati između redova“, gledati kroz barem još jedne naočare tradicije i vere u hrvatskom narodu. I danas mnogi medijski radnici imaju i primenjuju onaj stari, ofucani, netrpeljivi kliše. Naravno, mnogi su odgojeni na fakultetu koji nije ništa drugo nego potvrda levičarskog indoktriniranja. A kako je danas, kada, navodno, imamo slobodne medije? Neznatno drugačije. Zašto? Zato što i danas imamo istu potvrdu indoktrinacije, koja nam podiže „polupismene“, „poluobrazovane“ novinare, za koje mnogi ljudi podrugljivo govore da su „najveće sveznalice i najveće neznalice“ u Hrvatskoj. Naravno da takvi novinari, iako živimo u „demokratiji“, ne umeju adekvatno vrednovati ulogu Crkve u istoriji hrvatskog naroda. Zato je teško u domaćim medijima pronaći afirmativan tekst ili kolumnu o Crkvi kod Hrvata. U „mainstream“ medijima uglavnom ne nastupaju niti pišu oni koji realno gledaju na istoriju hrvatskoga naroda. U njihovoj glavi, kao i u glavi mnogih političara, ne samo da još uvek nije izjednačeno zlo komunizma, nacizma i fašizma, nego im je komunizam još uvek nešto pozitivno, poželjno.  Predsednik svih građana RH bez imalo srama izjavljuje da će ići u Jasenovac, a da nikada neće ići u Bleiburg. Suludo ili jadno? Naravno da takvi političari nailaze na odobravanje mnogih novinara, urednika, portala, a najviše ove „naše“, „hrvatske“ televizije, koju nota bene finansiraju hrvatski pretplatnici, među kojima je golema većina vernika, onih koji čine ćutljivu hrvatsku većinu. Pokoju temu koju takvi novinari drže „škakljivima“, a koje govore istinu, objavi možda jedan portal ili drugi medij, a neke teme nijedan. Vidljivo je da zapravo nema nezavisnih medija i portala. Ili ih možemo nabrojati na prste jedne ruke, a listom su to mali mediji. Čovek mora sam istraživati, ako želi doći do istine koju traži. Mnogi mediji fabriciraju članke, „vijesti“, kojima često unose pometnju među vernike, a ponekad i haos među čitatelje i gledaoce uopšteno. Moderno je biti anacionalan, globalist, kosmopolit i nesvestan opasnosti koje se kriju iza gubitka nacionalne suverenosti. Čovek bi ponekad rekao te „moderniste“ finansiraju neki svetski moćnici. Deo naroda živi kao guske u magli. A kako i ne bi kad ga vode neznalice i smušenjaci koji žele da ih mediji hvale i da imaju dobar sopstveni imidž, a nemaju hrabrosti ni integriteta brinuti se o dugoročnim interesima hrvatskih građana. Zato, nemojmo verovati svemu što objavljuju mediji, čiji su vlasnici izvan naše domovine, a novinari karijeristi. Proveravajmo svaku vest, svaki tekst, svaku kolumnu, posmatrajmo ih i proceđujmo kroz barem tri cedila, kako reče jedan filozof.

Spin doktori, njihove manipulacije i „istine“

„Stvarni ideolog ‘spina’ je bez ikakve dileme Freudov nećak Edward Bernays, koji, za razliku od Lija, nikada ne kaže da odnosi s javnošću trebaju biti u službi istine već upravo veliča cinizam i veštinu manipuliranja u tom kontekstu. U svom slavnom eseju, ‘Inženjering konsensusa’ iz 1928. godine, on piše: ‘Ako shvatiš mehanizam i logiku na kojima se zasniva ponašanje ljudi u grupi, možeš kontrolisati i disciplinovati masu po svojoj volji a da ona toga ne bude svesna’“ (Marchelo Foa, „Gospodari medija“, str. 19). Treba li tome št dodati? Ništa! Baš ništa! Sve je jasno. Već gotovo jedan vek „spin doktori“ vrlo savesno rade svoj posao. I za taj su posao vrlo dobro plaćeni. Ko ih plaća? Plaćaju ih razne vlade i razni moćnici širom sveta. Vešti „spin doktori“ imaju svoje agencije, fabrike laži. Malo je vlada koje, kad-tad, ne posegnu za nekim vrsnim „spin doktorom“ koji potom za nju čini čuda pomoću manipulacija i cinizma u medijskom prostoru. Osobno smatram da je jedan od vrlo velikih i uspešnih spinova EU-a to što je Hrvatsku politički i ekonomski smestila na takozvani „zapadni Balkan“. Takav Balkan ne postoji, a Hrvatska, kao katolička zemlja, nikada nije pripadala Istoku, nego uvek Zapadu, zapadnoj kulturi, Evropi. „Spin doktori“ napravili su „dobar posao“ i sigurno primili dobru platu za tu umotvorinu, koja godinama stoji u informativnom biltenu EU-a. Vrlo je zanimljivo da tu podvalu hrvatski političari kao da ne vide, kao ni hrvatski mediji, a još manje mnogi „novinarčići“. Ako je i vide, ćute, baš im i ne smeta, jer treba da grade ličnu karijeru. A koliko su nam tek spinova podvalili i „prodali“ naši političari i drugi prodavači magle od demokratskih promena u RH do danas! Često se mediji svih vrsta koriste terminom „regija“. Koja regija? Globalisti i globalizam pretvorili su planetu Zemlju u jedno „veliko selo“. Cilj im je celi svet pretvoriti u mnoštvo malih „regija“, izbrisati suverene države, suverenitet. Kakva smo mi to regija? Je li regija nositelj suvereniteta? To je prava podvala, kako bi nas se udaljilo od ostalih zemalja evropske kulture, od ekonomski moćnih evropskih država. A naši novinari, portali, televizija papagajski ponavlja termine „zapadni Balkan“ i „regija“. Ta podvala i cinizam polako postaju urezani u medijskom i instranom prostoru. Želi postati istina. Hoće li se ko naći da na taj spin odgovori drugim spinom ili da ga barem detektuje. Stalno se moramo pitati: Koja je sledeća spin PODVALA ili cinizam?

Izvor: Geopolitika

SKINI APLIKACIJU